Final touch

Svemu jednom dođe kraj, pa i ovim mojim pričama. Pričama jeste, ali mojoj „zanzibarskoj bajci“ nije. Uspomenama koje delite sa drugima nikad ne dođe kraj, čak ni kad vam ugraviraju zlatna slova na ono hladno parče mermera.

Međutim, toj istoj bajci je jedan specifičan začin („fajnal tač“) dao korona virus, kao i svemu u toj tventi-tventi godini. O tome nisam puno pisala, jer nisam puno ni razmišljala na tu temu dok sam tamo bila. Ali to i jeste bila poenta. Sve svoje brige sam izbrigala pre poletanja. I to temeljno. Pogotovo kad je Aleksa dobio temperaturu deset dana pre polaska. Ali, srećom, nije bio kovid i sve se dobro završilo. Opet, naravno da sam bila zabrinuta u vezi celog poduhvata. To je bio prvi test na temu „da li ćemo ikada ponovo normalno živeti?“. Iako znam da novo normalno za sada ne podrazumeva putovanja, smatrala sam da će, ako se preduzmu potrebne mere, na kraju sve biti kako treba jer na Zanzibaru ipak nije bilo korone. Ili bar epidemije.

Cela priča je u suštini nosila jedan mali rizik i ogromnu petljavinu. Naravno, uz sve to i prilično novca, moram da priznam. Putovanje samo po sebi nije ultra skupo, otprilike kao kad biste proveli osam dana na Zlatiboru. Ali, onako… opušteno. I to zahvaljujući avio kartama koje su skoro 70% svih troškova. Sam smeštaj recimo košta kao vikend u Vrnjačkoj banji. Mada se na to ne može oslanjati, zbog onog: „u Solun – dinar somun, al’ do Solun…“. To je meni nekad moj ćale govorio, kad sam bila mala. Pa sam se nervirala, jer nisam znala šta je somun. Ali, sa godinama saznaš i za Solun i za somun i zašto dinar ne košta svuda isto. A pogotovo ne košta isto kada se za nešto spremaš tako dugo i zbog istog odričeš mnogo toga. Tamo ipak nismo puno trošili, mada nismo ništa ni propuštali, ako je bilo vredno posete/obilaska/degustacije. A bilo je. Sve. Ono što nam je dodatno opteretilo budžet su okolni troškovi.

Još pre polaska urađeni su testovi, a valjalo se obezbediti i uzeti dobro zdravstveno osiguranje. Nije da ne verujem afričkom zdravstvu, ali daleko mu lepa kuća. Više volim afričke plaže. Dakle, za slučaj da ipak maler ne bude tehnički, već suštinski, bili smo pokriveni paketom koji je trebalo da obezbedi dodatno parčence spokoja koji sam tako brižljivo slagala u mozaik svih ovih meseci. Sa više ili manje uspeha.

Onda, moji PCR testovi. Oman je tražio jedan neposredno po sletanju na aerodrom, pa još jedan po završetku sedmodnevnog karantina. Po pedeset evra, nek’ ide život. Više mi bilo žao uzetih sedam dana odmora (zbog karantina), ali ko te pita. Pored toga, jedan od malera koji su pratili odlazak na ovo putovanje (jedan od sitnijih) je bila i činjenica da se Oman (par dana pre mog polaska) setio nove globe. Obznanili su da svi putnici koji su se drznuli da rizikuju sa kovidom negde drugde, a ne u Omanu (a da ne pričam o Srbiji koja je u to vreme brojala više hiljada zaraženih dnevno), svojoj kolekciji PCR testova moraju da dodaju još jedan. Onaj pre ukrcavanja na avion. Mašala! Ipak ću saznati kakvo je afričko zdravstvo.

To me nije pokolebalo, ali me je rastužilo. U mojoj glavi je najvažnija moneta – vreme. A obavljanje komplikovane operacije uzimanja PCR-a na Zanzibaru, kao i rezultata – zahteva čak dva dana. Nije mi toliko ni što ćemo propustiti svašta nešto (mada ima i toga), već mi je bilo žao što mi kradu dva dana od ukupno osam koje sam namenila svojoj deci i zbog kojih nisam žalila novce. Jedva i tih osam, posle više od godinu dana suše.

