Već neko vreme treperim. Ne drži me mesto. Uhvatim se kao nešto da radim, pa onda zaboravim. Jednostavno pređem na nešto drugo. Svu koncentraciju trošim na posao i vožnju. Odavno nisam imala ovakav osećaj u stomaku. Kao kad se spremate na važan sastanak, za koji pretpostavljate da će biti sudbonosan. A ništa sudbonosno ne mislim da će mi se desiti, bar ne očekujem. Ono što očekujem je sedmica puna uzbuđenja, uživanja, zagrljaja, ljubavi. Dosta sam bila „down“, vreme je za veeliki „UP“ 🙂
Ali, to i jeste ono što me uznemirava. Kao da sam se pretplatila na nevolje, pa stalno držim gard. A kad naiđe nešto lepo, ne umem da se ponašam. Ni da se opustim. Samo nešto brinem. Mislim. Pa opet brinem. I za sve to vreme se istovremeno i borim protiv toga. Protiv brige. Nikome dobra nije donela, pa neće ni meni. Bedni rezultat overthinkinga.
Navikla sam ja na prepreke. Čak i volim kad nešto sitno iskoči, kao da prebijemo maler na to. Kao da mora da me bije maler uopšte. Ona fora da sreća uvek mora da se plati. Da bude zaslužena. Ko li me nauči tako naopako? Ima li sreće uopšte ili je to samo stvar percepcije? Sopstvenog poimanja onoga što ti se dešava? Ja uvek okrenem na to. Bar nešto mudrosti stekoh za ovo pola veka.
Recimo, nezgodacija je kad te auto tresne otpozadi, baš kad prelaziš ležećeg policajca. Ali je sreća da smo nas dve bile vezane, jer bismo samo proletele kroz šoferšajbnu od koje su nam se nosevi zaustavili na samo par centimetara. Naočare su mi svakako odletele, a i kafa nam je napravila rusvaj. Boje kafe, naravno. Šnala za kosu mi se zabila u vrat i pritom polomila. Dobro je da je kod mene sve tapacirano, pa je do glavnih žila doći teško i kad mi krv vade, a ne jedna šnala da mi dođe glave. Neverovatno je koliko je tih par sekundi „dugo trajalo“. Prvo sam pomislila na Anu, koja je i ranije imala povredu vratne kičme. A bogami smo dobro cimnule, spasili nas nasloni za glavu.
U celoj toj priči je sreća da smo ostale praktično nepovređene. Sreća je i što je vinovnik jedna divna devojka iz Srbije. Da, usred grada od 2 miliona „onih drugih“ mene lupi Naša! Moja. Za Riplija, rekla bih. Svakako je slično mislio i policajac koji je stigao na lice mesta, jedva je zadržao osmeh dok smo mu to saopštavale. Ali jedno je sigurno, nije baš doprinelo rejtingu ženskog roda po pitanjima saobraćaja.
Mislim da je i nju utešilo (sva se tresla kada je prišla da vidi kako smo) što smo zemljakinje. Svoje u tuđem svetu. Zagrlismo se kao da se znamo sto godina. Kao da su slupani branici cena neke bizarne inicijacije. Ostalo je ionako stvar osiguranja. Novi prijatelj u vreme kad je brojka spala na pola.
Očekivali smo da nam policajac uzme neke podatke, napravi zapisnik, da potpišemo neki papir. Ali ništa od toga. Rekao nam je da slikamo jedna drugoj vozačku i saobraćajnu, da slikamo oštećenja i da sutra sa osiguranjem raspravimo šta treba. Mene je pustio da vozim dalje, a njoj je pozvao šlep službu (koji su izgleda vrebali iza ćoška, koliko su brzo došli). Obe smo bile tabula rasa kad su u pitanju automobili i oštećenja, osiguranja i servisi, akcidenti uopšte.
