Prozori

Izgleda da sam opsednuta prozorima? Ne prođe dan, a da mi kroz glavu ne prođe neka misao o njima. Nemam pojma šta bi to moglo da znači. Znate ono, kao kad sanjate psa pa pogledate šta to može da znači. Kao naša podsvest upravlja time. Da li upravlja i kad smo budni? Sigurna sam da je tako.

U prošlom postu sam pisala o jednom posebnom, panoramskom, prozoru iz mog sna. O tome kako taman mislim da je sve leglo na svoje mesto, utonem u fotelju i zablenem se kroz pomenuto staklo, kad ono – saprajz! Spokoj bude zamenjen brigom i sva čarolija nestane. Jer nije do prozora, do stanja svesti je.

Kad sam bila mala, često sam išla kod baba Marije, u Strumicu. Volela sam ta leta tamo, volim i danas. Najčešće sam spavala u sobi do ulice, sa otvorenim prozorima kao glavnim oružjem u borbi protiv sparnih noći. A ta ulica je uvek bila živa. I danju i noću. I to ne zbog automobila, naprotiv. Toliko su retko išli da smo se uglavnom igrali na ulici i tek pokoji put bili primorani da se sklonimo jer je neki auto prolazio. Noću skoro uopšte nije bilo buke od automobila. Samo glasovi.

Dok sam čekala da mi san dođe na oči, zamišljala sam ljude čiji sam govor slušala i pokušavala da svakom glasu dodelim lice, onako kako sam ga ja zamišljala. Mlado, staro, lepo ili u ožiljcima od ko zna kojih muka. Tanka usta, kose oči, marama na glavi ili najmodernija frizura. Slike su se ređale kao u bioskopu i nikad mi nije bilo dosadno. Ponekad bih otrčala do prozora i bezbedna iza roletne i raskošne krošnje drveta ispred, tražila bih da vidim ko je „nosilac“ tog glasa koji me zaintrigirao i da li odgovara mojoj zamisli. Često bih se razočarala jer je ispalo da „nema vrska“ između te moje slike i osobe kojoj je glas pripadao, ali ponekad je bio i potpuni pogodak! Kao da sam ih nacrtala, ljudi (ili žene) bi bivali baš onakvi kakvim sam ih zamišljala. A ja srećna, kao da sam upravo dobila na lutriji! Gluposti, ali drage…

Moja druga baba, Zagorka, je isto imala svoj prozor. Tražila je da joj sklonimo zavesu, tako da može da vidi ko prolazi putem. Tako je imala osećaj da učestvuje u životu. Stalno je komentarisala ko je gde pošao i kad se vratio, šta je verovatno radio i po hodu pogađala kako se neko osećao. Da li je „propao“ ili je „k’o nov“. Ribarski rijaliti. I to za džabe.

Sigurna sam da je svako u komšiluku imao svoju „osmatračnicu“, kao što je moja kuma Suza imala svoju Olgu. Ili kako se već zvala. Visila je na prozoru preko puta i uvek je znala kad je ko pošao ili došao. I što je još važnije – s kim. Često smo se zezali na taj račun i namerno provocirali da bi Olga imala o čemu da priča iduće nedelje, glupo je da ostane bez materijala. Siguronosne kamere nisu bile izmišljene, ali su ionako bleda kopija svih Olgi ovog sveta.

Leto 1986. sam provela u Engleskoj, u predgrađu Londona, radeći kao „au pair“, tj čuvajući jednu Claire i pomažući u kući mojih domaćina. Imali su tipično britansku kuću, sa tipično britanskim prozorom koji je činio čitav jedan zid dnevne sobe i gledao u prednji vrt. Mene je mnogo podsećao na izlog. Imali su zavese, ali više kao neke drapere i navlačili su ih samo uveče, kad padne mrak i ulična rasveta zasija. A preko dana se život predgrađana South Ruislipa odvijao kao na pozornici. Nije ni čudo što je čuvena Miss Marple imala tako buran život u selu. Ali u engleskom selu. Svi ti fini ostrvljani, koji kao gledaju svoju brigu, su prototip jagodinske Olge, ubeđena sam u to.

Sličan koncept sam videla i u Holandiji, takođe u selu imena koje je tako lomilo jezik da je bilo zaboravljeno istog trena. Ali zato te kućice, te vrtove i te prozore, neću nikada. Kao iz bajke. A minijaturno, jedva pedesetak kvadrata sve ukupno, ni nalik kućama kakve prave Srbi. Omance neću ni da spominjem po tom pitanju, van konkurencije su. Za njih bi to bile pomoćne prostorije. A ovi ljudi su u ustvari živeli napolju koliko god su im grozni nizozemni vremenski uslovi to dozvoljavali. Oblačno, pa šta? Kišica sipi? To se ni ne računa… A prozori veliki i bez zavesa, sve u skladu sa dajnamsunca filozofijom. Šta će ljudi kad imaju pet sunčanih dana godišnje.

