Uh, ovo je baš bilo rano ustajanje. U šest, čini mi se. Objašnjeno nam je da su delfini pravi ranoranioci i da, ako to ne budemo i mi, slaba vajda da ćemo plivati sa njima. Srećom pa je doručak bio planiran na licu mesta, tako da smo „skroz naspavali“ – do šest i petnaest 🙂 Krenusmo polako, sanjivi ali i uzbuđeni jer nismo pojma imali kako će sve to izgledati. Meni su malo „opasno“ zazvučala upozorenja da vodimo računa o sebi, kao da idemo u rat, a ne na plivanje.
Takođe nam je Ljupče rekao da nije obavezno da delfini budu raspoloženi da se bakću sa nama i da ima baksuza koje izbegavaju u širokom luku pa se tog dana i ne pojave. Svi smo pomislili kako nećemo valjda baš mi da budemo pomenuta sorta. Još da ispadne da smo i ustali i celi put prešli za džabe.
Ali ni sanjali nismo (kao i za skoro sve do tada na našem putovanju) koliko će biti zanimljivo. Sa delfinima ili bez njih, sasvim svejedno. Ovo je za mene lično bio najveći doživljaj. Ali nisam sigurna da ću umeti da objasnim zašto. Ako uspem, javljate.
Polazno mesto za naš Blue safari je bila Kizimkazi plaža, na krajnjem jugu ostrva. Ako vam kažem da smo do nje išli busićem (onim novijim), mislim da odmah pogađate i koja je muzika bila na repertoaru. Neprikosnoveni vozač autobusa, bog i batina kada je njegov radio/plejer u pitanju, bilo to na relaciji Beograd-Niš ili usred Zanzibara, svejedno. Rešio čovek da nas muzički opismeni. A mi smo, umesto da gunđamo, prihvatili melodiju i (pogotovo) tekst kao neku neformalnu himnu grupe i zviždukali je i nesvesno celim putem.
Pošto smo skupljali drugare iz drugog smeštaja, prošli smo kroz njihovo selo, još jednom se zaprepastivši u kakvim uslovima ljudi žive. Ali se oko već naviklo, dovoljno smo puta već prokrstarili ostrvom. Na putu do Kizimkazi sela smo čuli prvo legendu kako je Bog stvorio baobab, „drvo sa korenjem na gore“. A posle i priču o lokalnom baobabu, 600 godina starom, kojeg je domišljati Zanzibarac bio upotrebio za kafić. Međutim, vremenom je drvo istrulilo i „građevina“ se neumitno raspadala, jer je baobab jako mekano drvo. On je ipak od ostataka sklepao novi „kafić“, a krajnji rezultat vidite i sami.
Stigosmo konačno i nanovo se oduševismo tim plažama koje oduzimaju dah. Ovde je meni posebno bilo drugačije. Pogotovo na pučini. Ne kažem da sam ikada zamišljala kako izgleda u gostima kod Svetog Petra, ali da jesam i da treba, upravo bi tako izgledalo. Kao kraj sveta, kao beskajni bazen iza koga nema ništa, kao zemlja iza duge. Nisko postavljeni oblaci, oni najlepši, snežno beli, „vatasti“ kako reče jedno dete, skoro su se dodirivali sa okeanom. Na slikama je svod je uvek izgledao polukružno, jer je sa tri strane bila voda. Da li blizina ekvatora učinila svoje da sve deluje nestvarno i sa „onoga sveta“, ne znam. Ja sam bila tako fascinirana i sve vreme upijala to plavetnilo u sto nijansi. Sve vreme sam imala čudan osećaj da smo prešli neku crtu, koja je ipak više od puke linije koju su geografi ucrtali. Ali, po uzbuđenim licima saputnika, rekla bih da su ipak delfini bili „tema dana“.
Čak i ako izuzmemo činjenicu da smo sve vreme jurili dva-tri delfina, a možda i samo jednog koji nas je inteligentno zafrkavao. Uz to su samo retki uspeli da snime bilo šta. Nisam nikad bila u lovu, ali sada mogu da zamislim šta je to uzbudljivo za englesku kraljicu da bude u zasedi i čeka. S tim da ovde nikog ne povređuješ, ne skrnaviš prirodu, osvežavaš se na svakih par minuta u kristalno čistoj vodi, toploj kao kupka za bebe.
