Tri osmice

159

Mislim da ću o poslu pisati više puta. To se moglo i očekivati kad već toliko vremena provodim tamo. Osam sati, šest dana u nedelji.

udesili me za sajt 🙂

Ponekad prođe brzo. Posla, hvala Bogu, ima, upoznaju se novi ljudi, nauči poneka reč arapskog, objasni se ponešto zabrinutom roditelju. Ovo sa pojašnjavanjem pogotovo bude dobro prihvaćeno, pošto se izgleda niko ovde time ne bakće. Čak i kad je detetu loše, tada roditelj oseti olakšanje, a ja dobijem jedno toplo “Shukran habibi” i nahranim svoje unutrašnje dete koje se uporno bori da promeni svet.  I to bude zaceljujuće i za um i za telo.

Ali je bogami bio jedan duug period (oktobar i novembar naročito) kad sam se, svaki put kad sam vozila prema kući, osećala se kao da sam kopala osam sati. I to nekim ludim tempom. Glava kao balon, sve rezerve energije potrošene, spremna za hitni recharge. Koji bi onda morao da bude duži od osam sati, da bi bio efikasan.

Čuveno pravilo “tri osmice” su još početkom 20.og veka radnici širom sveta tražili i (uglavnom) dobili. Za one mlađe, koji 1.maj slave kao praznik roštilja i piva (a 8.mart kao dan za vađenje fleka :)) i koji se nisu spremali za takmičenja u kategoriji “Tito-revolucija-mir” kao ova persona za računarom, malo pojašnjenje. Nije u pitanju nikakakav satanistički znak već se radi o zahtevu radnika iz Čikaga, koji su jednog 1.maja s kraja devetnaestog veka ozbiljno i masovno protestovali i zahtevali da im im bezosećajni kapitalisti omoguće “osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja”.

Sve je logično osim ovog kulturnog uzdizanja. Nisu valjda kuvanje pasulja, pranje veša i ribanje kupatila smatrali kulturnim uzdizanjem? U stvari, verovatno se na žene tada nije ni mislilo. One su ionako tada bile kod kuće i njihove “tri osmice” nisu bile ni na vidiku. Šta će ženama odmor? One ionako “ništa ne rade”. A pater familiae je sebi izborio pravo da spava kol’ko tol’ko osam sati, jer  radi deteta ustaje majka, koja ionako ništa ne radi. Posle posla da ga čeka kakav takav ručak, koji je spremila majka koja opet ništa ne radi. Dremka posle ručka? Naravno! Ionako je noćas loše spavao. Žena će da ućutkuje decu i sa njima završi domaći dok sprema večeru. Zašto da sedi besposlena? Uveče ima neka utakmica, mnoogo važna. “Ionako ti imaš da peglaš” (ovo naravno važi za drugu polovinu 20.og veka). I tako, ode dan… Nekome tri osmice, a nekome dvojke.

U stvari, ni prelazne ocene nisu žene u dvadesetom veku zaradile. Nabacile su imidž “super žena”, koje su ravne sa muškarcima, sve mogu kao i oni, još i bolje i više. Na poslu izgaraju, slušaju (mada ponekad i komanduju, ali retko), uče, pedantne su, tačne i vredne. Ne sve, ali ipak mislim da za većinu važi ovaj opis. Obično su i poželjniji radnici od muškaraca. Pod uslovom da su već izrađale i da im deca nisu toliko mala da moraju non-stop da izlaze s posla zbog njihovih raznih boleštija, manjih i većih. Jer tata radi. A mama ionako “bolje zna sve o tome”. U suprotnom, gazda nemilosrdno pokaže vrata. Da li je bilo koji otac ostao bez posla što je previše izlazio radi dece? Lično znam nekoliko mama koje su platile danak svojoj želji da rade dok podižu decu. Za očeve nisam čula, neka mi oproste moju neukost ako takvih ima.

Pustali me da spavam (ponekad :))

O ženama/majkama – lekarima neću ni da govorim. To samo mi znamo, ali i naše porodice. Jer mi definitivno ne možemo same. Po meni je najteže to što se bavimo tuđim problemima celog dana (tj. famoznih osam sati, ako ne računamo dežurstva koja brojku povećaju i na dvadeset i četiri) i onda se osećamo kao isceđeni limunovi kod kuće. Bar ja sam imala taj osećaj. “Pustite me samo malo da odspavam” je bila najčešća rečenica koju su od mene slušali, pa je posle postala i predmet zabave i zafrkancije. U našoj kući je sve funkcionisalo po sistemu, kad odmorim – može sve. Ali, to naravno ako su deca već poodrasla i dovoljno razumna da nešto i poslušaju, da treba da budu tiha. Doduše, i kad su postali “razumni” se posle dva minuta čulo vrataranje, cika, kaobajagi nečujno prolaženje kroz sobu “samo da se uzme nešto”, šaptanje na uvo “samo da te pitam nešto”, tužakanje onog drugog za sve i svašta, kao i posledično kažnjavanje (od strane tuženog) onog prvog što se usudio da traži pravdu… Dopunite sami uostalom. 😉 Kao i sve ostale radosti roditeljstva za koje sam sigurna da su vam dobro poznate.

