Isto to „džambo“, začinjeno sa „karibu“ (dobrodošli), je čekalo goste i u našem hotelu – Khulala Ocean Blue, uz automatsku titulu „Rafiki“ (druže, prijatelju) koja je dodeljena svima, bez izuzetka. Preslatke devojke su nam delile mokre peškiriće za osvežavanje od puta, uz ceđeni „mango-passion“ koktel.
Sama recepcija je u stvari, jedna velika veranda sa visokom trščanom nadstrešnicom. Rekoh li ja da je to tipično. U krug poređana udobna sedišta sa gomilom jastuka u živim bojama, opet tipično sa Afriku i takva uteha za putnike posle dvadesetak sati puta. Par velikih, u čelo postavljenih, teških stolova za domaćine, kao i jedna škrinja u centru, sa sve prepariranim papagajem na sredini. Za trenutak sam pomislila da je pravi. Ali, samo za trenutak! Da ne biste i vi za trenutak pomislili nešto pogrešno u vezi mog rasuđivanja 😀
Njemu se najviše obradovala Sofija, naša mala petogodišnja saputnica koja nam je uz svog malog brata Vukšu, tek prohodalu bebu, bila maskota grupe. To koliko da vidite da i mala deca mogu na ovakva putovanja. Doduše, samo ako su roditelji očuvanog mentalnog zdravlja i istreniranih živaca. I sama grupa treba da je očuvanih živaca i tolerantna, jer deca k’o deca. Plače i vrište kad oni misle da treba, ne gledajući na mesto ili vreme. Mada su njihovi roditelji, Milena i Ivan, inače svetski putnici i blogeri (https://www.tamovamoblog.com/o-nama/), tako izverzirani i iskusni nomadi (ali sa decom, što je priznaćete podvig) da su oba mališana vrlo brzo postali deo ekipe.I to vodeći. Ako je Ljupče Filipinac, onda mali Vukša može da zauzme ono „Zanzibarac“ 😀
Mogu sa ponosom reći da je nas tridesetoro, skupljeno iz svih krajeva Srbije, očigledno odlučilo da ništa ne može poremetiiti unutrašnji mir i spokoj po koji smo došli. Tako da nije bilo nerviranja, svađanja, žalbi. Doduše, sam koncept Globetrackera je takav. Ništa vas ne mole, ništa vas ne teraju, ništa nije „pod moranje“. Izleti su besplatni, samim tim neobavezni i nikog ne čekaju duže od pet minuta, ne vraćaju se po zalutale. Uslovi su upravo takvi kako je u podužim instrukcijama u mejlu bilo navedeno, oni su samo posrednici između nas i lokalnih agencija, hotela, vodiča. Znali smo da četiri afričke zvezdice ni izbliza nisu kao u Evropi, da se na uslugu čeka dugo, da često nestaje struja (a ponekad i voda) i da poneki gušter drema na plafonu. Jednom je Aleksa i bogomoljku dokrajčio, uvukla se ispod vrata bez problema jer je bar 2-3 centimetra zjapio prorez sa jedne strane, koliko su bila nakrivo postavljena. Kupatilo veliko skoro kao i soba, sa poluispucalim fugnama, ali lepo i čisto. Bez šampona i gelova za tuširanje, ali nam to i onako Neda ponela kao da ostaje tri meseca. Zvuči poznato?
Kreveti su prostrani, visoki, udobni. Svaki sa baldahinom kojeg devojke uveče spuštaju, kada dođu da isprskaju sobe protiv komaraca. Svakodnevno su nam pravile i dekoracije od čaršava i prekrivača, žao mi je što nisam slikala. Prvog dana je to bio labud, a svuda po sobi i krevetu latice cveća. Od tada smo svaki puta govorili da ćemo se „pokriti labudom“ (umesto prekrivačem :)). Zaboravih da napomenem da su sobe u stvari bille bungalovi, kućice same za sebe. Sa terasom i malenom cvetnom baštom ispred. Okrenuta ka moru, svaka je imala pogled koji obara s nogu. Ne samo sa male terase, već i direktno iz kreveta, jer je celi prednji zid (ogroman prozor-vrata) bio u staklu. Sećate li se moje priče o prozorima? Jedan takav sam odavno bila zamislila. Još jedno sanče se ostvarilo. Makar na sedam dana.
