Voli da živi živina

Ova Petrijina rečenica je za mene uvek bila simbol te čudesne sposobnosti čoveka da se (ipak) prilagodi svakoj situaciji, ma gde se našao. Pogotovo jedan Blizanac. Mislim da sam tokom prethodnih dana priliično načela (ponovno) prilagođavanje na Oman. Do kraja ne verujem da ću ikad, niti mislim da je to moguće u drugom poluvremenu života, ali ovo početno je sasvim dovoljno.

Prilagođava se telo na ovu temperaturu. Ne pričam samo o vrućini. Mislim i na visoku i na nisku temperaturu. Prvo se red smrzavaš i red znojiš noću dok se moćni klima uređaj naizmenično pali i gasi kako bi odgovorio na zahtev koji ste mu zadali na upravljaču. Ja stavila na 30. 😎 Više ne može. Valjda nisu mislili da ima budala koji bi “hladili” sobu na više od trideset stepeni? Ali, šta me briga za broj, subjektivni osećaj je važan. Pre neko veče je bilo 35 stepeni, ali feels like 51 stepen! Čiji feeling je uzet u obzir – ne znam. I da li možda postoje ljudi, “testeri”, koji su zaduženi da procenjuju svoj osećaj vrućine i javljaju AccuWheather-u ili kome već na webu? Da li je nekad taj “tester” bila žena u menopauzi? Ne verujem, jer bi “feels like” dostizao enormne cifre. Naravno da to radi mašina. I naravno da se mašini ne veruje. Ovako, ja verujem samo svom, unutrašnjem, osećaju i kao rezultat toga – nikad mi nije potaman! 😃  Jedino što mogu je da podesim u glavi da će proći leto i da ću uskoro (čuj uskoro, za bar tri meseca 😊) da uživam u blagodetima  omanskog zimskog leta. Ili bolje, letnje zime. Ili kakogod, samo da je ispod 30. 😊

Prilagođava se oko na krajolik. Ako ste mislili na pesak, peščane dine i kamile onda ste u krivu. Za tako nešto treba pogon na četiri točka i dubok džep. Mada sam obećala mojoj Nedi noć u pustinji, što kažu da je poseban doživljaj. Zoran opisuje noćno nebo nad pustinjom kao najbistrije na svetu. Da ti je svaka zvezda kao na dlanu, a da se Mesec skoro može dodirnuti. Da je osećaj prostranstva i širine toliki da se i najveći skeptik pretvori u filozofa i počne da razmišlja o večnosti prirode i prolaznosti života. Jedva čekam da to i sama iskusim pa ću probati da prenesem najbolje što mogu. Do tada, ostaje mi da i dalje prilagođavam oko i stavljam svoje “Kandahar i Kalifornija” naočare kako se ne bih nervirala što gomila neiskorištenog građevinskog materijala (da ne kažem šuta, đubreta) stoji ispred velelepne vile od mermera još od  prošle godine.

Prilagođava se i uvo. Na jezik, kao prvo. Grleni arapski glasovi (samoglasnici, suglasnici šta li su) od kojih ne prepoznajem ni onih pet reči koje sam bila naučila (šukran, masalama, kabir, sabir i pete ne mogu da setim momentalno 😊). Ali zato prepoznajem pozdrav Selam alejkum i odgovaram po propisu – obrnuto.

Doduše, Indijci su najbrojniji na mom budućem poslu pa češće čujem “Hi, Doc!”. A oni su posebna priča. Apu iz Simpsonovih je majka mara za ove. Ništa ih ne razumem. Bar prva dva dana nisam. Na klinici gde sam radila lekarski pregled, sve su morali da mi ponove po dvaput. Uz čitanje sa usana, naravno. Srećom da je mladi gospodin Bipin ljubazno govorio malo sporije i razgovetnije, te sam mogla da se do mile volje izrazgovaram. Podsetila sam se koliko je zanimljivo pričati sa ljudima iz nekog drugog ćoška planete i saznati crtice iz njihovog načina života, običaja, geografije/istorije, gastronomije i šta sve još ne.

