Prethodni dan (opisan u dve posebne priče), bio je tako neobičan, bipolaran čak, složićete se. Ujutru škola i bosonogi đaci, a uveče uveče beach bar i bosonoge plesačice limbo densa. Sa sve Ruskinjom. Tako bi ukratko i mogli opisati Zanzibar koji smo mi doživeli. Sa jedne strane lokalci koji žive svoj život u pesku i blatu, baš ih briga što cela planeta stenje pod bičem korone. A s druge strane lepote okeana i prirode uopšte, koju turisti tek malo stignu da izgustiraju za svoju nedeljicu koju provedu u takvom raju. Raj, ne samo zbog sunca i mora, već i zbog sporog rege ritma i hakuna matata filozofijje.
Ovaj, treći, dan je bio rezervisan za glavni (i jedini) grad na Zanzibaru. I ime mu je jednostavno, Zanzibar Town. Ima oko 200 000 stanovnika i Stone Town je samo jedan njegov deo. Kao neki stari grad. Istorijski i trgovački centar. I najzanimljiviji, naravno. I samo ostrvo koje zovemo Zanzibar, je u stvari Unguja, a celi arhipelag – „Zanzibarski arhipelag“. Drugo veće ostrvo je Pemba i poljoprivredno je orjentisano (skoro sve farme začina su tamo), ljudi su vredniji i ne zavise od turizma. Ostalo su sve mala ostrva, slabije naseljena.
Unguja je od kopna odvojena tek 35km i trajektom ili brzim gliserima se začas stigne. Tanzanija je u stvari i nastala spajanjem Tanganjike i Zanzibara, otud i ime. Nije da se mnogo vole, kao i sve što se venča „pod moranje“. Tanganjika je većinom hrišćanska, Zanzibar muslimanski. Na kopnu su najveća afrička jezera (Viktorija, Tanganjika, Malavi), kao i Kilimandžaro. Planina za koju su čuli svi koji su prošli adolescentnu „Hemingvejsku“ fazu. A na Zanzibaru najviši vrh – simpatičnih 180 metara.
Stolarska radionica
Preko 180 nacionalnih entiteta, ali samo jedna partija. Verovatno su im zato izbori skoro uvek krvavi (ove godine „samo“ šestoro mrtvih). Na sve to i preko 100 jezika, od kojih nijedan zvanični. Ali, dominiraju svahili i engleski. Tanzanija, sa svojih 56 miliona je jedna od najmnogoljudnijih afričkih zemalja ispod ekvatora, odmah posle Južne Afrike.
Kad smo već kod ekvatora, doživeli smo i vrlo zanimljiv fenomen (tzv Coriolisov učinak) da se voda vrtloži u suprotnom smeru od onog na severnoj polulopti. Samo metar severnije i južnije od ekvatora to je, navodno, takođe jasno uočljivo, a na samom ekvatoru voda se uopšte ne vrtloži, samo teče. Mada kažu da je to urbana legenda. Zbog male količine vode – u pitanju je običan lavor :), ali i zbog male udaljenosti od ekvatora. Meni se sviđa da verujem u to i možda jednog dana posetim to selo u Keniji, čiji stanovnici tako vešto barataju lavorom. Neka malo i mene lažu, bar je lepše od televizije. Do tada ću ponovo posetiti jedno drugo selo – Ivanje na Radan planini i ponovo lično i personalno doživeti da ugašena kola idu uzbrdo. Makar da me i oko i telo vara.(za nestrpljive, od 1:45)
Eee, od Ivanja do Stoun tauna je oko 6000km, a kad „presečete“ Zanzibar sa istoka na zapad, ukupno jedva četrdesetak. Koje putuješ najmanje sat vremena. I to ako žrtvuješ bubrege. Normalnim tempom, uz izbegavanje rupa, očuvane sve unutrašnje organe i centar za ravnotežu „može da bude sat, a može i dva“. Ovo sam citirala jednog taksistu 🙂 . Bilo kako bilo, sedosmo mi u naš busić i krenusmo veseli u nove avanture.