Onda smo probali „srpsku varijantu“. Ispod žita i u mutnoj vodi. Finansijski bi saldo bio isti, ali bar nema dodatnog odlaska u Stountaun. Dobijali smo uverenja da „sve može“. I verovali smo u to, pa nije Zanzibar Švajcarska. Međutim, oni su u međuvremenu imali (prilično krvave) izbore, pa su rešili da pokušaju da primene švajcarski model i bilo je nemoguće zaobići propisanu proceduru. Dakle, ranojutarnji odlazak u 50km udaljen glavni grad, pa na dan odlaska još jednom, rano ujutru zapucati po rezultate.

I to ne bi bio veliki problem, da nismo saznanje o tome dobili TREĆEG dana pre odlaska. Panika kreće, jer smo i telefonom dobili uverenje od svih koje smo kontaktirali (čitaj, kojih smo se setili) da je NEMOGUĆE da se rezultat dobije za to vreme. Kao, tehnički neizvodljivo jer se uzorci jednog dana skupljaju, drugog dana čamcima šalju na tanzanijsko kopno, trećeg dana rade, a četvrtog opet vozaju, samo ovog puta natrag. Ispade da je rezultat džak krompira, pa ne može mejlom, faxom, sms-om, kako god?

U svakom slučaju smo masno platili šofera za pola dana, sam test još 80 dolara (koliko je za strance) i par sati vozanja po više puta opisanim saobraćajnicama. Ali najviše sam platila svojim nervima, jer nikako nisam mogla da dobijem pravu informaciju. Svi su govorili isto – neophodno je četiri dana (što je u mojoj „taj voz je prošao“ situaciji već bilo nemoguće), ali ipak „postoji mogućnost da bude i za tri dana“. Pa ti vidi kolika je ta mogućnost. A šta ako nije bata Raka? To pitam ja sebe već pedeseti put i umorna od svega u glavi pristajem na sve. I june i uže, nek ide sve. Ko se još žali što ostaje duže na Zanzibaru?

Ali nije sve baš tako prosto. Hotel tražim za još tri dana, jer tek tada imam sledeći let. Na žalost u našem hotelu nema više mesta, pa ću morati da tražim dalje. I to sve pod uslovom da uspem da kupim novu avio kartu. Ovu postojeću mogu da bacim, jer sam već jednom menjala kada smo prvi put odložili putovanje zbog smrtnog slučaja. Troškovi – kao jedno novo letovanje. Osim što nije Ocean blue i sa familijom, već sama samcijata – odmah pored pijace robova. Divota.

Testiranje se obavljalo u jednoj njihovoj školi, ipak nisam videla bolnice. A o školama sam već pisala. Na par mesta smo ostavili po dolarsku deseticu, za slučaj da zaborave šta ih je beše ono sluđena strankinja kumila i molila. Na kraju, to je bilo sve što se moglo učiniti u tom momentu i valjalo se vratiti u kolosek. U mod za odmor i relaksaciju. Obično sebi u takvim situacijama govorim „šta si se snuždila, pa niko nije umro“. Ali u onoj ludoj dvehiljadedvadesetoj je bilo i umiranja, pa je za podizanje samopouzdanja i morala trebalo mnogo više. Lakše reći nego učiniti. Srećom, u tome nam je svesrdno pomogla priroda, lepota Pingwe plaže, poznatije kao „Maldivi“ i naša deca koja su nas tamo čekala. Brže nego što sam i sanjala, izbacih sve cifre iz glave. I one u dolarima i one u satima i danima. Šta je tu je, valja se kupati 🙂

Kada su nam nam na „Maldivima“ rekli da skupljamo peškire, jer bi trebalo požuriti u Rock restoran dok oseka sasvim nije nastupila, malo smo se i razočarali. Samo jedna plaža i jedna kafana, za celi dan? Razmaženi turisti, navikli na avanture, su hteli još. A onda smo se setili gde smo od rane zore sve bili i pomislili da ipak nije loše malo i spustiti loptu. A baš i da vidimo taj Rock, navodno je jedan od top četiri restorana u svetu koje bi trebalo za života posetiti. Iako prilično skup za zanzibarske prilike, mnogo je više od obične kafane i predivno je mesto za fotografisanje. Snalažljivi Italijan koji je na vreme zakupio stenu za bagatelne novce i od toga napravio atrakciju, vrlo slično našoj preslatkoj „kućici na Drini“.

