Koferi su strpljivo čučali u predsoblju, spakovani pre tri nedelje. Tačno koliko je potrebno da potpuno zaboravim šta sam ponela. Za razliku od prethodnog neuspelog pokušaja, kada sam u prste znala svaku sitnicu u svakoj pregradi i najmanjeg nesesera, sada mi je u glavi sve bilo zamagljeno. Ne, bilo je prazno. Belo. Bojala sam se da ću opet izbaksuzirati nešto ako se previše bavim detaljima. Prosto sam se prepustila. Srećom, ništa važno nisam zaboravila. Naočare za sunce se valjda ne računaju?
Na aerodromu dugački redovi za sve i svašta. Zbog obavezne fizičke distance još i duži. Već ispred ulaza u aerodrom kulturno stadoh u najbliži red, sa sve distancom. Baš kad sam se zapitala šta li čekamo, naiđoše neki redari i obavestiše sve nas u pomenutom stadu ovaca da ne moramo da čekamo red, ima još tri ulaza koji upravo zvrje prazni. To me podsetilo na onu psihologiju nekadašnjeg ruskog kupca „gde god vidiš da čekaju ti stani u red“. Pa tako i ja i svi moji sapatnici – čekači i gde treba i gde ne treba.
Tri sata ranije sam pošla, u skladu sa preporukom, a i da isprobam svoju karticu u laundžu. Da vidim malo gde to ima da se jede i pije za džabe. Kao da postoji nešto besplatno u današnje vreme, naravno da ne mislim da to nismo platili i preplatili, samo na drugom mestu i ispod stola. Svejedno, ja kao Bob iz Vrućeg vetra: „Kad god sam u krizi, potrebno mi je malo luksuza“ 😀
Usput sam morala da zanemarim podignutu obrvu Indusa koji je služio delikatese sa švedskog stola. Verovatno on sa svojih dva’es kila toliku hranu ne pojede ni za mesec dana. Ali, šta ću kad sam bila uzbuđena, pa sam celog dana terala na porciju muslija. Plus sam (nepogrešivo) pretpostavila da hrana u Oman Air-u nije nešto (i ovo je eufemizam, da znate). Nije me sprečilo ni to što se užasno bojim toaleta u avionu, zvuk puštanja vode je kao iz katastrofa filmova o rušenju aviona, pa ga zaobilazim u širokom luku kad god mogu…
Tokom leta sam bila spakovana kao sardina, pored podebele Omanke. Da, da, deblje od mene, i to znatno :). Kakva distanca, kakvi bakrači. Pola njene pozamašne pozadine je bilo na mom sedištu, a i njeno teško disanje sam osetila za vratom i pored nepouzdane barijere u vidu maske koja se očigledno višekratno (i višenedeljno) koristila. Doduše, sve vreme me je zabavljala Omanka koja je čitala instrukcije za bezbednost i opšte informacije. Ne verujem ni da arapski čita tečno, ali za engleski je baš bila komendija. Pogotovo kad naiđe neka teža reč, accessibility, ne daj bože. Da sam juče umrla, mislila bih da nam uvek puštaju nasnimljene audio zapise, ali eto Oman Air ima svoju verziju „travel fun“-a. Pogotovo kada ti ekran na sedištu ispred ne radi. Srećna okolnost da sam sedela pored prozora mi je dodelila privilegiju da doživim izlazak Sunca, koji je i simbolično zapečatio moju odluku da bajka može da počne.
Sletanje na zanzibarsku pistu je takođe priča za sebe. Kao da smo se spustili na neku livadu. Nepokošenu. Ali zato oivičenu palmama. Pravi uvod u priču o božanstvenom nesavršenstvu u koje ću se zaljubiti na prvi pogled. Mnoštvo pajpera i tek par boinga.
Aerodromska zgrada kao lebanska autobuska stanica. Ali pre dvadesetak godina, najmanje. Dolazni terminal je u stvari jedna velika nadstrešnica. Klima uređaji su misaona imenica. Duž zidova drveni pultovi koji služe za popunjavanje „kartončića“ za vize. A na kartončićima bezbroj glupih pitanja. Na neka nisam ni znala da odgovorim. Adresa poslodavca? Pojma nemam!
