Ne znam da li je ovo istina, a ako jeste onda je baš tužna. Mislim na mačiće.
Sećate se onog papira koji mi je falio? E, pa to je prošlost. Ne daleka, ali ipak prošlost jer ja sam sad punopravni građanin Omana. Rezident sa ličnom kartom i svim onim pravima koja uz to idu. Od računa u banci, kreditne sposobnosti, putovanja samo sa ličnom kartom po Zalivu, kupovine nekretnina (k’o da bi nešto kupila 😊) i drugo, koje (za sada) ne znam.
Počelo je baš bezveze, ali je ipak najvažnije kako će se završiti. O tome posle jedno parstotinjak pričica iz Omana. A potom neka druga avantura i neka druga kategorija na ovom blogu. Možda nešto o čuvanju unučića, ko zna? I to zna da bude uzbudljivo, zavisi iz kog ugla gledate. 😉
Ne znam koliko je uzbudljivo ovdašnjim bakama, ali pedijatrima jeste svakako. Danas, kad pišem ove redove, je tačno mesec dana otkako sam ovde i tačno nedelju dana kako radim. Htela sam i prvi dan da opišem, mada mislim da to i nije neka storija. Prosudite sami.
Tog, prvog, dana su mi rekli da dođem u 9h. Duševni ljudi, znaju da volim da pospavam ujutru. A i da se ne uplašim odmah. Na recepciji su me, sa širokim osmehom na licu, sačekale dve slatke mlade Omanke koje su očigledno bile obaveštene da stižem jer se Višnu (HR) stvorio za pola minuta i pozdravio me. Da, Višnu. Nije greška. Kao što nije ni onaj Harekrišna iz Možda je suđeno. Samo fali još Šiva, Devi i još dva-tri druga božanstva pa da zaokružimo lekciju iz Hinduizma. Dotle ću možda i nešto više da znam o tome.
Njegova dužnost je da se brine o kadrovima. Pisala sam već da ima široka ovlašćenja, ali ne i zadnju reč. To ima Medical Director, bar kad su u pitanju lekari i sve što se tiče struke. To i jeste malo problem. To što hijerarhija nije vertikalna i ne zna se ko je glavni. Najglavniji. U stvari, kao ima CEO, ali zapravo niko ne zna čime se bavi minijaturni Indijac sa minđušom u uhu i (kao) japi pojavom. Došao je da me pozdravi i kratko smo formalno popričali. Klasika – dobrodošla, kako ti se sviđa u Omanu, svi smo ti na usluzi itd.
Slične rečenice sam zapravo pedeset puta čula za ovo kratko vreme. Što od kolega, što od pacijenata. U Aziji je forma vrlo važna i stvari se ne preskaču. Prvo mora da se izrecituje sve što sleduje (mi to zovemo hamdila, hamdila 😊), tj. nešto kao kako si, kako su svi, dobro sam, dobro su svi, hvala Bogu itd. I uvek tako. Ne možeš
da se žuriš i da to preskočiš. Drugo preskoči, a to ne može. Stvar vaspitanja. E, sad da li je nekoga stvarno briga šta ti rade tetke i strinke to je druga stvar. No, nije ni važno. Važno je da je to deo njihove kulture i tradicije i da se na isti način i odgovara.
Obišao me i neki Iranac, „stručnjak za osiguranje“ koji je tu i tamo ispaljivao ruske reči i fraze, verovatno u želji da me fascinira. Ionako svi misle da sam iz Sibira i da se moj siroti narod smrzava tamo negde daleko u Rusiji. Ispričao mi je nekoliko rečenica o tome da moram uredno da vodim dokumentaciju kako osiguranje ne bi odbacivalo potraživanja bolnice, da se pridržavam propisa akreditacije i uz sve to još sto i pedeset stvari koje meni nije ni pomenuo, a posle naveo u mejlu kojim kaobajagi potvrđuje obuku sa novopridošlim doktorom. Gluposti i izmišljeno radno mesto koje sam održava do savršenstva detaljnom i obimnom papirologijom, pa izgleda kao da nešto radi. Eto, birokratija se svuda uvalila. Pa i kod privatnika.