Ali, zato postoje prijatelji. Jedan ti da svoj auto da ga koristiš dok god ti treba, drugi te vozi gde god da treba. A ovaj najnoviji, ženskog roda i upoznat na nezgodan način, se potrudio da popravka bude što pre, jer uskoro putujem. Maleni Indijac iz osiguranja je bio izuzetno ljubazan. Obećao je da će me obavestiti čim auto bude gotov, ali obećanje nije i održao. Da li sam već pisala o tome koliko su ovde obećanja samo formalnost? Ono, kao dobro vaspitanje, pristojnost tek. U sebi sam se samo molila da bar održi obećanje da će detaljno pregledati auto i popraviti sve šta treba. Posebno sam mu skrenula pažnju na „nešto“ što je landaralo (Bože odakle mi samo naviru ovi izrazi :-D) odozdole. Neki poklopac, maska, šta li je. Bogznakako je i to obećavao da će srediti.
U svakom slučaju, započeh komplikovanu operaciju preuzimanja sopstvenog auta. Naravno da me niko nije obavestio da je auto bio gotov još prethodnog dana. Nema veze, zapucah ja pravo s posla. Gladna i umorna, ali vesela jer ću eto konačno štiklirati i celu tu situaciju staviti „ad acta“. Kažem komplikovanu, jer se sastojala iz više delova: prvo da ostavim Anin auto tamo odakle sam ga i uzela, pa da sa Ivankom odvezem u Ruwi gde je i osiguranje i servis, pa da posle odem do neke firme u istom delu grada kako bih vratila ključ. I još, kad sve to završim da odem do tržnog centra u mom selu i iskupujem šta mi još treba. Malo ambiciozno, ali sasvim u mom stilu 😀
Ruwi je inače Indija u Muskatu. Stoprocentno indijski, što odmah za sobom povlači i da je poslovni/trgovački kvart. Svi servisi pogotovo, sva osiguranja, najveći auto saloni i svašta još nešto se nalazi tamo. Skoro svim kompanijama je baza u Ruviju, ostalo su ispostave. A pritom je i vazdušnom i kojom god linijom hoćete, na dijametralno suprotnom kraju grada od onog gde sam ja. Seeb, što mu tepam selo, ali bar omansko :)). Otprilike mi treba sat vremena da stignem do Ruvija iz Mabele, gde radim. A to je predgrađe od sela gde živim. Pa ti vidi sad. I Google procenjuje bar pedesetaktak minuta vožnje, ali šta zna dete šta je trista kila, pa je neko smislio da baš sve mora biti u Ruwiju.
Elem, na kraju smo i čekali ispred kancelarije. Sa zebnjom oko srca jer nigde na vidiku mog auta. Na kraju stiže i mališa i auto. Branik nov, novcijat, cakli se. Proverih ono odozdole što je visilo i naravno – netaknuto! Sve isto. Nakon kratkog natezanja sa garažmenom (ovo nisam ja smislila, majke mi :)) on pristaje da to srede, ali naravno – u garaži . Ivanka hoće da pođe sa mnom, ali ja pametna ne dam. Žao mi da se cima, ona je i s posla izašla. Pa to je ionako dva minuta.
Tako sam dobila priliku da upoznam i indijske garaže u Muskatu. Kakva sam sve slupana kola videla, naježih se. Staviše kola na kanal i ovaj poče da viče na svog radnika što to nije sredio, pa još i ne primećuje šta fali. Kao da on do malopre nije to isto tvrdio. Sklanjajući se da ne smetam, priđoh bliže kolima i tako mi se bočna strana našla tačno ispred očiju. Kad ono – velika ogrebotina duž donje lajsne celom dužinom. Šta ogrebotina, razderotina. Tek onda poče igranka i natezanje. A ja sve vreme u glavi vrtim da li uopšte treba da ostavljam auto još koji dan, bez obzira na to ko će da plati troškove. Jer je Ivanka otišla, a taksi do kuće će me koštati k’o Svetog Petra kajgana.