Prošla sam pasošku i carinsku kontrolu, pokupila svoj kofer (kojeg nisam obeležila pa ga jedva prepoznala, pošto je skoro kupljen) i na jednom od kioska kupujem SIM karticu. Računam da će mi trebati, ipak treba i taj PCR da odradim, ko zna šta me čeka (kao da sam znala). Radnjice su minijaturne, u stanju raspada, neokrečene, sa zelenkasto-crnom nijansom buđi po ćoškovima. Tabla sa kursevima valuta se ručno popunjava, kredom. Pa celi aerodrom ima samo jedan monitor. Koji ne radi, naravno.
Sve u svemu, upijam slike, zvukove i mirise oko sebe. Znoj mi curi niz leđa, što od velike vlage, a nešto i od uzbuđenja, priznajem. Na izlazu me čeka Diana, vodič Globtrackera (https://globetracker.rs/), avanturističkog udruženja iz Vršca, u čijoj organizaciji smo i otišli na ovaj put. Ne, to nije turistička agencija. Ne garantuje kule i gradove, smeštaj iz snova i hranu bogova. To je grupa entuzijasta, predvođena Ljupčetom Filipincem, specijalistom za Zanzibar koji pleni dobrom energijom, unutrašnjim mirom i specifičnim humorom. Jedino vam garantuju da ćete biti zadovoljni. Ili vraćaju pare. Bar tako kažu, a u našoj grupi niko nije bio nezadovoljan pa ne znam da vam kažem da li je to istina. Svakako, prava hrana za moja velika očekivanja koja sam teškom mukom zauzdavala i krotila proteklih meseci.
Diana (baš tako, bez „j“) me savetuje da zamenim većinu novca u obližnoj menjačnici jer posle neće biti prilike, a i kurs je lošiji. Opominje me da prebrojim. Pa naravno, mislim se ja. Ali, kad sam videla ogroman štos novca sa preko milion tanzanijskih šilinga, brzo me je prošla želja za prebrojavanjem. Prvi milion i nekako, mada je posle takvog brojanja bunt ličio na raskupusanu svaštaru malog maturanata. Za drugi milion sam im poverovala na reč da je sve na broju. Naš porodični konsultant za finansije je posle ustanovio da dve novčanice fale. I to baš u buntu kojeg nisam prebrojala. Nema veze, hakuna matata. Bakšiš za prelepu Zanzibarku koja je radila za pultom. Jesam li pomenula koliko su im žene lepe?
Potom me Diana nagovara da odem do obližnjeg kafića i da tamo sačekam sledeća dva-tri sata, koliko još ima do sletanja njihovog aviona. Moj let je bio direktan i trajao je malo vise od 5 sati, a oni su putovali skoro 24 sata. U to računam i šestočasovno zadržavanje u Dohi. Malo se nećkam, jer sam nekako imala viziju da ih dočekam na aerodromu. Ali, pošto ni aerodrom nije bio kao što sam zamišljala, onda ne mora ni susret. Ionako je već sve počelo da mi se sviđa. Moje naočare za zanemarivanje nebitnih mana i isticanja lepote suštinskog su postale deo mene još kad sam prvi put stigla u Oman i više ih nisam ni skidala. U Zanzibaru ih posebno pričvrstite. Ili ne krećite na ovaj put 🙂 U suprotnom ćete se već na aerodromu razočarati.
Kafić je bio tipičan, to sam kasnije skontala, naravno da u startu nisam znala šta je tipično :). Sad već mogu da kažem da je tipično – potpuno na otvorenom, kao velika nadstrešnica sa krovom od trske. Pomalo odrpana sedišta od vestačke kože na klupicama u separeu ili teške drvene stolice za koje je potrebno dvoje da ih pomeri. Sve što je od tog drveta (tikovina? mahagoni?) je strahovito teško. Puno vlage, šta li je.
Bacih pogled na meni i odmah su me zbunile cene. Desetine hiljada šilinga za sok/kafu/sendvič. I inače me smara prebacivanje valuta u glavi i retko kada u Omanu preračunavam. Ovde je inače 2300 tanzanijskih silinga za 1 dolar, bar je toliko bilo kad sam ja zamenila. Već posle par sati, kad je stigao ostatak grupe, cifra je bila za nijansu niža. A za najjednostavnije prebacivanje je Ljupče kasnije predložio da računamo jednu crvenu (10000 šilinga) kao 500 din. Ali, ja nisam preračunavala. Nismo planirali ništa da kupujemo, nismo planirali da se prostiremo preko gubera, ali ni da propuštamo sitna zadovoljstva.
