Zavrzlame sa Musom

E, ovo je već nešto drugo…

Ubrzano se spremamo za Nedin dolazak, drugog septembra. A i više nisam sama, (sa)drug iz svih mojih životnih oluja je konačno ovde, sa mnom. 🙂 Peripetije sa vizom su okončane. Mojom upornošću da imamo su dokumentaciju koja nam je potrebna, uključujući i venčani list, sa odgovarajućim prevodom naravno. Pogađate da je i ovog puta bilo povuci-potegni i to za stvar koja ne bi trebalo uopšte da se dovodi u pitanje. Ali nee, moj PRO je sve vreme tvrdio da mi treba original venčani list. Onaj koji je u tom momentu bio 5000km daleko. U tu svrhu angažovasmo pola srpsko-omanske dijaspore da nam isti donese u dogledno vreme.

Taj Musa, moj PRO (tj službenik zadužen za sve „spoljne poslove“ i kontakte sa raznim ministarstvima) je Omanac i u stvari je arhetip omanske birokratije prikazan u FT1P. Samo što nije žensko i nema šalter. U stvari, njegov šalter je službeni džip u kom se švrćka okolo i „celog dana je zauzet“. Naravno da na poruke ne odgovara jer, jelte, vozi. A na pozive? Nikako i nikada. On zove kad on hoće i kad njemu treba. Obrnuti smer ne postoji. Takođe mi je odmah stavio do znanja da „his English is very little“, ali to sam uočila čim je zinuo. „His little English“ svakako mu je dovoljan da se sve vreme smeška i odgovara sa „Yes, yes“. Da sam kockar, pitala bih ga naglas da li je glup ili se samo pravi? Ali, kakve sam sreće, to bi razumeo dvesta posto. I možda se ne bi više smeškao.

E, taj isti Musa mi je pedeset puta rekao različite stvari u vezi pomenutog venčanog lista. Prvo je bilo da sve što ima je OK. Potom je prošlo desetak dana. Onda je jedno deset puta insistirao da mu treba original. Pa je prošlo još desetak dana. Onda, kad sam mu sto šezdeset i drugi put rekla da smo prošle godine i bez originala završili posao, je uz svoj najširi osmeh izjavio da je to, što sam mu u mejlu poslala, zapravo sve što treba i da je dovoljno. I da ne zna u čemu je problem i što dižem galamu. Naravno da je posle novih desetak dana poručio po Višnuu da ipak treba original. A Višnu mi na sve to kaže da se za sve obratim njemu! Kesedžiji koji me ništa ne razume, laže kako zine i ‘ladno mi ne odgovara ni na pozive ni na poruke. Pa dabogda i tvojoj ženi (kad je budeš imao) Musa sređuje vizu, onako kako samo on ume. Nije lepo tako da kažem, al’ je osećaj dobar.

Proviđenje je sve pomno pratilo i jednog ponedeljka mi poslalo kolegu i bivšeg poslodavca dr Takuba. Da li sam pomenula da jednom nedeljno radi u Starcare kao (gostujući) konsultant? Naravno da sam ja to znala i odavno mu se javila da stižem u istu firmu. On se upravo vratio sa odmora i došao da me vidi i pozdravi.

Prvo hamdila, hamdila (vidi Prvi mačići…) i kad je (naravno) pitao za muža, ja se požalih kako nas vozaju zbog jednog papira za koji mi niko nikad nije spomenuo da će mi trebati. Pa zaboga, svi rade sa skeniranim i zvanično prevedenim dokumentima, niko mi nikad nije tražio original diplome ili licence, a ne venčanog lista. Valjda je važnije pouzdano utvrditi da sam lekar nego supruga. 🙂

On mi je rekao da ne brinem i obećao svu podršku. Ja sam sa svoje strane napisala par gorkih i uvređenih redova podsećajući ih (mislim na razne ejčarove, od Višnua pa nadalje) na sve što mi se razvlačilo i odugovlačilo zadnjih šest meseci. Pa ovo za diplomu, pa to da mi niko nije rekao (a ja nisam mogla s obzirom na prošlogodišnje dobro iskustvo), pa na kraju pustila zvučnu poruku dr Takuba u kojoj mi poručuje da stvar smatram završenom samo da pošaljem broj aplikacije.

