Kažu da je decembar najlepši mesec u godini. Mesec praznika, darivanja, praštanja. Mesec kada želimo da sve što nam se ne sviđa ostavimo za sobom, a ono drago i lepo prenesemo u januar, u novu godinu. Koliko je to istina, a koliko petparački pokušaj da ne žalimo za onim što (ni)smo uradili protekle godine, prosudite sami. Ono što meni lično odgovara, to je sada i ovde. Pa gde god i kada god to bilo. Nemam vremena da žalim za onim što je bilo, niti da čekam ono što će biti. Ne kažem da sam baš majstor te veštine, ali se trudim najbolje što umem.
Ovde je praznovanje počelo 18.og novembra sa proslavom 49.og omanskog nacionalnog praznika, jednostavno nazvanim „National day“. Pretprošle godine smo u Oman stigli posle 47.og praznika, a prošle otišli pre 48.og. Ovo je bio prvi put da smo videli i to čudo. Predivno čudo. Mi pripadamo generacijama pionira koji pamte Tita, oboje smo učestvovali na sletu, pratili štafetu i plakali kad je Tito umro. Ja sam čak sa roditeljima išla za Beograd da „se poklonim njegovim senima“ kako je to slikovito tadašnja retorika sa Dnevnika usadila u naš (raz)um. Niti se time hvalim, niti se stidim. Jednostavno, tako je to tada bilo. Svi smo žalili ili smo se pravili da žalimo. Svakako je ličilo na veliku predstavu koju su režirali sami učesnici, trenirani godinama za svoju ulogu. Što u školi, što preko medija. Eh, da je Tito imao Fejsbuk, gde bi mu kraj bio?
Ovo ovde mi nikako nije ličilo na to. Jeste da njihova ljubav prema svom sultanu prevazilazi okvire uobičajenog nacionalnog ponosa koji se delom preliva i na suverena, ali svakako deluje iskreno. Čak i kad je preterana. Dovoljno je da čujete bar jednog Omanca kada govori o sultanu – sa koliko ponosa, poštovanja i ljubavi to čini. Utrkuju se i nadmeću na koji će sve način iskazati koliko ga vole, od kojih su neki veoma bizarni. Dobro, očigledno je da se kod stranaca (poreklom sa indijskog potkontinenta, njima to najbolje ide) efekat uvlačenja i podilaženja jasno nazire, ali kod domaćih ni mrvicu. Njegova slika je svuda, iako je obavezna samo u javnim ustanovama. Kao da imaju ideju da će im promet biti bolji ili da će kod lokalaca bolje proći ako pokažu da ga i oni vole.
Pripreme počinju još mesec dana ranije. Sve glavne ulice i autoputevi su okićeni, svaka ustanova, sve prodavnice – od šoping molova do najmanjeg dućana iz komšiluka, ma svaka bandera skoro. Što je veći značaj i bogatstvo to su ukrasi raskošniji. Sve je u trikoloru: zeleno, crveno, belo. Ograde se farbaju specijalno za taj dan, ali najviše je svetlosnih efekata. I kola sa stikerima – nacionalne zastave, sultanove slike, konture Omana. I to ogromnih razmera i vrlo često kompletno pokrivaju auto. Valjda se posle lako skida?
Tog dana su sva deca imala zastavice i svi su bili obučeni u skladu sa praznikom. A mi smo dobili tortu i malu zakusku od uprave. Celog dana po ulicama Muskata se razležu sirene, trube, muzika, a posebno bez cilja i pravca jure ukrašena kola iz kojih samo što ne poispadaju deca sa zastavicama koliko vire kroz prozore i šibere. Sve smo mi to odavno već imali, i to za običnu seosku svadbu. Ili posle neke važne utakmice gde smo se pokazali. I trube, i kolone, i muziku, i zastave. Pa i to da počinje od jutra i traje do duboko u noć.
Kod omanskih Srba praznovanje počinje isto u novembru ili čak i ranije, sa prvim oktobarskim slavama. Taj drevni i jedinstveni običaj okupljanja najbližih prijatelja i rodbine oko slavske sveće i kolača u tuđini ima posebno značenje. I svakako nije puko kolektivno opijanje i prežderavanje, već je reč o jednom svečanom momentu, prazniku. Prilici da se ljudi združe, pa i upoznaju pošto se ovde stalno menja „sastav momčadi“. Jedni odlaze, drugi dolaze i tako u krug.