Naša kućica je bila odmah do bazena, a dečja – do restorana. Upadali smo im u krevete u rana jutra, da ih onako neumivene i krmeljive i sami otečeni od spavanja, izljubimo i izgrlimo. Posle ne daju. Kao, neka priča o tome da su odrasli, pa ne ide da se maze sa roditeljima. Bar ne javno. Ja sam koristila svaku priliku, naravno. Gušila i dosađivala, bez griže savesti. Jednom i meni da sve bude dopušteno i da se odbije na prethodno dugo odsustvovanje, a potonje kratko sastajanje. Moram da priznam da sam davila i sa slikanjem, sve u želji da posle što duže gustiram taj osećaj. Da ga konzerviram, kao englesku maglu u limenkama. I ovi redovi su upravo u tu svrhu. Videćemo da li će da upali 🙂
Usluga je u hotelu bila spora, ali tako ljupka da im to niko nije zamerao. Svakog jutra su nas čekala poznata nasmejana lica, uz pozdrav: „Ćao rafiki! Jesi li dobro spavao?“. Na srpskom. Onda te služe sveže ceđenim sokom, malo razblaženim i vrućim, ali koji se bez obzira na sve, za srce zalepi. Dobiješ i kafu/čaj, naravno. U međuvremenu naručiš doručak sa menija koji podrazumeva jaja na bezbroj načina, uz „dečju radost“ (puter i džem) sa dva parčeta tosta, uvek na isti način. U svakom slučaju moram da napomenem da neko vreme neću jesti jaja. A ni ostali iz grupe mislim :). Jaja su im mala i sa skoro belim žumancima. Ljupče nam je upravo to, što nemaju nijednu farmu nosilja, pomenuo kao primer njihovog nedostatka smisla za biznis. Jer im jaja koštaju par dolara po komadu. Valjda su zato u svakoj verziji doručka. Sigurno misle da nam čine čast tako vrednom namirnicom.
Doručak je bio deo aranžmana, a ostali obroci kad i kako stignemo. Svašta nešto smo probali. Od škampa i hobotnice do burgera i pice. Sve je bilo odlično i taman koliko treba, iako su naše gladne oči vrlo često potcenjivale količinu. Neke od jela i zakuski su nam bile od ranije poznati, arapskog porekla. U svakom slučaju, preukusno i pristupačno po ceni.
Često smo uživali u obrocima na bazenu ili na plaži. Jer su funkcionisali kao rizort i pripadajuća površina im je bila stvarno velika. Naši rafiki-drugari su na svaki zahtev odgovarali iskrenim osmehom i nikad i nijednom nismo videli da su namrgođeni čak ni ravnodušni. Zato su dobijali dobre napojnice od svih, potpuno zasluženo. Do kraja boravka smo bili kao jedna familija i pričali, plesali i šalili se zajedno.
Bazen je baš bio veliki, sa šankom u jednom delu. Dok sam čitala ocene na Trip advisor-u, primetila sam da su većinom Srbi (tj Balkanci) zaslužni za visoku ocenu hotela, dok su Nemci, Holanđani i Britanci trista mana nalazili. Slikali svaku loše zalepljenu pločicu i svaki listić koji je slučajno doleteo u bazen. Opet kažem, hotel nije bio savršen, ali baš zato – prelep. U bazenu smo često bili samo mi, pa ponekad posumnjam da saputnici izbegavali da budu u istom trenutku sa nama u vodi. Naročito kad je Aleksa bio unutra. Važio je za glavnog „davitelja“ i „potapača“. Oduvek je to i bio, pa je strogo pazio na reputaciju. Ako uspem da podignem snimke sa GoPro kamere, videćete i zašto 😀
Bazen je inače na ovoj strani ostrva obavezna stavka u svakom hotelu, jer biste u suprotnom, u vreme oseke, po nekoliko kilometara šipčili da vam voda dođe tek do kolena. Na malenoj tabli iznad šanka u restoranu su rafiki svakodnevno pisali kada je plima, a kada oseka, pa smo tome prilagođavali i svoj boravak na plaži.