Nemam utisak da je Višnu taj koji je u dosluhu sa Ardžunom. Pre mislim da je onaj sa kojim sam pregovarala za platu… U svakom slučaju, to je mlad i obrazovan Indijac kog ipak prilično mogu da razumem, iako je naglasak strahovit. Telefon je već nešto drugo. Od njega bežim k’o đavo od krsta. Prvog dana nije ni radio kako treba, pa sam ozbiljno mislila da sa mnom nešto nije u redu. Jer ništa, ali baš ništa nisam razumela. Čak ni kad su mi spelovali. A onda, kad su mi skoro suze pošle na oči, shvatih da je slušalica neispravna. Mikrofon, zvučnik šta li je. Važno je samo da nisam baš toliko pala s Marsa.
S Marsa sam pala i kad su u pitanju njihove procedure. Nikako nisam mogla da pohvatam kad ja zovem kolege, pacijente, urgentni centar, apoteku, bolnicu, kad sestra, a kad oni sami. Kad se štampaju uputi, a kad se samo ubacuje u sistem. Ko ide u našu (Starcare) bolnicu, a ko u državnu.
Starcare je u stvari britanski brend, a indijska franšiza. Što objašnjava činjenicu da Indijci čine kompletan menadžment. Omanaca ima onoliko koliko propisuje država, ni manje ni više. Na recepciji su 100% „njiovi“, jer je tu prvi kontakt sa pacijentom kad uđe ili kad zovu telefonom.
Centralna bolnica i klinika je blizu naše buduće kuće, na pet minuta. Ja sam zapravo u početku mislila da ću tu raditi jer je okolina puna Evropljana i da je logično da odatle počnem. Nije prevelika bolnica, 50-60 postelj
a za sve specijalnosti, urgentni centar, klinika sa tridesetak različitih specijalista, od kojih neki vrlo iskusni i visoko edukovani. Najviše su na ceni britanske diplome, naravno. Pedijatara je tu sedam, a osim ambulantnog, pokrivaju i bolnički deo. Mada i lekar koji je poslao pacijenta može da ga prati tokom bolničkog lečenja ako želi.
Ovaj „ogranak“ u kome sam ja, sa još dvojicom kolega, se nalazi u predgrađu Muskata, Mabeli. Kao neka Kaluđerica. Na pola sata vožnje od Bose, a toliko će biti i od novog stana. Ogromna zajednica, uglavnom mladih Omanaca koji su se tu skućili i sa svojim manjim ili većim buljukom dece pokušavaju da usklade porodični, poslovni i društveni život. Koliko im to uspeva, ne znam. Vidim da im bake nedostaju. 😊
U svakom slučaju, posla puno. Nas, pedijatara, ima troje i ja sam u stvari došla kao zamena za jednog koji je otišao u Katar. Da li će tako i ostati, ne znam. U ugovoru piše da mogu da me postave na bilo koje mesto ako odgovara mojim kvalifikacijama. Za sada sam ovde, u Mabeli. I odgovara mi. Dok me je Višnu vodao od ambulante do ambulante i predstavljao kolegama, svi su isto pričali. Ginekolozi, internisti, ORL, ortoped, zubari… Svi. Kao prvo, da su kao jedna porodica i kao drugo, da pedijatri ne dižu glavu od posla. S obzirom na moje prošlogodišnje iskustvo, to i nije tako loše. Dok ima posla, dobro je.
Organizacija im je baš dobra. Svi pacijenti prolaze određenu proceduru od recepcije (i kase 😊), preko sestara i pripreme do lekara i pregleda. Posle sve u suprotnom smeru. Do kase, naravno. Sve intervencije se obavljaju i terapija daje u urgentnom centru. A oni tek glavu ne dižu. Sestre pogotovo. Kao u košnici, naročito noću. Svi dolaze, zbog posla, od pet popodne pa na dalje. Zato su i smene tako postavljene: prva od 7-15h, druga od 15-23h i dvokratno 10-12h pa 17-23h. Ja ću celog avgusta raditi dvokratno kako bih uvek imala podršku kolega. Osim subotom. Jer se radi šest dana u nedelji, praznikom po posebnom rasporedu (za to već dobijemo slobodan dan), a svake noći je po jedan i pripravan. Srećom su ovi iz urgentnog prilično izverzirani i retko zovu, a još ređe se ide noću na posao.