Ovde je izazov slaviti slavu. Ali, Ireni i Zokiju je to svakako uspelo. Sveti Ar(h)anđeo je ubio aždahu, a mi smo proveli veče za trpezom koja ni po čemu nije zaostajala od one u Srbiji. Predjelo, ruska salata? Naravno. Punjene paprike, sarma i proja? Nego šta! Jedino je jagnje glumilo prase, ali sam sigurna da niko nije zamerio. Sve je bilo tako „slavski“.
Gostiju pun sto. Većina se znaju, ali ima i onih koji su se sad upoznali. Baš kako i treba. Internacionalna ekipa. Na našem kraju je bio bugarski kružok na primer. Moj kolega sa suprugom i Nikoleta sa svojim Ahmedom, Omancem koji sasvim solidno razume bugarski/srpski. Bar onaj deo kad se njegovoj ženi nešto mnogo sviđa, pa zadivljeno uzvikuje „strahotno“ (tj. dobro :)).
Kod Ivana sam išla za Svetog Nikolu. Sama, jer je Srđan već bio odleteo za Srbiju. Upoznala sam još neke zemljake, ko bi rekao da ih toliko ima ovde. Taj naš drugar je kulinarski maestro i uspeo je sam samcit da svoju slavsku trpezu pretvori u kraljevsku. U tome mu je svakako pomoglo i što su omanska tuna i zubatac stvarno izuzetno ukusni, ali svejedno je njegov trud i kreativnost u spajanju različitih ukusa bio ipak presudan. Svaka čast majstore!
Kod pomenute Nikolete smo, na primer, bili za (bugarsko:)) Badnje i za Noć veštica. Znam da je 31.og oktobra sveti Luka i svedok sam prepiranja oko ovog praznika, ali igrom slučaja svetog Luku niko nema ovde za kućnog sveca. A za Halloween smo bili pozvani, u njeno predivno dvorište od nekoliko ari, o kom se brinu dva baštovana. Već sam ulazak je impresivan, kroz predivnu kapiju od kovanog gvožđa, duž popločane staze koju sa obe strane oivičuju travnjaci i svakojako rastinje. Ograda ošišana u različitim geometrijskim motivima. Na jednoj strani ogromna kuća (očigledno dobrostojećih) Ahmedovih roditelja, a njihova „pomoćna zgrada“ (kako je oni zovu) je na kraju puta, tik uz garažu sa šest „kabina“. Vozni park neću ni da spominjem, jer se u kola i ne razumem, ali znam čiji znak je „konjče“. 🙂 I to smešteno u plastičnu kutiju koja ga štiti od prašine i meteoroloških prilika, pa tako liči na Burago model u prirodnoj veličini.
Njihova „letnja kujna“ me je jako podsetila na bugarsko/makedonski stil gradnje, kao i malo unutrašnje dvorište, ušuškano oko kuće. Da bi imali krov od crvenog crepa morali su da traže posebnu dozvolu gradskih vlasti, pošto je u Muskatu dozvoljen samo orijentalni tip kuća i pastelna paleta boja. Sama zgradica nije velika i nekada i jeste bila za poslugu. Oni su je adaptirali, radije nego da milione spiskaju na novu palatu, kad već nasleđuju onu roditeljsku svakako. Po Ireninim rečima, Nikoleta voli goste, više nego da ide u goste. Zato se nisam iznenadila što je pozvala i mene iako se kratko znamo, a i u Omanu je to tako prirodno i logično. Uostalom, sve mi je to bilo interesantno i kao građa za ovaj blog.
Žao mi je što nisam više slikala za Halloween, ali malo mi je bilo glupo pošto sam ipak prvi put došla. A i nisam imala dovoljno dobru kameru za noćno slikanje. Tako je ostala samo slika male šećerne Lilijane koja je bila „prerušena“ u Bam-Bam Flintstone. Ostale maske su ostale nezabeležene, od musketara (komšija Parsija) do špijuna (komšinica Sara). Kada smo Saru pitale kakva je to (ne)maska špijuna, samo je lakonski odgovorila da je upravo u tome fora – što ne možeš ni da pretpostaviš da je špijun. Mudro, nema šta. Pogotovo kad te mrzi da biješ glavu oko ideje za maskiranje.
E, za (bugarski) Božić je već bilo drugačije. Pozornica ista, samo mnooogo više gostiju i mnogo više slikanja, naravno. Sve je bilo u Džinglbel fazonu. Muzika je sve vreme podrazumevala američku Božićnu ljigu, ali je nekako i bila prikladna. Dvorište je bilo pažljivo dekorisano, do najsitnijih detalja. Imali smo i namensku „scenu“ za fotografisanje, sa sve kaminom kojeg je (uspešno) glumio stari LCD sa nasnimljenom vatrom i zvukom pucketanja drveta koje gori. Uz nekoliko cepanica i gipsani okvir kamina ličilo je na pravi 100%. Svuda po stolovima su bili rekviziti za slikanje – kape, rogovi, zvezdice, baloni… Nekoliko puta je top postavljen na krovu izbacivao sneg, tj penu koja je stvarno za kratko vreme zabelela dvorište.
