Quadraginta – 40

Četrdeset. Kakav je to broj? Običan, najobičniji. A opet tako prisutan u nekim svuda prihvaćenim (da li?) kanonima. Očigledno po više osnova magičan broj.

Da počnemo od novog života, red je. Trudnoća traje 40 nedelja. Toushé! Ima još. Mogu vam „iz glave“ deklamovati do sutra pravila koja se odnose na porodilju i novorođenče do 6 nedelja, tj. 40 dana. Do četrdeset dana se dete ne vodi u goste, niti mu gosti dolaze. Isto važi i za porodilju. To jest, babinjaru (da li se tako zovu jer su babe sve ovo smislile i zapetljale?). Do četrdeset dana pelene ne smeju da zanoće. Posle četrdeset dana prestaće grčevi. Zarašće sve rane od porođaja. I to nije verovanje, već medicinska činjenica.

Ranije je ova „pravila“ znala svaka svekrva. Kako bi drugačije iskusno podučila svoju snaju, izmučenu od porođaja, neispavanu od dojenja po cele noći i dane, naravno sluđenu od hiljadu uputstava simultano izdeklamovanih od nekoliko različitih osoba sa (da me izvinite) zlim nazivima: svekrva, zaova, jetrva. Ko li ih je smislio. Ja srećom imam dobra iskustva, valjda će i sa mnom imati. Samo mi nije jasno kako se muškima zapadoše omiljene svastike i šurnjaje (sami nazivi zvuče umiljato, čak koketno), a nama pomenute persone. Ali, zna se ko je glavni. To jest glavna. Od nje, svekr(i)ve se očekuje da se pobrine za primenu onog što je njoj preneto kada je ona pre toliko godina rodila njenog muža, sada ponosnog oca. Kolo se okreće, život je krug (to smo valjda apsolvirali), došlo je konačno i njeno vreme.

Aha, setih se. Ima i ovo, svima poznato. Kriza srednjih godina posle četrdesete. Sve smelija šminka, suknje kraće, a štikle duže. O muškarcima da i ne govorim. To je tek komendija sa teretanama i džoginzima, uskim nogavicama i kožnim jaknama. Sreća da sam 50+, pa mogu sa distance i sa osmehom da gledam na taj period kada je najvažnije bilo da ne ličim na tetku (kao da već nisam u toj kategoriji). Sada samo pazim da ne ličim na babu, mada me i to čeka iza ćoška. Nema veze. Da probam i to. Svakako pozdravljam potrebu da svako nosi ono što mu prija.

Nego, da se vratim na temu. Da bi mladi orasi u komovoj rakiji postali lekovita orahovača potrebno je da prođe 40 dana, smokve potopljene u maslinovom ulju postaju lek tek kroz 40 dana, а biljnim kapima krvni sudovi se čiste kroz tačno 40 dana. To u stvari važi za svaki melem i za svaku rakiju.

Književnica Mirjana Đapo, u svom romanu “Elysion”, koji se sastoji od 40 poglavlja, bavila se magijom broja 40. Sasvim slučajno mi je jedna Italijanka imenjakinja? Sasvim slučajno nosim XL veličinu? Doduše, još malo. Dok ne pređem na dva iksa. Ah, taj Univerzum.

Pogotovo hrišćanstvo obiluje simbolikom tog broja. Potop je nastupio posle 40 dana i 40 noći neprestanog pljuska. Nakon krštenja na reci Jordan, Isus se povukao u osamu u pustinju gde je proveo 40 dana. Mojsije je postio 40 dana pre nego što je išao po deset božjih zapovesti. Prorok Ilija putovao je 40 dana po pustinji. Četrdesetog dana od Vaskrsenja je Vaznesenje Hristovo – Spasovdan. Božićni post traje tačno 40 dana. Svetih 40 mučenika Sevastijskih slavimo kao Mladence i tog dana pravimo 40 medenih mladenčića. 