Pored klinike je supermarket, sasvim solidno snabdeven. Ima i nešto toplih jela, a okolo je i nekoliko restorana brze i spore hrane koji rade dostavu. Imamo i malu sobu za pauzu, sa sve ketlerom, mikrotalasnom, „fontanom“ sa hladnom i toplom vodom. Firma obezbeđuje i kafu, čaj, šećer i mleko u prahu. Fali frižider, ali ne sumnjam da će biti i to. Pored su i sobe za molitvu, posebno muška a posebno ženska. Liftovi postoje, naravno. Svi padaju u nesvest što ja uvek idem stepenicama, koje su verovatno postavili samo zbog mogućnosti požara. Ali, ovde cenim svaku priliku da se bar malo razmrdam, pa bilo to i gore-dole.
Kolege su mi baš dobre, prijatno sam iznenađena. Način na koji rade i pristup lečenju je maksimalno u skladu sa najsavremenijim stavovima struke, onoliko koliko je to moguće u ovim uslovima. To kažem jer ipak ima nekih ograničenja. I to je ono za šta će mi najviše vremena trebati da se prilagodim. Te ne vole injekcije, te ne vole inhalacije. Neće antibiotike, ali su podozrivi i ako ih ne dobiju. Laboratorija samo ako baš mora i ako osiguranje plaća. Bolnica ako može – nikako. A strpljenja da sve prođe, nimalo. Kad bi moglo da se sva terapija da jednokratno, kod nas i da posle kod kuće oni budu mirni. Mada ne mogu da kažem da su roditelji paničari. Naprotiv. Više im je nezgodno da sve usklade pošto je bolovanje nepopularna kategorija, tako da su tehnikalije više problem nego sami roditelji. Pusti kapitalizam.
U svakom slučaju, vidim da su već etablirani pedijatri, većina pacijenata se vraća što znači da im veruju. A to je u našoj struci najvažnije. Poverenje. Čvrsta vera da radiš najbolje za njihovo dete i da ti se mogu uvek vratiti ako nešto i ne ide po planu. Ali to se gradi godinama, neguje i zaliva. Sa ponosom mogu reći da sam to imala. Pacijente (adolescente) i roditelje koji se bolje osećaju i bez bilo kakve terapije (osim saveta) i kad samo kažem: „Ne brinite, ja sam tu“. To mi je bila ogromna čast, ali i odgovornost, naravno.
E, sad… To što sam došla na to da opet budem gušter, posle 25 godina staža, je moj izbor i opredeljenje. Nije lako, ne kažem. Sve iz početka. Kako sa kolegama, sestrama, propisima, lekovima, tako i sa pacijentima, decom, roditeljima, specifičnim bolestima za ovo podneblje. Da ne pomisli neko (pogotovo mlad čovek) da bilo šta pada s neba. Račune ću svoditi za koju godinu. Za sada samo plivam, tj održavam se – sa glavom jedva iznad vode. Poneki talas me i poklopi, pa se proguta i knedla tu i tamo. Kao kad prvog dana nisam imala nijednog pacijenta. Zato sam pomislila na mačiće, da se utešim. A utešile me na kraju recepcionarke, kad mi odale tajnu da nisu htele da registruju pacijente kod mene kako bih se prilagodila, upoznala računar i sistem, procedure… Hvala im. Taman sam bila gutala još jednu knedlu, sećajući se kako je CHC epizoda završila (vidi Breaking news).
Ali, nije ni to loše. Mislim te knedle i to plivanje. Bolje nego mrtvo more. Ne ono u Jordanu, već zna se koje. 🤐
