Bajke postoje samo u knjigama, pa je realnost ponovo pomolila glavu nakon što je Neda otišla. Kuća-pos’o i sve u krug. Ponekad omanski drugari pomognu da taj krug bude zabavan, a Musa i drugari iz birokratije da svakako ne bude dosadan. Čekajući Aleksu i drugare, da ne zaboravim da opišem situaciju koja mi se desila odavno, ali me je tada još uvek bilo stid da pišem o glupostima koje mi se (nekako redovno) dešavaju. A sada mi je već svejedno pošto je cela epizoda stavljena u fioku – „bilo pa prošlo“.
Opet smo imali problem. Ovaj put sa vozačkom dozvolom. Tog dana mi je izgleda onaj retrogradni Merkur uleteo u neku mesečevu kuću (astrolozi, izvin’te na lupanju). Sećate se ono kad sam zalutala? Vidi Dal’ sam pošla, il’ sam došla? E, cela ta epizoda je bila smejurija u odnosu na dan kada sam išla za vozačku dozvolu. Samo 48h posle toga. Probaću da prenesem bar delić katastrofalne lekcije iz snalaženja po Muskatu. U bliskim porodičnim krugovima slikovito nazvanom „Strelište“, pa tako nazvah i post.
Elem, dobih ja svoju ličnu kartu tridesetog jula čini mi se. Trideset i prvog mi je bio prvi dan na poslu. Nije neki datum za početak, a očigledno nije mi ni prvi avgust bio bolji. Zamolila sam da budem u prvoj smeni (znači do 15h) kako bih otišla da produžim vozačku dozvolu. Vozačke dozvole su do pre dve godine važile 10 godina, ali otkako je ovaj baksuz položio – samo godinu dana. Posle mora da se produži na dve. Cena: pregled očnog lekara, 20 riala i majanje po policijskoj stanici. Kad prođu i te dve, tek onda se produžuje na deset godina. Uz ponavljanje procedure: očni, dvadesetica, majanje.
Inače, Oman mu dođe nešto kao policijska država. Mislim da su i druge zemlje na Bliskom istoku slične (uglavnom i gore) po tom pitanju. Policija na svakom koraku i svi cvikaju od 
nje. Pogotovo siroti Indij(an)ci pošto većinom oni nastradaju. Domaćima se dosta toga oprašta, a i belcima. Moram da priznam da su ljubazni i razumni. Metode i kazne (dan zatvora za crveno svetlo, a dva ako imaš alkohol u krvi dok voziš) su možda kontroverzne, ali je zato rezultat pravi – stopa kriminala (skoro) nula. Kod njih je senzacija ako se desi neka prevara, nedajbože ubistvo (bilo jedno prošle godine, bolestan čovek, a inače je nezapamćen takav slučaj ranije) i uglavnom su vizno-boravišni i saobraćajni prekršaji. Ne smem da izostavim ni prostituciju, koja je vrlo zastupljena na svim nivoima. Od najniže do high class „poslovne pratnje“. I eto to je, to je sve.
Ovde se svi osećamo sigurno, može se u svako doba prošetati gradom, kola se ostavljaju otključana (ponekad i sa ključem u bravi), a novčanici, mobilni telefoni i torbe na plaži i van vidokruga satima – bez problema. Kuće da ne pričam. Pogotovo ako su u kampaundu, kao naša. Ali i inače, nema problema. Meni jedino bodu oči mladi Omanci koji se bahate sa skupim automobilima i motorima i divljajući noću. Jure ih, presriću, ali vrela krv ne odustaje. Očigledno imaju višak i para i energije koju nemaju gde da potroše.
Elem, rešila ja da svoju sreću što sam konačno dobila Resident card uvećam time što ću i (s mukom stečenu, vidi Saobraćaj-vozački ispit ) vozačku dozvolu produžiti. Malo sam se plašila da li ću imati problema, pošto je istekla još u aprilu. U stvari nije malo, mnogo sam se plašila da neću morati slučajno da ponovo polažem jer to je ovde noćna mora. To će vam potvrditi svi koji su prošli kroz svih devet krugova te avanture. Voziš 20 ili 30 čak godina, većina po velikim gradovima, snegu, ledu i to neke krntije za koju ti treba šest puta bolja veština, a ne ove aždaje od kola, čije volane vrtiš malim prstom dok bešumno klize po besprekornom asfaltu ravnom kao staklo. I taman kad pomisliš ne može bolje ni lepše da se vozi nego kao što si upravo demonstrirao, golobradi policajac ti saopšti da „moraš još da vežbaš“?!