Višnu mi je odgovorio kako je dao sve od sebe, svakog dana podsećao Musu i slične vađevine. PRO naravno nije odgovorio, u svom maniru. Ali je zato isto popodne poslao broj aplikacije, konačno! To znači da pre toga nije ni pokušao da podnese dokumenta, kakva god. I da mu niko nije ni tražio original, već je on postavio sopstveni standard kog se držao kao pijan plota. E, kad je doktor Takub rekao da ne brinem i još mi se obratio sa „draga moja koleginice“, Musa je odjednom legao na rudu i sutradan poslao sliku vize. Sav je bio ponosan na sebe i grdne mi neke cvećke poslao u poruci uz izjave samohvale u fazonu „svaka mi čast, izboksovah konačno, zahvaljujući mojoj upornosti, imali smo sreće itd“. Neka ga, neka se hrani svojim „uspehom“ i smeška okolo, mi smo bar završili posao.

A to znači: tri meseca spokoja, uz (posle) još jedan mesec za novih 50 eura. Onda će Srđan ipak morati da putuje. Put za Dubai bi bio najlogičniji korak, sada još i značajno jeftiniji pošto nam, od ovog proleća, ne treba viza. Ljudi idu na kafu, kraći šoping ili izlazak pošto je tek četiri sata vožnje najfinijim autoputevima ipak mačji kašalj za ovdašnje prilike. Nije potrebno da jurimo „sponzore za vizu“ što nam je prošle godine isteralo grdne pare u istu svrhu (vidi „Eh taj Dubai“).

U svakom slučaju, teško da će biti taj Dubai, jer planiramo da pokušam da mu budem sponzor za pravu „family join“ vizu (ova sada je „family visit“. Kažem da pokušam jer sam žena, a u propisima piše nešto kao „muž može da bude sponzor svojoj ženi…“. Izgleda da nisu predvideli obrnute situacije. Probaću preko veze, naravno. Što sam i napomenula Takubu kad sam mu se zahvaljivala za ovu uslugu. Njegovo „naravno draga“ mi uliva nadu da možda i uspemo. Samo moram da sačekam da bar prođe 6 meseci kako radim, a i već vrlo dobro znamo za jadac pa ćemo se naoružati strpljenjem i original međunarodnim venčanim listom. Strpljiv je najlakše biti među svojima i na svome, pa je put za Srbiju i duženje sa decom i ostatkom porodice od slave pa najmanje do Božića – zagarantovan! Blago Srđanu, ali volim da je bar jedno od nas tamo kad naši studenti dođu. I da se vide, a i da ima šta da počiste u invaziji na frižider i špajz. Ko god je studirao zna čemu se najviše raduješ kad ideš kući. Da se ne lažemo.

Do tada, nas dvoje ćemo da nastavimo odiseju zvanu „Dom naš nasušni“, da se na brzinu spremimo za Nedin dolazak a posle i svih ostalih. Da me, kad dođem s posla, ne čeka tišina i vrela kuća već ohlađen lemon-mint i najlepša grčka salata. Da naša kuća polako, ali sigurno, poprimi obrise doma. Da nam se više ne usijaju telefoni i prazne baterije od video poziva, već da se družimo, šetamo i uživamo. Povremene posete naših najbližih učiniće celu ovu priču bajkom.

Oni izazovi i saplitanja, pa i padovi, koji su obavezni deo svakog bitisanja i postojanja će služiti kako bismo naučili različite stilove plivanja i savladavanja prepona. Dok smo mi živi i zdravi, sve su to lekcije. A potom, šta bih pisala i kako bismo se posle smejali svemu tome da ne uleti povremeno neki Musa?