Nakon seoske škole, naša dala-dala nas je odvezla na „instagramsko kupanje“. Potpuno suprotno od prizora kojima smo do malopre bili svedoci. Doduše, sam put od tačke A do tačke B te uvek podseti gde si. Neminovno prolaziš pored njihovih „kuća“, „prodavnica“, tezgi, polja. Obrađenih njiva ima najmanje, jednostavno – ne treba im. Kad su gladni, odu i pokupe hobotnice i rakove koje oseka ostavi iza sebe. Kokos može da im padne na glavu, ali i u tanjir. Kao i razno drugo voće, savršenog ukusa.
A kad smo kod kokosa, Srđan ih je vešto izbegavao otkad je čuo da više ljudi pogine od udarca kokosa u glavu (kad otpadne sa palme), nego od ajkula. Nie da se ajkula manje plašimo, samo smo na spisak dodali i kokose. To je izgleda naljutilo bogove pa su mu stalno padali neki sitni plodovi na glavu. Bez povreda, naravno, ali je zvuk bio kao da puca lobanja, bez preterivanja. Jednom se i cela grana otkačila sa palme, baš pored mesta gde smo ležali. Ono, može i slika da padne na glavu dok ležite u sopstvenom krevetu. Ima dana kada me je terao takav maler da sam bila srećna što istu nemam iznad glave.
No, vratimo se našem kupanju. To je bio raj za oči, dušu i telo. Slike dovoljno govore o lepoti, smežurana šaka o toploti, a moji izrazi lica o radosti. Do spruda smo pola išli peške, a pola su nas odvezli čamci. Usput su nas pratila deca iz obližnjeg sela. Slatki kao šećer, kao i svi kafeni. Ne iz želje da i mi budemo kafeni, već iz male nepažnje, na čamcima smo izgoreli Aleksa i ja, za samo par minuta vožnje. I to samo mali deo leđa koji je virio i koji nismo brižljivo namazali. Srećom je crvenilo bilo veoma blago, sutradan ionako nije bilo kupanja i sve je prešlo u preplanulost. Kod mene, jer sam imala podlogu, a Aleksa je i dalje beo kao sir.
Kada smo konačno stigli, namazani debelim slojevima kreme se uvalismo u topli plićak iz kojeg vam se ne izlazi bez debelog razloga. Slike smo jedva napravili, što od opstrukcije pojedinih članova moje porodica (čitaj svih osim mene :)), što zbog struje koja je vukla u stranu i stalno me obarala u vodu, sa sve skalamerijom.
GoPro je pomagao, super je za akcione slike, pogotovo u vodi, ali mi smo ipak malo prestari za to. Prva odbojka u bazenu prethodne večeri i oboje nas matorih je iz igre izašlo sa bolom u ramenu. Mislila sam da to nikad neću da izjavim. To – da sam za nešto matora. Ali, moram da priznam da su mi fizičke mogućnosti limitirane. One mentalne su odavno prekrdašile limit i sad živim kao podvojena ličnost. Srce ‘oće, al’ …
Irenina baba je jednom rekla „Što ja umem da nađem manu, niko ne ume“, a ja bih se u potpunosti složila sa njom. Valjda će i mene da citiraju posle 100 godina. Tako mi je GoPro bio spor, mali mu ekran, menjanje komandi je takođe sporo i nema zumiranje, noćni mod, blic i svašta nešto mu zamerih ja. A Srđanu sam zamerila što je kupio SD karticu od samo 16 GB, pa je to bilo dovoljno za samo 60 minuta snimanja! Šta su šezdeset minuta za onoliki Zanzibar. Tako je ispalo da sam stalno nešto snimala pa brisala. Dok brišem, ne vidim baš lepo (rekoh li ja da mu je mali ekran, a ko kaže da mi trebaju naočare dušman mi je), pa ko zna šta sam izbrisala. Zato sam „burst“ koristila nemilice i sad imam milijardu slika koje isto izgledaju :-D.
Na kraju sam batalila i selfi stik i GoPro i prepustila se još jednom radostima roditeljstva. U punom obimu, od „slučajnog“ pogađanja lopticom tik ispred moje face pa me sve isprska bolje nego da je sam to uradio, do davljenja klasičnim stilom. Duga razdvojenost je učinila da posle takvih seansi prvi put ne pomislim kako posle ovakvog odmora zaslužujem i jedno meditiranje u istom položaju, tišini i potpuno sama. Daleko bilo, poslednjih šest meseci samo to i radim. Ali Univerzum je zakasnelo odragovao na moje želje od pre desetak godina i sada mi dodelio sedmodnevni karantin da „odmaram od odmora“ i vama kuckam ove priče dok me alarm opominje da treba da počnem da spremam ručak za sutra. Šta se čudite? Što mora alarm da me opominje za ručak? Pa mora, kad sam zamajana :-D.