Dvadest i prvi vek se po mnogo čemu razlikuje. Žene definitivno nisu više jedine koje posluju po kući. Mislim da većina današnjih mladih parova zajednički snosi teret domaćih poslova. Ili sam to gledala u nekom filmu, pa stekla pogrešan utisak. U svakom slučaju, danas ni muškarci nisu pošteđeni. Bilo muško bilo žensko, ona druga, “kulturna osmica” je isparila tokom radnih dana i svela se na vikend. Ako živite u velikom gradu pogotovo. Jer par sati ode na put do posla i nazad. Ostalo – na društvene mreže. Znači, od kulture ni “k”. Možda neki film? Ja većinu prespavam, na žalost.

Ovde, u Muskatu, sve je isto. Moj posao je takav da radim po smenama. Volim da radim dvokratno, tzv. split. Ujutru počinjem od 10h i završavam već u 12h. Neko bi rekao da mi se ne isplati da bijem put za ta dva sata. Možda. Ali ipak mi znači što uveče radim (samo) šest sati. Jer do jedanaest noću baldišem bez obzira koliko da sam se pripremila i odmorila prethodno. Veliki broj pacijenata, komplikovana i šarenolika patologija, roditelji koji plaćaju (ili imaju dobro osiguranje koje takođe masno plaćaju) pa očekuju čudo za svoje novce, manjak sestara (to jest manjak onih koje mogu da pomognu)… Sve navedeno garantuje da je pomenuti limun zagarantovan kad pola sata pre ponoći konačno stignem kući. Nije da se žalim, samo kažem. ‘De smem da se žalim kad sam prošli put bez posla ostala kad nismo imali pacijente. Dakle, nikako se ne žalim. Samo malo možda. 🙂  Mada, isto mi je i kod kuće bilo. I tad sam se trudila da se ne žalim, osim na platu naravno. Eto kakvi smo mi, uvek nešto fali.

Ovde mi fali samo moj kolektiv, moja ekipa. Fali mi desetak minuta smeha i priča za vreme pauze. Eto, ovu pauzu sad koristim da pišem. Šta bih inače radila sama u “pantry room”? Ove urme sa bademima koje tradicionalno nosim za užinu mogu krišom i u ordinaciji da pojedem. Kafu ionako pijuckam sve vreme. Kad uhvatim vreme, tačnije. Ponekad punu šolju vratim kući. Ali volim kafu na poslu. Poslodavci nam obezbeđuju samo NES, ali navikla sam. Doduše, svi se sablažnjavaju što je pijem bez ičega, bez šećera i mleka koji se ovde inače arče u velikim količinama. I za kafu i za čaj. Čaj na poslu ima samo crni, pa me nešto ne inspiriše.

Za vodu, hladnu i toplu, su zadužene fontanice kojih ima na svakom koraku. Tu se Omančići obilno nalivaju i usput pokvase sve okolo. Pa se onda valjaju u tome i izgaze temeljno. Sledi to da siromaško sa mopom juri okolo i verovatno psuje u sebi onog ko postavi sjajne bele podne pločice.

Jutarnju smenu ne volim. Mnogo mi rano. Mislim, i u Srbiji mi je posao počinjao od sedam, ali ovde mi to posebno teško pada. Valjda što samo dva dana u nedelji radim pre podne  pa telo ne stigne da se navikne. Kad pođem od kuće oko pola sedam bude baš gužva u saobraćaju. Doduše, mnogo više u suprotnom smeru, ali to bez obzira začepljuje kružne tokove. I to toliko, da su rešili da stave semafore na iste. Da li ste to negde videli? Sumnjam. Ali Oman je fantastična sredina za autentično, pa i kad je naopako.

Inače, kad stignem na posao, ujutru nigde nikog nema. Ja dolazim i pre čistača, tj. na vreme. Onda sedim u čekaonici dok mi očiste ordinaciju. Ali, moram da priznam da su brzi i temeljni. Do devet kunjam u fotelji, uz tu i tamo ponekog zalutalog pacijenta. A od devet na dalje – stampedo. Između 10 i 12 dolazi kolega koji je tog dana “split” pa iskoristim za pauzu od pola sata. Ako uspem da se izvučem na vreme. I tako do tri… U tri ne znam gde se nalazim, a rame me boli iako sam na Brufenu od jutra. Celo popodne mi posle prođe u odmaranju od takvog prepodneva. Ali bar uveče neko može da dođe ili mi da odemo negde. Ide na primer sezona opere i pozorišta, kao i nekih drugih dešavanja (koja su sva bila suspendovana šest nedelja posle Sultanove smrti). Ih, to jedva čekam. 🙂

Popodnevne smene (od tri do jedanaest uveče) sam sve trampila sa kolegom za split. Par puta sam ih samo radila i u principu je najteže to što se kasno završava, ali i što svi pacijenti dolaze u isto vreme. Tako da izginemo od jedno šest pa do deset sati, mada nema nikakvih pravila. Često i kad pođemo kući u jedanaest bude puna čekaonica u urgentnom. Ali, to se dešavalo i kod kuće, pogotovo leti (koliko puta ću ovo da ponovim :)). Ne znam kako će biti kada počne da im radi nova bolnica, kao neki Institut za majku i dete koji se ubrzano završava. I to na pet minuta od naše kuće.