Klopa je naravno super, uglavnom sveža riba i morski plodovi – za predjelo, glavno jelo i salatu. Aleksa je malo prebledeo kad je video toliko očiju na tanjiru, ali je hrabro probao sve. Od guzica jastoga do gigantskih škampa. Međutim, pošto od sve ribe najviše volimo krompir salatu, ispalo je da smo se najviše obradovali kada je stigao passion fruit cheese cake. Račun – „prava sitnica“! Mada ipak manje od računa u jednoj (sasvim običnoj, pristojnoj) beogradskoj kafani povodom Aleksinog diplomiranja. Toliko o cenama u Srbiji, neću više da poredim, nije patriotski.

To je ujedno bio i poslednji izlet za našu malu familiju. Sutradan smo rešili da se potpuno opustimo na našoj Khulala plaži i dugme za uživanje okrenemo na maksimum. Od jaja na „swahili način“ (uz parčence avokada) i svežeg soka od marakuje, do kreveta za ljuljanje , sve podrobno opisano još u drugom ili trećem postu (sećate se masaže? :-D).

To veče smo imali i žurku na plaži koja je počela nastupom jedne njihove „etno grupe“. Bilo je baš zanimljivo, sve je bilo na pesku – od podijuma, preko šanka, do stolova i stolica. Čak je i jedan kokos pao u blizini, izazvavši kod Srđana ništa više od pukog podizanja obrve. Na svašta se čovek navikne, pa i na to. Zapalili su i vatru, zumba-zumba ritam je sve vreme bubnjevima održavan, ples je bio uzbudljiv, skoro frenetičan i falio mi samo kazan sa vrijućom vodom za atmosferu kao u filmovima (ili kao u vicu, ko kako voli :)). Međutim, ubrzo su nastupili „mekši“ ritmovi, zavrtelo se i kolo (ne moravac, ali ipak kolo), mnogo nas je zaplesalo u ritmu. Posebno su bili slatki naši rafiki iz hotela, koji su još jednom demonstrirali urođeni smisao stanovnika crnog kontinenta za ritam, pokret i muziiku uopšte .

Oni koji nisu putovali sutradan, ostali su do kasno u noć. Mi koji smo posle svitanja morali da žurimo jer će MOŽDA stići moj PCR rezultat. Iako možda, morali smo da krenemo i žrtvujemo taj osmi, poslednji dan pa makar bilo i uzalud. Srećom, to „možda“ je ipak materijalizovalo moj rezultat i mi smo bili presrećni i zadovoljni što je bar jedan stres manje za ovaj dan. Već u osam smo bili slobodni, osim što smo vukli stvari (pa posledično i šofera sa sobom). Zato smo većinu vremena proveli u hladovini kafića na keju, a nismo propustili ni da ponovimo posetu Lukmanu, na još malo swahilli cousine.

Čudno sam se osećala celog tog dana. Ako mislite da sam plakala, varate se. To se desilo samo prvog dana. Sada sam nekako bila ispunjena, zadovoljna, spokojna. A već sam pisala koliko se visoko kotira spokoj na mojoj lestvici. Na najbukvalniji način sam doživela „punjenje emotivnih baterija“, još jednom spoznala šta je najvažnije u životu, naučila da se snovi ipak ispunjavaju, samo ako plivaš u pravom pravcu. A Zanzibar je definitivno bio dobar pravac, jedna svetla etapa („etapica“) mog puta, ispunjeno sanče i zajednička uspomena kojoj će i ove priče doprineti da živi i dalje.

Pozdravili smo se u kafiću kraj aerodroma, gde smo se i sreli na početku, bez suza i patetike. U međuvremenu pristigle omanske vize su bile dobar znak. Znak da sam zaključila i ostavila jedno vrlo usamljeno poglavlje iza sebe. Znak da idu bolji dani. Bar sam tako ja rešila. „U svetu bez iluzija, čovek je stranac“. Vreme je za novo sanče…