Sve ove priče sam pisala unapred, strahovito žureći da bar pisanje završim pre osamnaestog. Posle ionako ide, za mene teži deo, sređivanje teksta, ubacivanje slika&videa i ostale tehnikalije. Jer, jel’te, Neda i Srđan su konačno stigli u Oman! Neda na mesec dana, do ispitnog roka. A Srđan valjda na neodređeno, to valjda brak podrazumeva. Dok smo bili na Zanzibaru, stigle su konačno porodične vize. Kasno da bi direktno leteli za Muskat, ali taman na vreme da ukinu treći (tj prvi) PCR. Što mu dođe bar pola karte za Nedu, Srđan ionako je već imao „open ticket“. Elem, moja duša čeka nove utiske (o kojima takođe treba ostaviti zapis) i ne želim da mi pre uživanja sa porodicom bilo šta stoji nezavršeno, a pogotovo ne Zanzibarske priče kojima se i sama radujem. Neoprani prozori se ne računaju. Veš je opran, postelje spremne, ručak će biti (ako alarm ne zakaže :)) i halas! Dosta od mene. Za početak.
Jaoo, gde ja odoh. Ali bar ima slika za gledanje. Ne mora svaka priča da bude roman, može i slikovnica ;).
Posle spruda smo otišli u „lov na morske zvezde“. Samo figurativno rečeno. Jer su zvezde živa bića, a ne igračke i svi smo čuli priče da su ih ljudi „kidnapovali“ i spremali da ih nose kući. Po mogućstvu u kolekciji od svih boja sastavljenoj. To je zakonom regulisano, ako već nema drugog načina da čovek prestane da prirodu uzima zdravo za gotovo. Doduše, ni mi nismo znali ih ne valja čak ni dodirivati. Zvezde su stvarno fantastične, bilo ih je svih boja, oblika i veličina. Ronili smo i uživali, usput nalazeći i ponekog ježa sa čudnim, tankim a dugačkim bodljama. One džinovske, od tridesetak centimetara u prečniku smo našli još na sprudu. Boja iznutra im je bila metalik-purpurna (ako takva boja postoji, ali mislim da znate na šta mislim), a menjala se ako se voda uzburka i pesak podigne.
Bili smo opremljeni, ronili sa naočarima, maskom, disaljkom i stvarno je bilo uživanje. Sebi sam obećala da ćemo ponoviti i u Omanu koji je savršen za „snorkeling“ zbog svog bogatog podvodnog sveta. Ko nije hteo ili nije mogao da roni, ostajao je u čamcu jer je boravak u vodi, a bez kontrole gde gaziš, mogao da završi tumaranje Zanzibarom na neslavan način. Na tom mestu, gde god kročiš – ili zvezda ili jež. Baš je bilo uzbudljivo i ova pedesetogodišnjakinja se ozbiljno zagrejala za ronjenje. Opet „malo“ nesklad između želja i mogućnosti, ali ćeraćemo se još…
Ako sam matora za ronjenje, nisam za tropski bar. A jedan takav smo upravo zaposeli na Kae plaži. Kao da smo na Jamajci. Nisam bila, ali posle ovoga kao da jesam. Kažu, kad pitate Zanzibarce za Freda Merkjurija i Kvin, niko pojma nema. Ali zato, ako samo pomenete ime Boba Marllija, pokrivaju lice šakama i suze im krenu od emocija. Toliko ga doživljavaju kao svog. Svuda njegove slike, jamajčanska zastava na istaknutom mestu, rege sve vreme lagano iz zvučnika, kreveti ljuljaške svuda okolo, nargile sa aromatičnom šišom raspoređeni u pravilnim razmacima. Još falila trava. To jest, nije. U sred 97% muslimanske zemlje, jasno istaknut list marihuane iznad šanka, jedino što u meni nisu stavili. Doduše na karti pića su bili kokteli veoma lascivnih naziva, od kojih je Sex on the beach najblaži. Uvećavanje slike je zabranjeno za mlađe od 18 godina :-D. Mada, oni nas mogu da uče, da se ne lažemo…
Ako ste pomislili da fali nešto, na primer crnkinje koje hlade posetioce i teraju od muva, grdno ste se prevarili. Ne fale. Prelepe, dugonoge, tamnopute prijateljice noći (ili u ovom slučaju dana) su deo standardne ponude izgleda. Oštro i strogo oko moga muža je sve ovo zapazilo još u prvoj sekundi. Valjda nije po iskustvu… Ova „porodična“ atmosfera je ipak bila u dnevnoj fazi, pa smo maksimalno uživali, bez žurbe i nervoze. Čak i kada su hranu poslužili tek posle tri sata. Držala nas ona jaja od doručka, ali i kokteli/pivo. Svuda po plaži su bila postavljena srca od pruća i cveća, verovatno kao dekoracija za venčanja na plaži. Devojke, nemojte sad potrčati za prvim pored vas radi ovakve neke romantike. Važno je da si sa pravim, pa makar gde. Ali, ako se podesi da je ovako nešto dostupno, to je samo extra. Cela atmosfera je odisala romantikom – ambijent, muzika, srca, zalazak sunca, sojenice u daljini. Čak i Masai ratnici sa svojim drvenarijama. I debela crnkinja sa maramama koja nam je posle pravila turbane.