Usput smo čuli sve ove priče o Zanzibaru i Tanzaniji, kao i zanimljivu priču kako se, već nekoliko godina, proširuje put na ulazu u Zanzibar grad. Sve u svemu, vlast k’o vlast, radi šta hoće i kako njima treba. A trebalo im je desetak metara širi put. Ništa lakše, sa jedne i druge strane – reži! Kroz kuće stanovnika čije su se dnevne sobe jednog dana volšebno našle na ulici. Kome dnevne, kome spavaće. Tačno se vide do pola srušeni zidovi i gde je radio buldožer. To što put još uvek nije gotov, nikom ništa.
Još nam je bilo zanimljivo da su im rešetke postavljene i na višim spratovima. Kad su toliko spretni, nije onda čudo što je onaj migrant iz Malija spasio malu Francuskinju sa balkona na četvrtom spratu, ‘ladno, bez ikakvih priručnih sredstava ili zaštite. To podrazumeva i spretne lopove, naravno.
Džeparenje kažu da je vrlo rašireno, ali da ozbiljnih zločina nije bilo više od deset godina. Tako je to kad ljudi nisu očajni. Moram da priznam da su neki očajni i sa mnogo više, pa se još jednom potvrđuje teza da je to ipak stanje svesti i da ne mora da odgovara stvarnom stanju (bar ne onom kojeg možeš izmeriti).
Svejedno smo mi držali svoje torbe i torbice pri sebi, pogotovo jer nam je prva stanica bila pijaca. Sama po sebi, ličila je manje-više na druge pijace koje smo do sada videli. Čak smo na „buvljem“ delu videli i čuvene švercerske torbe, takozvane krmače. Ako hoćeš da te zasigurno (ma 200% :)) carina istumba na granici, ti nosi stvari u ovim torbama. Mislim da bi taj što ih je smislio, pogotovo dizajn, trebalo da dosad bude milijarder. Dokazano ih ima na bar tri kontinenta, za Severni i Južni pol nisam sigurna, ali i Amerika i Australija garant imaju negde neku tezgu koja prodaje identične kocke od kariranog najlona, za nošenje bukvalno svega i svačega dok se ne raspadne.
Ono što se razlikovalo od drugih pijaca je bilo voće, savršeno zrelo, tropsko, mamilo da se proba… Ali i začini svih vrsta. Nama je bilo najavljeno da sutradan idemo na turu začina, gde ćemo imati i degustaciju voća, pa se nismo zaletali.
A na pijaci za meso i ribu se sigurno niko nije zaleteo da išta kupi. Ne bi ni mogao, ako je držao dah kako je bilo preporučeno kad smo ušli. U stvari, rekli su nam da dišemo na usta, ali meni je i to bilo previše. Drugi, sa slabijim stomakom i osetljivijim nosem, nisu ni ulazili.
Ja sam videla razne pijace. I sređene i manje sređene (naša, jagodinska, spada u bolje – po meni). U Turskoj smo videli eegzotične, a Omanu ultra egzotične. U unutrašnjosti, Nizwa i pogotovo Rustaq. Tamošnja riblja pijaca jako liči na ovu, zanzibarsku. Ali „situacije“ sa polutkama, ležanjem na tezgama i odmaranjem nogu na panjevima za meso, ipak nisam dosad nigde uočila. Snimala sam polukrišom i na brzinu (ne ronim ja na Svetskom prvenstvu pa da toliko držim dah :)), ali kakvu-takvu ideju ćete imati o čemu pričam.
Odmah po izlasku iz pijace stupamo u kameni grad, pomenuto istorijsko jezgro Zanzibar grada, koji je od skora i pod zaštitim Uneska. Stoun taun je bio glavna luka u istočnom delu Afrike, poznata po distribuciji začina (posebno karanfilića), ali i po mnogo unosnijem poslu u to vreme – trgovini robljem. Oko toga su se otimali Portugalci, Indijci, Omanci.