Našu plažu – Paje, smo najviše gustirali poslednjeg dana, uoči odlaska kući. Celi dan izležavanja na ogromnom krevetu ljuljašci, uz hrabro ignorisanje škripe konopaca i greda kada se uvalimo Srđan ili ja, mada se taj (prestrogi po mom mišljenju) indikator oglašavao i kad se Aleksa meškoljio. Na kraju više nismo obraćali pažnju, do zemlje (i to peska) je ionako bilo samo pola metra. Savršeno za dremku uz šum talasa, kao i vetar koji potpuno neutrališe vrućinu i opasno vara neiskusne ljubitelje sunca.
Na našoj plaži su radno mesto imali nekoliko rafikija. Čuvar plaže (u zimskom periodu :)), jedan rafiki za šankom (da, i tu ima bar), ali i dve elegantno popunjene Zanzibarke koje u kućici od pruća rade masaže i oslikavanje kože kanom. Cena masaže je bila vrlo pristojna (370 din za pola sata, a traje i duže), pa smo se skoro svi izređali. I svi smo pali u istu zamku, jer smo na pitanje: „Soft, medium or hard?“ birali srednji nivo grubosti masaže. Šta bi li tek bilo da smo izabrali „tvrdu struju“? Aleksa tvrdi da na listovima ima modrice, a ja samo mogu da pomenem da je posle mene žena legla da spava. Skljokala se od umora sirota, previše je materijala valjda. A ja sam sigurna da celulit neću imati naredne dve godine minimum. Tako nekako se osećaš posle – zategnut, ugnječen i „umešen“, ali opet lagan kao pero. Bar je kod nas bilo tako. Uz to je Neda uradila i prelepu privremenu tetovažu od kane, trebalo bi da joj traje bar par nedelja.
Tog, poslednjeg, dana je plima bila baš kada treba. Na svakih šest sati more nadolazi i posle isto toliko vremena se povlači. Mi smo skoro svih šest sati proveli u vodi. Nije bilo potrebno da se izlazi, osim što su nam ruke bile skuvane i smežurane od pretople vode. Mislim da je bila bar tridesetak stepeni, ako ne i više. Plažom su povremeno prolazili Masai ratnici koji vas zovu da se slikate i usput kupite nešto od njihovih rezbarija i drangulija. Prođu i sa kokosom ili mangom, koje vam očiste na licu mesta. I još mali, ručno izrađeni katamarani koji za male novce na jedra plove do susednih plaža. A kako ćeš da se vratiš kad posle bude oseka, to nismo saznali.
Svuda je naravno beli pesak, sitan kao brašno i potpuno hladan. Nema opasnosti da izgorite stopala, što nam se kraj bazena umalo desilo. Upravo ta boja peska je zaslužna za tirkiznu boju mora, koju većina povezuje sa Maldivima a tako je karakteristična i za Zanzibar.
Malo mi je žao što nismo više provodili vremena na našoj plaži. Ali, većinom smo ionako bazali po ostrvu. Red plaže, red šume, red grada, pa opet plaže i tako dok nismo uzduž i popreko obišli skoro sve. Kažem skoro, jer Zanzibar toliko toga nudi da nas je u stvari samo inspirisao da dođemo ponovo. Da li su u drugim hotelima rafiki kao u Khulali? Ne znam, proveriću pa javljam 😉