Uvo doduše mora da se prilagodi i na stalni šum klima uređaja, što baš zna da nervira u početku. Ali, računam da se na to uskoro neću ni osvrtati. Kao što prošlog puta nisam obraćala pažnju, niti primećivala mujezinovo pevanje i poziv na molitvu. Osim jedne situacije na bazenu kod Irene, kada mi se raspored rada promenio zbog Ramadana, pa sam prvi put u to doba čula taj zvuk koji me toliko iznenadio da sam poskočila koliko me isterao iz pameti. Na moje (glupo i nepotrebno) pitanje šta je to, Irena mi je samo odvratila “Jel’ me ti to zezaš?” 😄. Pa kad im je džamija baš blizu. K’o da ovde nekom nije. 😉

Prilagođava se i nepce na ukuse. Mmmm. Za početak, one dobre. Dovoljno sam dugo bila ovde da znam šta mi se sviđa. Možda nemam paštetu, ali imam humus. Nemam maline (koje sam srećom tamanila kod kuće), ali imam mango i nar. Lubenice i dinje, of course! I to cele godine. Od povrća sve one sorte tikvica, patlidžana i mahunarki čije slike ste videli u postovima o hrani. Hleb libanski, ali i francuski. Pa ko šta voli. Jedva čekam vikend pa da sa Bosom odem kod „našeg Turčina” na šavarmu i fanastičnu “Spanish pide”. Inače kad smo pitali konobara šta ima u toj španskoj piti (kako sam ja mislila da je naziv), on je odgovorio (tonom koji je iskazivao prezir što ne znamo koja reka teče ispod savskog mosta) – “pa spanish”?!. 🤣🤣🤣  Ko mi je kriv što sam glupa.

Prilagođavanje čula mirisa je počelo već u avionu. Ali ne od Dohe, već još u Beogradu. Nisam mogla da verujem da se smrad prljavih nogu (ili bar nečega što tako miriše, da ne kažem smrdi) može takvom silinom osetiti i u boingu, kao i u lokalnom autobusu za Kragujevac preko Sabante (i to u avgustu u podne). Da me izvine (baš tako, nije pravopisna greška) prosečan putnik za Kragujevac. Ne znam da li su za to kriva dva Kineza koji su sedeli do mene. Ili jedan bucko koji je zauzeo dva sedišta iza (i da je hteo siroma’ manje od dva, nije moglo). Imao je sumnjivo masnu kosu.

Pojma nemam kako sam povezala masnu kosu sa prljavim nogama, ali priznaćete da je logično. Moraću češće da perem kosu. Da nisam ja bila u pitanju? Ali, kosa mi je bila čista, sandale na nogama, znači luftiranje celo jutro. Čak sam i čiste bele čarapice naknadno u avionu obula (prokleta klima), kao što red i nalaže – na sandale. 😉

Mada, kad malo bolje analiziram činjenicu da su ona dva Kineza ekspresno zauzeli druga sedišta odmah nakon uzletanja, a mislila sam da žele da se šire na po dva sedišta? Sve mi je sumnjivo…

Koje mi je čulo ostalo? Dodir. Možda imate neke romantične ideje? Greška! Tu bih najpre pomenula dodir mokre znojave odeće kad si, jadan, morao da izađeš iz kola na više od deset sekundi. Pa onda onaj lagani rad kapljica znoja niz leđa, plus ona na nosu (po pravilu kad su nam ruke zauzete) koja nikako da sklizne, otkine se i oslobodi te osećaja da si u sauni. Ili si otišao u pregrejani WC koji naravno (ili začudo 😉) nema klimu. Dobro, za ovo drugo pomaže otvaranje vrata. Ali, ne bih o tome.

I naravno, prilagođava se srce. Ono tvrdo, s početka ove moje priče. Prilagođava se da ne može da zagrli sina kad ga vidi, da poljubi ćerku kad joj čestita položen ispit i kraj prve godine na medicini (već u junu), da oca nauči kako se preslušava zvučna poruka, da na poslu pije kafu sa koleginicama, a glupira se sa drugaricama na kućnoj žurci, kad ne može da se šćućuri kod muža čitajući knjigu. Za sve ostalo je tu WhatsApp, fluid povezanosti koji ne zna za fizičku daljinu, omanski drugari, ali bogami i ovi redovi…