Brrr, ne d’o Bog opet. Stiskam ja palčeve celo pre podne. Čak i dok se borim sa elektronskim kartonima naše klinike, dok se preslišavam i gvirim u beleške što sam nažvrljala u onih pet minuta IT obuke od prethodnog dana. Posle radnog vremena, dakle u tri popodne odem i do apoteke koja je u prizemlju, da vidim šta imaju od lekova i kakav mi je izbor. Jesam se i tu malo (više) zadržala. Ali, sve sam se nadala da ću moći da završim posao u obližnjoj policijskoj stanici (ROP tj. Royal Oman Police = SUP) koja je na pet minuta vožnje od moje klinike. Ali, kod mene nema prosto. Samo komplikovano.
Kada idem prema poslu, taj ROP mi je sa desne strane i deluje na dohvat ruke, pored puta. Nikad se nisam pitala kako se zapravo stiže do njega. Naravno, kad se vraćam mi dođe sa leve strane pa moram da napravim U-turn iliti polukružno okretanje. Ništa prostije. Ali kad se zamisliš i zabrojiš onda i promašiš. Pa odeš na novi auto put, gde se ni starosedeoci ne snalaze baš najbolje jer je prepuno petlji i petljica, (još uvek) loše ili nikako obeleženih. Obrći, okreći, jedan izlaz, drugi izlaz, vraćaj se sto puta. Velike su brzine, ludo voze, ne mogu baš ni da se razvrćem mnogo. I tako ja posle nekog vremena ubodem skretanje za taj put koji mi treba, takozvani „service road“. Naime, ovde su uglavnom magistralni ili auto putevi pored kojih paralelno idu ti pomoćni, servisni putevi. Pored njih su razne radnje, restorani, pumpe, cela infrastruktura. Tu možeš da parkiraš, zastaneš i završiš posao.
Tako i ova ROP stanica ima svoju servisnu džadu koju sam ja jedva potrefila. Iz stotog puta. Nema veze. Entuzijazam me još uvek drži. Malo sam gladna, ali Bože moj. Uskoro završavam važnu stvar pa idem kući na klopu i odmor. Pa odmarala sam se skoro mesec dana, jedva sam čekala da počnem da radim. I tako vozim ja do rampe. Na rampi ako neka prijavnica, ali nigde nikog. Rampa spuštena i sve deluje kao neki sporedni ulaz. A to je baš velika ispostava, da ne bude zabune. Ja pođem dalje, kao da zaobiđem oko visoke ograde kojom je celi taj krug opasan. ‘Oće, đavola. Ne daju ti da skreneš gde ti hoćeš, kao neko zaštićeno područje, šta li. I tako ja ponovo odem na neki auto put. Skroz na drugu stranu. I opet vrti, vrti i vrti dok ne ubodoh moju kliniku odakle sam pošla sat vremena ranije. Ukupna razdaljina par kilometara inače. Divota.
Ako ste mislili da sam se iznervirala, ne poznajete me dovoljno. Ja sam uporna kao magarac. Još me Dragica/navigacija istrenirala par dana pre toga, sve mi dođe kao deja vu. Teraj dalje. Polukružno sadao iz prve gde treba, pa servisni put i kapija po propisu. Sve za 2 minuta ukupno. Na prijavnici ovog puta policajci, pitala i dobila odgovor da ipak moram da idem u „ROP ispostavu za vozačke dozvole“. I to postoji.
Ništa. Tako sam uostalom i mislila, pa sam prethodno na Google maps našla pomenutu ispostavu (ili bar mislila da sam našla) i ubacila u navigaciju. Uključih je sad i polagano krenuh. Sve je išlo kao po loju. Ali, samo prvih 20 minuta. Već kad sam prošla skretanje kod starog aerodroma mi je bilo sumnjivo. Učinilo mi se da je trebalo tu da skrenem, ranije je bar tako bilo. Ali otkud ja znam, možda se nešto promenilo tokom ove godine što me nije bilo. Nastavismo dalje. I idi, idi i još idi…
Počela sam da se meškoljim, bolno sećanje na poslednje lutanje je bilo još uvek sveže. Ali, šta sad, ne bije me ni sunce ni vetar, u fotelji sam i muzika mi svira. Ono jes’, gladna sam i išlo mi se u toalet, ali brzo ću ja to, pa pravac kući. Vozila sam sve dalje i dalje. U jednom momentu sam (po uputstvu) skrenula i tad mi je malo kao laknulo. Kakva greška! Tek onda je počelo da bude sumnjivo. Polako (ali sigurno :)) sam napuštala urbane delove i zalazila među neke udžerice. Mogla sam da se okrenem tada i da odem kući pa da probam drugi put kad bolje proučim mape. Ali, već je bio pao dogovor da celog avgusta radim dvokratno, pa bi i verovatno još teže bilo da nađem dovoljno vremena da završim ovako važnu stvar.