A sitna zadovoljstva su podrazumevala sveže ceđeni sok (što je ovde standard) i afričku kafu. Kao i svuda, voda i kafa imaju nezaslužene cene. Ali opet niže od mnogih srpskih. Konkretno, u Jahazi kafeu je flašica vode koštala isto koliko i kafa – 3000 šilinga, tj 150 dinara (ako želite espreso ili kapućino, pod uslovom da uopšte služe takve izmišljancije – duplo). Isto kao voda košta i koka-kola, a sveže ceđeni sok 4000 – 7000 Tsh (200-350din), pivo 5000 Tsh (250din). Naravno, lokalno. Za Hajneken, skoro duplo. Veliki sendvič ili burger ili manja pica su oko 500 din, bar u tom kafeu. Sve zavisi od lokacije i tipa lokala, kao i svugde u svetu.
Svakako sam bila zahvalna što sam na jednom (ipak) vrlo udobnom i prijatnom mestu, na otvorenom i u hladu krošnje baobaba, konačno ugledala one koje sam toliko čekala. Ne mogu vam opisati osećanja, ne mogu ih čak ni sama povratiti, sve se stopilo u jedan slow motion i zamagljene slike. A i komšija me opet čudno gleda…
Želim samo da još jednom odam priznanje modernim tehnologijama 21.og veka. Za sve ovo vreme su, prvenstveno zahvaljujući dugim video pozivima, naše energije ostale zajedno. Provodili smo puno vremena skupa, falio je „samo“ taj fizički dodir i zajedničke aktivnosti koje ćemo pretočiti u uspomene. Odjednom je sve bilo na svom mestu, normalno i kako treba. Kao da se nikad nismo ni razdvajali.
- Već prilikom sedanja u maleni bus koji će nas prevesti do hotela na suprotnoj, istočnoj strani ostrva krenula je igranka. Počelo je zadirkivanje, smeh (uglavnom moje gromoglasno ho-ho-ho-ho, koje je večiti predmet zafrkavanja među Stankovićima), ali i rasprava oko toga ko je gde seo, ko ima više mesta, bolji pogled na zanzibarske predele ili ko kome laktom bode leđa :-D. Rekoh li ja, sve normalno, kao nekada ❤️
I samo putovanje kroz srce ostrva je bilo uzbudljivo i nesvakidašnje. Počev od autobusa koji je bio minijaturan i nikad video bokseve za prtljag. Zato su koferi povremeno opasno klizali sa zadnjih sedišta gde su bili napakovani do plafona. Ljupče je sve vreme svojim zanimljivim pričama bio podrška pokretnim slikama koje su nam se nizale dok smo jurili, ponekad čak i 80km na sat! Subjektivni osećaj je svakako bio da je mnogo brže, jer su rupe gore i od najgorih u Srbiji, a asfalt kao da ga je Kraljević Marko netom preorao.
Svakako mnogo više pešaka, biciklista, poneki moped. Celi život „urbanih“ Zanzibaraca se odvija pored puta, tako da smo mogli da uočimo kako žive, gde rade i kako im deca rastu. Kao na filmu, ali sa tematikom od pre par vekova. Naravno da naša kartonska naselja (koja svaki grad na svetu ima) nisu ništa bolja. Ali, dok je takva slika na Zapadu dobro skrivena i ipak moramo da priznamo da tako živi samo promil populacije, ovde je 100% naselja takvo. Osim hotela, ali to je ipak rezervisano za obalu.
Nismo se sablažnjavali, niti sažaljevali, jer su svi bili nasmejani i delovali srećno. Koliko je to iluzija, ne znam. U svakom slučaju, dođe ti da izuješ patike i bos se zaputiš njihovim stazama, bereš voće i nosiš vodu sa česme u centru sela. Naravno da bi većini nas već posle par minuta ta idila presela, ali opet kažem da su svi meštani izgledali zaista zadovoljno. Sve vreme su mahali, pozdravljali i vikali „Džambooo!“ što je valjda neki lokalni pozdrav.
Nastaviće se…