Suprotno od toga su krovni prozori iz filma „Pain and Glory“ u prelepoj Penelopinoj pećini. Iako je samo pećina, obasjana tek sa par snopova koji dopiru s plafona, ostaće mi kao najlepša slika iz filma. Puno je filmova koje pamtim po tako nekim kadrovima, a radnje ne mogu da se setim. Ionako mi je emocija koju mi film probudi daleko važnija od zapleta. Ako mi je pred očima i kad odem na počinak – definitivno ide u mentalni fajl označen kao dobar film. Kad smo već kod toga, pogledajte danski „The hunt“, iranski „Separation“ ili nemački „Lives of others“, nećete se pokajati. PS. A Hičkokov „Prozor u dvorište“ su valjda svi gledali? Ako niste, požurite 🙂

Prozori su oduvek bili inspiracija umetnicima. Mnoge slike imaju prozor kao glavni motiv ili bar kao detalj. Moj brat Vlada otkrio da u tazbini ima toliko mnogo zanimljivih prozora, pa su njegove fotografije ukrasile ovaj post. Omanski prozori takođe daju inspiraciju kraft-mazalima amaterima kao što sam ja i čitave radionice su inspirisane ukrašavanjem istih.

A moji prozori, koji su me i inspirisali za ovaj post, su kao iz Holandije. Ogromni. Pravi panoramski, sa pogledom u naše dvorište. Nije da su trenutno biljke baš za izložbu (ipak je 40+), ali svejedno uživam u svom ćošku. Ponekad mi smeta ako su prašnjavi i prljavi. A ponekad ne. Navikla sam.

Nikad neću da zaboravim kad sam ih prvi put prala. Komplikovano dozlaboga. Kao prvo, svi prozori u prizemlju imaju rešetke, koje se otvaraju samo na balkoncima. I to do pola. Ostatak mora da se pere kroz majušne otvore. Sve mi se ruka uvrne. A i nije baš moguće svuda dopreti, pa ponekad krajnji rezultat nije baš za pohvalu.

Prvi put sam (pametnica mala) uzela crevo i htela da prvo na taj način sperem prašinu koja se taložila jedno par godina koliko dugo niko nije tu živeo. Prskala sam obilno i ne žaleći vodu, bar jedno pola sata. Posle sam prebrisala, k’o što rekoh kroz rešetke. Koliko toliko zadovoljna, uđoh u kuću da iznutra prebrišem, kad ono – poplava! Voda do kolena 🙂 Sreća da su pločice svuda, pa sam to brzo rešila. Ali su zato na zavesama ostale ružne crte od nivoa vode koje se nisu izgubile ni posle pranja. A i farba na fasadi se posle par sat potkorubila, pošto je ispod bilo bar deset slojeva boje koje niko nije ljuštio. Super podsetnik, ako mi još neki put tako pametna ideja padne na pamet.

Prozore na spratu je potpuno nemoguće prebrisati jer imaju fiksiranu mrežu za komarce, a klizni su. Sve sam vratolomije i egzibicije probala, osim spuštanja konopcem sa krova, ali ništa nije vredelo. Ostali su prljavi i zato uvek sa navučenom zavesom. Isto važi i za prozor u mojoj novoj ordinaciji na poslu. Zaliven je jer tako propisi kažu, a kako će da se pere to niko nije propisao. Prvo sam odbijala da gledam kroz sloj prašine, a sada sam navikla. Shvatila sam da je moj prozor jedan od ukupno šest u celoj zgradi na dva sprata i naučila da cenim taj dragoceni izvor prirodne svetlosti i tračak sunca u moru neona. Sada kada je pacijenata malo, zabavljam se gledanjem kola koji ulaze u kružni tok i po načinu na koji to rade, pogađam kakvi su ljudi za volanom. Bezobrazni, nestrpljivi, ludi, hrabri ili plahi, bojažljivi, strpljivi, oprezni.

Mora da nisam baš normalna, jel da?

 

 

 

Prethodni tekstDeja Vu
Naredni tekstIt is OK not to be OK
Mirjana Stankovic
Specijalista pedijatrije, trenutno zaposlena u Starcare Oman u Muskatu. Sa dvadeset i pet godina staža veteran u pedijatriji, a sa pedeset godina života početnik u životu i radu na Bliskom Istoku. Kao bloger, tek u jaslicama 🙂

Get in Touch

Napišite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Related Articles

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 9 : termini koji zbunjuju

Malo da napravim digresiju, ali mislim da će vas zanimati. Najviše se traže lekari sa statusom Mid -Career. Početnici u svojoj struci skoro nikako, a za...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 8 : dokumenta

Kako se šalju dokumenta?Sva dokumenta moraju da budu skenirana i spojena sa prevodima, a u toku aplikacije ih "upload-ujete" na mestima gde se to...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 7 : posle ispita

Šta se uopšte radi posle položenog ispita?Kada na svom dašbordu DHA aplikacije vidite oznaku PASS, onda prvo morate da častite! Sada ste DHA Eligible...

Latest Posts

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 9 : termini koji zbunjuju

Malo da napravim digresiju, ali mislim da će vas zanimati. Najviše se traže lekari sa statusom Mid -Career. Početnici u svojoj struci skoro nikako, a za...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 8 : dokumenta

Kako se šalju dokumenta?Sva dokumenta moraju da budu skenirana i spojena sa prevodima, a u toku aplikacije ih "upload-ujete" na mestima gde se to...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 7 : posle ispita

Šta se uopšte radi posle položenog ispita?Kada na svom dašbordu DHA aplikacije vidite oznaku PASS, onda prvo morate da častite! Sada ste DHA Eligible...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 6 : Prometrik 2.deo

Kada dođe taj dan, treba da se pojavite bar pola sata pre termina i da ponesete pasoš.Ništa drugo nije dozvoljeno. Nikakav papir, ni olovka....

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 5 : Prometrik ispit 1.deo

Šta znači Prometrik?Prometric je ime (američke mislim) agencije koja se bavi organizacijom ispita i različitih provera znanja. Po celoj planeti postoje Prometric centri koji...