A sa taksijem posebna priča. Aplikacija tipa Ubera/CarGo me pita da li hoću Classic ili VIP? I ja uzmem klasik, naravno. Nisam luda da me deru za neku glupu limuzinu. Ali, za neupućene kao što sam ja, prosvetljenje je kad saznaju da Classic ne označava tip vozila, već tip vožnje. Znači, klasično ću da (ponovo) preplatim šezdesetak kilometara. Prava sitnica. Ali, šta da radim. Kud ode uže, nek ide i june. A zna se ko je june u ovoj priči 🙂
Međutim, to takođe podrazumeva da ću ja da glumim navigaciju umesto da on brine o lokaciji i kako doći do nje. Majko mila, zar ne zna kako sam prošla prošli put kad sam slušala GPS? I onda, od treme otvorim pogrešnu lokaciju! Nateram siromaška da posle 30km napravimo polukružno i maltene se vratimo na polaznu tačku. Onda ukapiram da sam promašila, pa je on ispred omanske policije pravio egzibicije sa vraćanjem na pravi put. Nema veze, bar sam svoj rečnik obogatila za desetinu psovki na arapskom. Verovatno sa ženom kao subjektom. Predikat pogodite sami 😀
Ostatak putešestvija je bio dosadan za priču (čitaj -normalan), ali samo da napomenem da su mi u najvećem tržnom centru (kad sam im tražila neku masku za Srdjanov telefon) ‘ladno rekli da idem – pa gde drugo nego u Ruwiiii !!! Još neko neka mi spomene pomenuti kraj grada i prelaženje 100km za bilo šta što nije uživanje, izignorisaću ga totalno. Ali nakon što ispalim svoju artiljeriju subjekata i predikata, pa nisam ni ja od kamena 😇
I kad ja kažem da je to bila sreća, Neda mi kaže da ne preterujem. A ja stvarno tako mislim. Naježim se kad pomislim šta je moglo biti prilikom onog sudara. Opet me je Sveti Luka spasio. Uostalom, znam ja vrlo dobro šta je sreća.
Sreća je kad ti poharaju stan za šaku porodičnog zlata, ali bar niko nije bio u njemu. Ponekad ubijaju i za manje. Sreća je i kad te napadnu usred bela dana, pa ostaneš živ. Sa ranama na srcu, ali živ. Verovatno je sreća i kad nema vize za muža, čak i kad nam odlože putovanje za koje živim poslednjih meseci. Jer je tako bio u pravom trenutku na pravom mestu.
Sreća je i kad ti sin, zbog pandemije, ne dođe da te vidi, ali zato diplomira i upiše master. Postane čovek po svim tačkama. Kad ti vrate novac od karte koju ćerka nije iskoristila, opet zbog pandemije, pa ga upotrebiš za zajedničko egzotično letovanje. O toj sreći će biti još reči i postova. Čak i kad ne otputuješ na vreme da vidiš jednog usamljenog osobenjaka, sreća je da mu zato dođe sin koji ga još i duže nije video.
Sreća je kad možeš da pišeš kad si tužan i kad si srećan. Kad si zbunjen i kad si ushićen. Kad si razočaran, ali i kad treperiš od očekivanja. Sreća je kad svojim redovima nekome daš krila, vetar u jedra, zadnju mrvicu hrabrosti koje ljudi ponekad celog života skupljaju i stalno im fali ono nešto.
Velika je sreća kad si uzor i inspiracija, ali i kad ljudi u tebi spoznaju i sve mane, Ahilove pete, onu ranjivost koju i sami osećaju. Srećom je OK i kad nisi OK, itekako. Čuvajte se „nasmejane depresije“ i smanjite zadržavanje na društvenim mrežama.
Sreća je u uspomenama. To nam niko ne može ukrasti, ko šiša zlato. Kad se prisećamo onih kojih nema, kad ih sanjamo. Sreća je kad znaš da si srećan, kad si svestan i zahvalan zbog toga. Sreća je kad drugog činiš srećnim ili kad je neko baš zbog tebe bolji čovek. Ili ti postaneš bolji zbog nekog ko te voli.
A šta biste vi upisali na takve sličice?