Malo je zabit, ali pa šta? Nije nemoguće da me Dragica mudro vodi sa zadnje strane, možda da izbegnem gužvu ili tako mora. Nemam pojma. Jer da imam, ne bi mi navigacija ni trebala. I tako, uporno teram dalje. Na kraju sam stigla do neke žičane ograde. Ogromno područje ničega, oivičeno žicom i na sredini kapija. Širom otvorena. Tabla sa strane, piše nešto na arapskom, prepoznajem samo ROP. Bar nešto. Vidim ja da nije za vozačke dozvole, ali kad sam već tu da pitam bar policiju za pravac. Pored neki radnici, popravljaju kao nešto. Kad sam ih rukama i nogama pitala za ROP, potvrdili su da je to to. Bar je tako razumeo moj Google translate u glavi, centar za jezike nepoznatog porekla.
Ozbiljno mi se ide u WC, glad neću ni da pominjem. Ali se ipak rešavam da uđem, jer do clja imam još 2.5km pa bar da vidim gde sam to došla. A možda i nađem nekog da mi pomogne. Možda je to neka skrivena ispostava za koju obični smrtnici ne znaju, nego sam ja eto najpametnija i samo mene čekaju. Kao ono na prelazu Prohor Pčinjski kad se carinici iznenade što nailaze neka kola.
Prošla sam kapiju i imala osećaj kao u hororima kad se iza glavnih likova uz škripu zatvaraju vrata i samo je pitanje kako će i kad ko da strada do kraja filma. Doduše, jednog uvek ostave za pelcer. Put je bio nov, savršen i sa sto krivina, potpuno bez razloga jer je svuda okolo pustinjski pesak i ništa više. Zavrtelo mi se u glavi od silnog okretanja i skretanja, ali sam se već zainatila, imam još par stotina metara i uporna sam da vidim šta je na kraju balade. I videla sam!
Mete! Niz stalkova sa koncentričnim krugovima. Morali su da mi nacrtaju da sam zalutala. Idiot. Pored je tabla od čijeg natpisa mi se kosa digla na glavi – „Zona pucanja. Pristup zabranjen! Ukoliko je istaknuta crvena zastavica – pucanje je u toku“. Okrećem glavu i crvena zastavica mi iskače ispred očiju. Sleđena, okrećem auto što pre mogu i vraćam se nazad. Ne mogu baš ni da požurim previše, jer su pored puta uredno poređani znakovi ograničenja brzine na 40! Kao da bi mi kazna za prekoračenje brzine nešto značila kad me upucaju.
Stižem do kapije i užasnuto shvatam da je i pored nje crvena zastavica! Nisam je ni videla kad sam ušla, a i da sam je videla ne bi mi mnogo vredelo kad tada nisam znala čemu služi. Prosto milim kroz kapiju, samo da se dočepam „slobode“. I sto metara dalje zaustavljam auto i upravo kao i glavni junak pomenutog horora koji preživljava na kraju, živci mi popuštaju i počinjem da jecam. Onako naglas, slinavo i balavo, baš kao neko dete. Malo mi se sve skupilo, a malo je i hipoglikemija uradila svoje. Dobro da se bar bešika dobro držala.
E, kad sam se pošteno iskukala, onda mi je bilo smešno. Smešno što sam tako reagovala, ali ne i što sam sebe dovela u takvu poziciju. Uporno i tvrdoglavo do kraja, iako vidim da sam očigledno na krivom putu. I to drugi put u samo 3-4 dana! Plus epopeja sa selidbom, muke sa papirima (Musa još nije bio ni na vidiku :)), a u međuvremenu dve neprospavane noći kao posledica džema od kajsija punog sorbitola. Sitnica, kad se ovako sa distance gleda. Ali, da nije smešno, bilo bi žalosno. Bolje da je smešno.
Pošto sam bila na potpuno nepoznatom terenu, usudih se da ponovo uključim navigaciju. Jer se problem sa vozačkom dozvolom nije rešio na „strelištu“ već je i dalje bilo neophodno da nađem famozni, pravi i autentični „ROP za vozačke dozvole“. Neću opisivati detalje tog parčeta puta, jer će neko pomisliti da sam debil i osim onog „ko ti dade dozvolu“ može pomisliti i „ko ti dade diplomu“, „ova treba decu da nam leči“ i slične pretpostavke koje bih možda i ja pomislila kad bih čula da je neko ovoliko posvađan sa orijentacijom i navigacijom.
U svakom slučaju, na kraju sam produžila vozačku dozvolu, završila posao i debelo je pao mrak kad sam stigla kući. Otišla „gde i car ide peške“, potamanila pola frižidera i bacila se u krpe zaspavši za dve sekunde. Istovremeno sam celu epizodu potisnula, sve dok nije sazrela za javnost. Mislim da to znači da sam je prerasla. A i porasla, bar malo. Valjda.