Toliko je bilo uzbudljivo (bar za „paljevine“ kao što je pisac ovih redova), da sam ja u jednom momentu, na povike: „Go, go, go!“ reagovala instinktivno i bukvalno gurnula Nedu u vodu. Sedela je do mene, na ivici čamca i (po mojim kriterijumima) uspavala se ne registrujući poziv na akciju. Ona je brzo isplovila, gušeći se od smeha i neverice šta joj je rođena majka upravo uradila. Od tada sam (zasluženo) ponela titulu najblesavijeg u ekipi Stanković, ako ne i šire. Navikla na raznorazne titule i nadimke, nastavih (kao i ostali) da uživam, nakon što sam se uverila da Nedi ne fali ni dlaka sa glave, osim što se umalo nije zagrcnula od smeha. Red smo skakali u vodu, red pogledom tražili delfine, red se okretali da uhvatimo najbolji kadar.
Sve je to na nas delovalo kao eliksir. Rano jutro, priče iz davnina, vatasti oblaci, plavetnilo i sveti Petar, „go, go“ uzvici i adrenalin (ne smejte se vi što ste išli u lov na lavove), a najviše skakanje, plivanje, ronjenje, pa na sve to i penjanje u čamac – jedno dva’es puta… Ogladnelo se bogami.
A u samom dajving klubu nas je čekao doručak. Ne dajte da vas zavede fensi naziv. Obična nadstrešnica, sa stolovima i klupama uokolo, blatnjavi pod i sto u sredini. Kako god, kafa i čaj iz termosa su nam bili kao nektar bogova, a doručak kraljevski, nalik na onu gospodu sa ćebićima u nekom engleskom golf klubu. Odrezak tune, najsočniji koji smo ikada probali, birjani pirinač i onaj isti sataraš od pre neko veče, sa paradajzom i kokosom. Zbrisasmo sve u tri poteza, nahranismo ostacima nekoliko (naizgled) šugavih mačića koji su nam se šunjali ispod stola i zadovoljni smo čekali šta ima dalje.
A sledeća stanica je bila ni manje ni više nego džungla. To jest Jozani prašuma, jedini nacionalni park na Zanzibaru. Stanište Colobus majmuna, zaštićene vrste. U ovom svetu gde je čovek čoveku vuk, a neće jednom majmunu, ova prašuma je dokaz da priroda višestruko nagrađuje i regeneriše se brzinom svetlosti. Ali samo ako joj vratite njeno i ne petljate se previše u ono što je samo po sebi savršeno, .
Kad sam bila mala, omiljena knjiga mi je bila „Kroz pustinju i prašumu“. Mislim da sam je bar osamdeset puta pročitala i uvek se iznova oduševljavala kako tako mali i običan dečak uspeva da preživi otmicu, opasan put i po život opasne nevolje koje ih snalaze na tom putu. I ne samo preživi, već da sačuva i svoju saputnicu, osnuje karavan i svašta još nešto da vam sad ne „spojlujem“. Ko te pita što je to fikcija, za mene je sve to bilo i te kako „stvarno“. A ni sanjala nisam da ću videti predele tako slične onima iz knjige. To bi za onu Miru, devojčicu sa glavom u oblacima, rođenu u malom gradu u SFRJ krajem šezdesetih, izgledalo kao putovanje na mesec. Negde tamo, daleko da dalje ne može biti. Kad ono, omanska pustinja mi postade svakodnevnica. A eto, videh i džunglu/prašumu (koliko videh jednako upotrebljivi termini), gde smo čak i kišu doživeli. Safari u Keniji (pomenuta Masai Mara) ostavljam za neka buduća vremena, samo da ispeglam onaj moj nesklad između želja i mogućnosti.