Najviše mi se svidelo posluženje. Ko bi rekao? 😀 Bilo je stvarno perfektno spremljeno. Bez prasenceta, ali sa izborom od nekoliko jela koja su uključivala i sarme (obične i u vinovom listu), pasulj, bob čorbu koja se tradicionalno kuva za njihovo Badnje veče. Očigledno niko nije postio, a pošto to nije bio naš praznik nismo ni mi. Salate, jedno desetak vrsta, su većinom donosile prijateljice. To je ovde običaj, umesto poklona. Nikoletina „Sunce-pogača“ je bila fantastična, a turski čokoladni ekleri su rezultirali potonjom grižom savesti kada sam (potpuno bespotrebno i štetno) sračunala koliko sam ih pojela. Da ne bude zabune, bespotrebno je bilo što sam ih uopšte brojala, a ne što sam ih jela. I opet ću, kad su tako grešno ukusni. Moja „mršava vremena“ su ionako eonima daleko. Nema šanse da se opet vrate, dokle god mi ekleri budu privlačniji od nekih drugih zadovoljstava.
Sve u svemu, bilo je baš zanimljivo. Kada nas je Nikoleta pozvala na „Koleda“, očekivala sam više običaja sličnih našim, jer su Bugari ipak pravoslavci bez obzira na prihvatanje Gregorijanskog (tj. Milankovićevog) kalendara. Ipak je bilo internacionalno, u skladu sa strukturom gostiju. Bilo je dosta i Omanaca i to u „civilu“. Gledajući ih u početku, pojma nisam imala da to nisu neki Pakistanci ili Zanzibarci. Tako su samo potvrdili moju teoriju da se oblače u dišdaše da bismo ih razlikovali od drugih (azijskih i afričkih) nacija i tako na jednostavan, brz i lak način uživali sve privilegije koje ovde, kao domaćini, imaju. Niko nije bio gadljiv na Božićnu ikonografiju i duuugo su se slikali sa kompletnom familijim ispred jelke, sa Deda Mrazom i čak pevali Jingle Bells. A (mala) deca su od one pene stvarno mislila da je sneg i besomučno su se „grudvali“ i valjali sve dok od svega nije ostala samo bara. Pa vi sad ne izvedite decu na sneg, kad su već blagoslovena da znaju kako pravi izgleda.
Nova godina se ovde u principu ne obeležava, osim po hotelima i klubovima gde za debele novce zabavljaju zapadnjake i ponekog Indijca. Ja sam bila kod Tihomira, a petnaestak minuta pre ponoći su nam se pridružili Ana i Miloš, naši novi (i najmlađi) drugari. Sutradan sam ustajala u šest, pa sam požurila da što pre se zavučem u krpe, isključila zvono na telefonu za slučaj da neko zaboravi na vremensku razliku i odradila prvih četiri-pet sat spavanja u Novoj godini. Ujutru su me već čekali pacijenti i toliko je bilo od mog Novogodišnjeg praznovanja.
Badnje veče mi je opet bilo radno, pa sam spremila postan ručak umesto večere i pozvala Tihomira kako bismo oboje obeležili taj dan, makar i nismo sa svojim najdražim. Prebranac je bio fantastičan, iako su me pratili pehovi u spremanju istog (priznajem da mi je zagoreo dok sam se farbala, šta ću – grešna sam) i na kraju je poslužio neki „puter pasulj“ iz konzerve. Bogami, ništa mu nije falilo. Imam Tihomira za svedoka. 🙂
Jučerašnji Božić su nam ulepšali Minja i Deja, koje ja još uvek zovem komšije pošto stanuju tačno preko puta našeg bivšeg stana. Minja je napravila česnicu iz koje je izvukla paricu i to bez ikakvog nameštanja jer je svoj komad uzela poslednja, nakon što smo mi birali svoje. Tradicionalno smo jeli supu, sarmu, a umesto pečenice su njihovi drugari poslali neke komade mesa izmešane sa punjenim tikvicama i vinovim sarmicama. Bog da poživi i WhatsApp koji mi je omogućio da deo vremena provedem sa svojima tamo daleko, a opet blizu, tu kraj mog srca. Uvek i svuda. Mir Božji, Hristos se rodi!