I u judaizmu, i u islamu, 40 dana je period pročišćavanja. U srednjem veku se proces izolacije putnika i eventualnog pročišćavanja od bolesti naziva karantin (quarantine) koji je prvobitno trajao 40 dana kako mu i samo ime kaže. Karantin je sada itekako aktuelan, neka i nije svih 40 dana dug. Korona kao usud, kao iskušenje koliko možemo, kao opomena koliko smo mali i kao izazov da iz svega izađemo kao Homines sapientes, a ne kao oves (tj. ovce). Nek mi oproste neukoj, ipak je prošlo više od tri decenije od poslednjeg časa latinskog.

Taj latinski, to je tek posebna priča. Profesor Beki, koji nije mogao da mi oprosti raspravu oko genitiva u engleskom jeziku i nadobudna srednjoškolka koja misli da sve zna, pa daje sebi za pravo da se sa profesorom nateže. A sve u skladu sa svojih buntovnih petnaest godina i tinejdžerskom vizijom pravde i istine po svaku cenu. Na kraju svega, nauk i solidno znanje latinskog. Pogađate, morala sam da budem deset puta spremnija od svih ostalih pošto mi je na čelu pisalo „pik“. Hvala profesore, ipak je bilo i vajde od sve te halabuke.

Mada, nisam sigurna da ne bih sve isto ponovila i sa ovom pameću. Nikad  nisam mogla da ćutim, pa to ti je. Svaku krivu Drinu sam ispravljala, ne shvatajući da je bolje da budem u miru nego u pravu. A i ko me je ovlastio da o svemu uvek i u svako doba i pred svakim treba da dam svoj sud? Koga briga, kad ni mene više nije briga… Imam ove redove kao utehu, pa ko ne želi da čita – ne mora. Pisanje je obavezno, a čitanje nije.

A kakav ovo izazov moj život meni zadaje, kad već treći krug od 40 dana ja vrtim i dalje. Jednako sama (ali ne i usamljena), jednako daleko (ali ne i udaljena), jednako šibana (ali ne i slomljena). Samo da ne bude baš devet krugova, nije mi Dante ni rod, ni pomoz’ Bog. Uporno stojim na nogama, kao Roki u svih 6 delova. Ne dam se. Bar ne još, bar ne bez borbe.

Malo kukanja se ne računa. To onako, protiv uroka. Sasvim je OK da nisam OK. Znala sam dok sam to pisala šta se sprema. Znala sam za jedan put bez povratka i za jedan put koji se ne može ostvariti. I pored najbolje volje, specijalnih letova, trinaest dozvola i četrnaest dana karantina – nije moglo. Srećom je mogao moj brat, srećom je stigao na vreme, srećom su poslednji dani moga oca protekli ipak u krugu najbližih. Sledeća generacija je preuzela kormilo, unuci umesto dece na rubu postelje. Srećom je bio srećan kad je zatvorio oči zauvek. Život je sen i san. U snu je duša i otišla. Pošto je 40 dana prošlo, više i ne luta.

Negde sam pročitala da naučna istraživanja ukazuju da proces normalnog tugovanja traje oko 40 dana. Kako može da se „naučno“ izmeri i kvantifikuje tuga, uopšte osećanje? A ni „normalno“ baš nema etalon. Ja moju Verku i dan-danas sanjam i volim te snove koji mi je bar na kratko vrate. Nekad i ne pamtim o čemu se baš u snu radilo (tako i sa filmovima), ali pamtim emociju i lepo mi oko srca.

Bilo kako bilo, četrdeset dana kao period iskušenja, ali i zaceljenja. Čekanja i priprema. Znak da dolazi nešto važno. Spremna sam. Nemam crnu haljinu, radio tiho svira neke nove note, moje oči su sada suve, a njegova duša sada na nebu, tamo kod mame. Idemo dalje, jer „u Boga je život, a ne u nas“.

Mirjana Stankovic
Specijalista pedijatrije, trenutno zaposlena u Starcare Oman u Muskatu. Sa dvadeset i pet godina staža veteran u pedijatriji, a sa pedeset godina života početnik u životu i radu na Bliskom Istoku. Kao bloger, tek u jaslicama :)

Get in Touch

Napišite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Related Articles

spot_img

Latest Posts