Oduvek sam bila sanjar. To ako hoću poetski da se izrazim. A ako hoću pošteno – zamajana :). Tako bi bar rekli ovi moji što me vole. Šta li bi rekli tek oni što me ne vole :). Ali, ipak se računa šta bih ja rekla, zar ne? A moj moto je uvek bio „Dream big!“, čak i kad se svima smeška brk na moje maštarije.
Dobro, ima tu i gluposti, spontano izrečenih. Previše spontano, rekla bih :). Kao na primer, da Srđan i ja budemo kamiondžije u Americi. Ono kao, krstarimo beskrajnim (i besprekornim) putevima diljem te velike zemlje. Arizona, Teksas, Nevada, nekako mi samo te vrele države padaju na pamet. Valjda smo sad u Zanzibaru do kraja utvrdili činjenicu da sever nije za nas. Pogotovo ako je jug dostupan.
Hajde kažite, šta bi nam falilo? Današnji kamioni su kao dobro opremljene kuće, a američke pumpe kao manji hoteli. Sa tuševima, perionicama i svim što je potrebno. Vozimo naizmenično, odmaramo naizmenično, usput svašta nešto vidimo (verovatno puno kaktusa i peska, shodno lokaciji :-D). I sve vreme smo zajedno! Ako se ne pokoljemo u međuvremenu :-D.
Ali, ova moja ideja je naišla na veliko nerazumevanje u mojoj porodici. Šta više, postala je predmet sprdnje i zajebancije. Dobronamerne, naravno. Bar su mi tako rekli :-D. I tako moj san ostade samo na nivou glupe ideje, što se vrlo često dešava sa snovima koji uključuju druge osobe kao neizostavne činioce. A porodica to valjda podrazumeva. Eeee, mnogi snovi i ideje su meni tako propali. Na svu sreću, rekli bi zlobnici :-D.
Trenutno imam jedan san, cilj, viziju, nazovite kako god hoćete, kome težim i stremim, čak i kad ne razmišljam o tome. O svemu sam više puta pisala. Ono što je važno i što je poenta ovog mog kilometarskog uvoda je da te veliki snovi ne sprečavaju da u medjuvremenu živiš male. Onako, sanjaš na sitno. Na kratke staze. (Sad mi pade na pamet prava reč. Moja, lična. Jel’ može sanče da bude deminutiv, prigodan za označavanje malog sna? Glupo je da bude sanić, baš glupo. Lingvisti, javite se :)) Pa se toliko uživis u celu tu priču da, kad ti se sanče jednom i ostvari, imaš osećaj da si sve to već doživeo i proživeo. U tom svom snu. I to više puta. Emocije na kvadrat, na kub, ma na hiljaditi. Valjda umnožene silnim ponavljanjem slika u glavi. I srcu.
Bože, moraću da prestanem, ako ne želim da komšije pomisle kako li je luda ova žena – kucka po tastaturi i plače.
Kako god, ono što sam htela da kažem je da sam ja ovu svoju Zanzibarska priču već puno puta doživela. Odsanjala. Toliko puta da mi je neki glasić neprestano šaptao: „Deja vu, zar ne vidiš?“. Tačno onako kako sam zamišljala i sanjala otvorenih očiju, toliko puta budna u nedoba. Sve muke, peripetije, porodične tragedije, odlaganja, nezgode i nesreće, samoća i tuga, strah i brige, krivice i prebacivanja, nesigurnosti i bespomoćnosti… Toliko toga, toliko dugo. Sa ponosom mogu reći da me nije slomilo, nije ugasilo. Taj moj mali san, moje sanče, da ću provesti sedam dana u raju, sedam dana sa onima koje budna sanjam i to na mestu koje je samo po sebi raj na zemlji, on me je održao.
Kao i brodolomnik koji uporno sanja kopno, ja sam uporno mislila na tu sedmicu i ponavljala samoj sebi izanđalu i više puta pomenutu teta-Dragičinu mantru: sve će to biti dobro. Znala sam ja da će taj dan doći jednom, ništa ne traje večito, pa ni zlo. Samo se treba sačuvati, treba održati plamen, damare u stomaku i dete u sebi. Ništa lakše nego potonuti, ne verovati, dovoditi u pitanje sve i svašta, mrzeti. Ajd’ ti voli kad te šiba sa svih strana, veruj kad svi sumnjaju, smej se posle potoka suza i dočekaj svojih pet minuta na nogama. Dočekaj da neko pola planete prođe kako bi te zagrlio i poljubio.
Neko me je pitao – zašto baš Zanzibar? Zašto ne Srbija? Ili Oman? U vreme kad smo mi dogovarali putovanje, Oman je bio hermetički zatvoren. Ta opcija nije dolazila u obzir. I izlazak iz Omana je dovoljno bio komplikovan. Tri PCR testa, četrnaest dana karantina (kasnije smanjeno na sedam, hvala bogu), narukvica sa GPS-om kao da sam Ceca i sve to o svom trošku i u pogledu finansija, ali i godišnjeg odmora (odavno okrnjenog sa na silu potrošenih 17 dana, još u julu). Da li bi mi sedam dana u Srbiji bilo dovoljno? Za moje sanče, za moje do crvenog potrošene baterije? U sred trećeg talasa korone, u sred tuge i panike, u sred iscrpljenosti kolega i beznađa pacijenata, u sred porodičnog gubitka sa obe strane? Kad već nisam bila tamo kad je trebalo, kad je bilo ključno i kad je neko očajnički čekao da me vidi, koji bi bio smisao posete sada?
Priznajem, bila sam sebična, kriva po svim tačkama. Htela sam sreću za sebe i svoje, neokrnjenu tom nesrećom i sivilom okoline koju je Srbija nudila. Vrelo sunce Afrike, spori rege ritam i nasmejana lica Zanzibaraca je baš bilo ono što nam je trebalo. Oaza u pustinji, neiscrpni izvor, neotkriveno blago. To je bio Zanzibar za nas. Raj u koji zaviriš, neposrednost koja osvaja, nesavršenstvo u koje se zaljubiš na prvi pogled.
Kažu, ne valja imati velika očekivanja. Kao, onda se razočaraš. Ne valja da voliš bez zadrške, onda patiš. Ne valja da visoko letiš, nisko padneš. A ja sve suprotno od tih saveta. Sve to što ne valja. Nije da nisam probala da poslušam. Nije da neću. Nije da ne znam da tako treba. Ali i student zna da treba da uči, pa mu se ne da… Tako i ja. Sve do koske, sve preko mere i sve odmah. Tako su mi i nadanja i očekivanja bila velika, prosto izlivala iz mene. Znaju oni koji su me viđali tih dana, koji su zajedno sa mnom odbrojavali dane i bili jednako uzbuđeni kad je taj dan konačno i došao.
Želite li da čujete Zanzibarske priče? Može, ali pole, pole…
Teško mi je da verbalizujem ono što osećam, da prenesem na papir. Utisci su mi isprepleteni i još uvek snažni. Toliki majstor nisam. Pa vidi se po uvodu da je klupko zamršeno i da ga nije lako odmotati. Ali, ne bih bila ja kad ne bih probala. Pokušaću, a vi ćete dati sud.
Ako i jedan delić radosti i lepote koje smo doživeli unesem u ove moje redove, ako osetite leptiriće u stomaku i poželite da prvim avionom odletite na Zanzibar – uspela sam! Uspela sam i ako ne odletite avionom, već uz pomoć mojih fotografija i opisa doživite Afriku na način na koji ona to zaslužuje. Uz osmeh na licu i mir u srcu.