Jedan od sinova omanskog sultana je i svoju rezidenciju, samim tim i prestonicu, neko vreme ustanovio upravo tu. Palatu su zvali „Kuća čuda“ jer je u ono vreme bila oličenje modernog doba i prva i jedina na Zanzibaru imala struju. Lično smo se uverili da je to i dan-danas velika stvar za Zanzibarce. Takođe je tu postavljen prvi i tada jedini lift u celoj istočnoj Africi. Opasana je verandama sa stubovima, imala je natkriljene pasaže kako bi se hanume mogle neopaženo kretati između različitih delova palate. A kretali su se i slonovi i druge egzotične životinje koje je sultan držao zabave radi.
Ovo su nam sve ispričali, sama palata se lepo vidi, jer je najveća i najviša u okolini. Ali je sva u skelama usled dugotrajne restauracije i ulaz nije dozvoljen. Najviše je stradala u anglo-zanzibarskom ratu koji se i zvanično vodi kao najkraći rat ikada. Čitavih 37 minuta su Zanzibarci odolevali i brzo shvatili da šut s rogatim ne ide i zatražili mir. Od tada su bili pod britanskim protektoratom sve do revolucije i nezavisnosti 1964. godine. Edit: kuća čuda se srušila pre neki dan, eto koliko je restauracija bila ažurna. Oman je uložio protestnu notu, pošto je njihova vlada sve to finansirala, ali pitaj boga gde su pare završavale…
Sama priča o ropstvu ostavlja gorak ukus u ustima. Pogotovo kad posetite muške i ženske „sobe“ u kojima su robovi boravili dok su čekali da ih kupe/prodaju. Poljski WC, i to zanzibarski, bolje izgleda. Celi muzej je u kamenu, na mestu gde je pijaca bila i pun slika i priča o sudbini robova, ali i čuvenih trgovaca smešnih imena (Tipi Tap je najpoznatiji). Budući da dolazim iz Omana gde je ropstvo ukinuto tek 1971. (a ovde dve godine kasnije), ništa me nije bilo nepoznato, a opet me je potreslo. I uvek će.
Moj kolega, Britanac Dejvid Livingston je svakako jedan od zaslužnijih za ukidanje ropstva, koje se ipak desilo tek 1973.godine, čak 100 godina posle njegove smrti. Obožavao je Zanzibar (zvao ga je „najlepšim mestom na kugli zemaljskoj“) i posvetio Africi ceo svoj istraživački i misionaraki radni vek, ali i život uopšte.
Posle ove teške priče svima nam se osušila usta, što zbog utiska, što zbog velike sparine i otišli smo u preporučeni restoran – „Lukman – swahilli cousine“. 
Idealan za bogate lokalce i siromašne turiste, kako nam rekoše. Inače, dali su nam savet da možemo da jedemo u bilo kom lokalnom restoranu, samo da ni za živu glavu ne zavirujemo u kuhinju. A nismo ni nameravali, svi bismo gladni ostali. U Lukmanu je sve bilo potaman, pogotovo posle devedesetominutne vožnje njihovim drumovima i zavirivanja u odaje robova po tropskoj omorini, Ambijent autentičan, hrana – red lokalna, red internacionalna, sokovi fantastični, toalet ne bih komentarisala, usluga nije loša, cene srednje – pa gde ćete bolje?
Mislim, ima bolje. Tamo popismo posle kafu, gledajući sa predivne terase usijane limene krovove Stoun touna. Bez mačaka i bez Liz Tejlor. Ali sa predivnim pogledom na more iza. I sa povetarcem. Plus ventilatori. Sve to (kafa, pogled, povetarac i ventilator) koštalo je kao na Menhetnu, ali nek’ ide život. Bar se islikasmo, za sve pare. Uživajte malo i vi, za džabe.
Nastaviće se…