Meni je prvo napravila „arabic style“, sa čvorom na stranu. To me asociralo na moju prababu Tinu, zmaj ženu koja je doživela 94 godine. I to nakon tako burnog života, da bi joj mnogi holivudski scenaristi mogli pozavideti. Samo ću da pomenem detalj da je preobučena u muško izvukla muža iz turskog zatvora u Jedrenu, pre više od 100 godina. Svaka čast baba Tini, sigurno puno gena vučem od nje, po ženskoj liniji. Ali arapsko-makedonski stil vezivanja mi se ne sviđa, više mi se sviđaju visoki turbani koje nose ove lepe Zanzibarke. Videla žaba da se konj potkiva, pa digla nogu i ona. Na kraju je turban bio lep, nema šta. Ali, valjda mala marama (ili mi velika glava, pa ne priznajem :)) i turban je samo zaokruglio moje lubenče još i više. Prosudite sami. Svejedno mi se svidelo i nosila sam ga sve dok plima nije dovela more do nas pa mi bilo žao da ga kvasim kad počnu kolutovi, loptanja i potapanja. Bože, da li ova žena nekad samo pliva umesto da se mlati i davi sa decom? Ne biste ni vi na mom mestu, a nije mi to ni bio cilj. Srećom, toga imam dosta u Omanu, a igre bez granica u vodi ne možeš igrati sam. Makar mi je muž i veliku gumu kupio. Ne ide, pa to ti je.
Kada je se sumrak pokrio horizont, počelo je nadmetanje fotografa amatera da što bolje dočaraju tu lepotu. Ja sam opet našla manu i mislim da mi ugao nije bio baš najbolji, kao i svetlo. Mnogo više mi se sviđaju slike koje gledaju na drugu stranu. Prema sojenicama. Ali, kad su zapalili veliku vatru, kao i prelepe školjke lampe (za svaki slučaj ekserima zakovanim za sto :)), sve je postalo još lepše. Odnekud se stvoriše momci u zelenim suknjicama. Da nisu bili tako visoki, da pomisliš vilenjaci. Oni irski, kako li se beše zovu. Šta su ti ljudi izvodili, ja odavno nisam videla. Možda kad sam zadnji put vodila decu u cirkus. A to je bilo baš davno. Iznenadilo me kako izvode sva ta salta i egzibicije, onoliko visoki. I zgodni, mora se priznati. Pa imam i ja oko, ne samo Srđan. To ja sve računam u čistu estetiku, naravno.
Najžešći je bio „limbo dance“, pogotovo je bio popularan među muškim delom publike kada im se pridružila i pripita Ruskinja u tangama. Lepa, doduše, pa joj je sve oprošteno. Rekoh li ja da sam esteta. Limbo je združio sve. Od Ruskinje, Zanzibarki – prijateljica sa početka priče, crnkinje sa turbanom do moje Nede i male Sofije (koja je bila najslađa i omiljena među igračima). Na kraju je najviši među vilenjacima prošao ispod zapaljenog štapa postavljenog na dve pivske flaše! Fantastično, nema šta!
Kada su završili nastup, pokupili zasluženi bakšiš i svoje rekvizite, mrak je već bio pao. Muzika se pojačala, mladi ljudi su nadirali sa svih strana, verovatno je to najavljivalo ludi provod te noći. Za nas svakako znak da treba da se pokupimo u svoju dala-dalu i uz odbor za ispraćaj u čiji su sastav ušla dečica iz obližnjeg sela, vratimo u hotel. U našu Khulalu, kod naših rafikija.