Dobro je organizovan deo  vezan za hitne situacije. Sve stiže u urgentni deo, tu prihvata tamošnji lekar, ali obavezno zove na konsultaciju i pacijent se vodi kao moj. Takođe, urgentaši pregledaju sve što prelije i od nas i od internista, tj. što mi ne stignemo da primimo. Tako da jedan deo vremena provede i kao porodični lekar. Ali, kad je velika gužva, ništa ne pomaže. Svi budu prebukirani. Što se hitnih slučajeva tiče, probleme imamo sa ambulantnim kolima koje je sama ustanova dužna da obezbedi. Nema hitne pomoći u klasičnom smislu. To zna da bude baš frustrirajuće da i teški pacijenti ponekad i po više sati čekaju da budu transportovani. Koliko samo da se zna, ako vam se ikad (nedajbože) desetak minuta do pristizanja naše Hitne pomoći, u Srbii, učini predugim.

Ni sanjala nisam da u privatnoj klinici može biti ovoliko posla. Ali, logično je ako se uzme u obzir da većinom dolaze pacijenti sa privatnim osiguranjem, ređe za keš (tek oko 20%). To osiguranje im pokriva većinu troškova ako je od onih skupljih. A ona skromnija – samo deo cene pregleda, lekove “sa liste” i par najosnovnijih analiza. Inače, Omanci imaju potpuno besplatno javno zdravstvo (znači državne bolnice i apoteke), isto kao i školstvo. Ali, pogađate da su tamo tek velike gužve i onda se oni sa dubljim džepom ipak odlučuju za privatnu varijantu.

Klinika nije raskošna, ali je veoma čisto i sa ukusom uređeno. Pedijatrija se pre par meseci izdvojila na drugom spratu i ostali specijalisti sada ne mog da veruju da im deca ne jurcaju po zajedničkoj čekaonici, ne otvaraju svaki čas vrata i ne vrište do iznemoglosti. Nama je isto, možda malo bolje pošto su nam sestre sada baš pedijatrijske i stručne za rad sa decom. Ranije su se stalno menjale i svaki put smo morali svakoj da objašnjavamo po petsto puta istu stvar. Onda za pet minuta dođe druga i opet Jovo nanovo. To jest Miro. A poneke (pogotovo domaće, Omanke) kao da su specijalizirale tranzit informacija od uva do uva, bez posledica po memoriju ili aktivnost. Zato sada ipak uživamo sa našim sestricama Indu, Rohini, Simi, Nini, Atiše i još nekim koje se menjaju. Stvarno su od pomoći, spretne i odgovorne, mada preopterećene i nedovoljno plaćene.

Prilično me nervira što su ordinacije baš male, a obavezno dolaze svi u kompletu. Na primer uveče – jedno dete je pacijent, a ostala četiri u pidžamama se razmile po mojoj 3×3 sobici i prave rusvaj. Sto puta su pali sa stolice ili kreveta i niko se zbog toga nije puno potresao, a mene isteraju iz pameti i uvek jednim okom motrim na neko dete koje upravo isprobava silu gravitacije na naslonu stolice. Ali i kad padnu, nema nekog uzbuđivanja, čak ni oni (mislim  deca-padači) posle pola minuta vrištanja samo nastave dalje, kao da ništa nije bilo. Ovde je karakteristično da su im deca ultra izdržljiva i kad bi ih čovek video kako jurcaju i pentraju se ne bi nikad pomislio da imaju četrdeset temperaturu ili da su se do malopre telili od povraćanja.

Zato kad roditelj unese dete u naručju, odmah u glavi zazvoni za uzbunu. Kad je (skoro) jasna situacija, postoji mogućnost da ostanu par sati na opservaciji u urgentnom, uz infuziju i simptomatsku terapiju, a dok se odrade osnovne analize i snimanja. Posle toga se konačno upućuje ili u bolnicu ili kući. Ne postoji mogućnost da braunila ostane i da dolaze svakodnevno na terapiju. To ministarstvo uopšte ne dozvoljava. A ovde se sve ozbiljno shvata i samo na pomen ministarstva.

Tako da neću da se kačim. Srđan mi je ionako rekao da malo zauzdam jezik. Ili je to važilo samo za probni rad? Nema veze, biće da je tako. Već me guraju u prvi red kad treba da se bunimo za nešto… Pa glupo je da se pravim. A i da hoću – ne umem ☺️

Sastanci, sastanci…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here