Na samom ulazu smo malo sačekali lokalnog vodiča, pa usput čitali razna upozorenja i obaveštenja, pravi mali protokol za neupućene. Kako se treba ponašati u jednoj šumi poput ove, u nacionalnom parku, u staništu zaštićene vrste. Ne znam da li sam pomenula da je na Zanzibaru zabranjena upotreba plastičnih kesa, tako da nema tih „ukrasa“ po drveću, tako karakterističnih za naše urbane sredine. Upozoreni smo bili i da se čuvamo onih drugih („običnih“) majmuna. Oni su mali, brzi, spretni i – vole da kradu. U toj krađi (ili pokušaju) može se zaraditi i pokoja ogrebotina, mada nisu agresivni.
U svakom slučaju, lepo se vidi da Nedi nije bilo svejedno kada joj se iza leđa prišunjao jedan takav dugorepi „lopov“ koji je verovatno bacio oko na njen ranac dok niko slutio nije. Posegnuo je i GoPro da dohvati, ne bi mu falilo. Redom su se šetkali, očigledno naviknuti na ljude koji se motaju tamo-vamo sa nekakvim štapovima i čudnim spravicama koje upravljaju prema njima. Šta li majmuni misle o nama dok ih tako posmatramo. I dok jedu, i dok spavaju, i dok trebe buve, čak smo i jednoj porodičnoj svađi prisustvovali. Verovatno – „koji su ovo čobani, budale“ 😀
Uglavnom su bili ti mali majmuni, mangupi što kradu. Ređe smo viđali kolobuse. Oni su malo krupniji, imaju dužu dlaku, kao neki mudri deda-majmuni. Nekako su i manje aktivni bili. Za razliku od ovih koji su se prebacivali sa grane na granu, za sekundu. Uz pomoć ruku, nogu, repa – kako kad. Zato mi slike liče jedna na drugu i ako se zapitate zašto sam uporno slikala krošnje, samo jedno te isto lišće i lijane, bolje pogledajte pažljivije. Negde unutar sveg tog zelenila, čuči majmun. Kolobus ili obični, svejedno. Ne smeje se, niti bilo šta smešno radi. Osim što liči na nas same. Pa je onda valjda po automatizmu i smešno.
A smešno je i kad nosimo kišobrane u džungli. Smešno je i kad jurim par krava i tele da slikam, kao da ih nikad pre nisam videla niti ikad u štalu ušla. Ali tako mi nekako to sve bilo fascinantno. Krave sa majmunima. Nekako im nije bilo mesto tu. Kao kad biste naišli na majmune u sred neke pomoravske seoske farme. Opet danak glupavoj pretpostavci da ovde ima samo divljih životinja. Pojma nemam zašto, samo znam da su mi krave, kokoške i ostale (nama poznate) domaće životinje ovde bile baš zanimljive i da imam gomilu fotografija koje sam, realno, mogla da uslikam i u Petlovcu.
Bilo kako bilo, majmuni su bili samo mamac i usputni plen ovog svojevrsnog foto-lova. A sam boravak u džungli, rastinje, teška vlaga, zvukovi, pogotovo kad je počela kiša da pada – sve to neponovljivo i jedinstveno. Nedin najjači utisak. A ni mi ostali nismo ostali imuni na tu dugačku šetnju. Prvo kroz klasičnu prašumu, a posle i kroz mangrovu šumu. To čudno drveće sa svojim ogolelim korenjem je fakat moglo da posluži (a verovatno i jeste) za snimanje većine horor filmova sa šumom kao scenografijuom. I opet zvukovi. Specifičan cvrkut ptica, šuštanje lišća, valjda što je sve uvezano, isprepleteno, ne znam. Upravo zahvaljujući tim pticama, šuma nama nije izgledala strašna, već prijateljska i poznata.
Na samom kraju šume, verno je čekao naš busić. Vozač je izgleda primetio koja nam je pesma prirasla za srce, pa nas je spremno dočekao. Jedva ga ubedismo da malo utiša kad smo naišli na odbegle drugarice koje su baš lepo đuskale u džambo ritmu. Ja poslala Srđana da snimi, sa sve isključenom GoPro skalamerijom, pa sam posle morala da vadim fleke što je stajao i snimao „na prazno“. A to valjda nije dobro za muški ego, ne znam. Kod mene bi to bilo kao normalno. Ali možda ja nisam normalna…
