Možda je suđeno

Istorija se ponavlja. Ne samo što „napadam“ Muskat i Oman po drugi put, već i po tome što je i prošli put još iz Dohe krenuo prvi post. Brže prođe vreme. A moja Neda i moje kolege znaju koliko ja ne volim da trošim vreme uludo. A ovo nije uludo. Valjda. 😇

Inače preporučujem Qatar Airways za ovu destinaciju. I polazak i dolazak su u pristojno vreme, što nije nevažno, ne nikako! Cene taksija i u Beogradu i u Muskatu su paprene i odokativne. Dobro, u Muskatu malo više odokativne. 😊

Morate obezbediti ko vas čeka i nije u redu da taj neko drema u tri sata po ponoći, pogotovo kad je sutra radni dan.

I konekcija je odlična. Sada je sat i po i nema džonjanja (valjda svi znaju šta znači džonjati 😀) po aerodromu, već se elegantno stigne baš kad treba. Usput se povežete na internet koji je odličan, prođete pored nekoliko bezobrazno skupih free shop prodavnica u kojima nikad nikog nisam videla da pazari. Valjda se kriju, šta li je… 😉

Toaleti u Dohi su posebna priča. Da li je uopšte prikladno da pišem o toaletima? Možda nije prikladno, ali je vrlo praktično. Ogromni su i toliko čisti da se postidim kako sam ostavila svoje kupatilo. A i veličina je i te kako važna. Prvi put sam brinula gde ću kofer, ako ja uđem u kabinu? Pusti ti to što na Bliskom Istoku niko ne sme da krade. Ja sam celi život spakovala u dva kofera, od kojih je važniji deo sa mnom. Svuda. Pa i u WC-u. Sad sam ušla sa sve kolicima. Mogla su još jedna da stanu, ali nemam. 😊

Inače, svuda su ravnomerno raspoređene i fontanice sa pijaćom vodom, može se i napuniti prazna flašica koju ste mudro poneli da vas ne deru na kioscima za vodu našu nasušnu. Usta se ionako osuše kad izađete iz aerodromskog autobusa na 40 stepeni, iako je mrak!
Aerodrom u Dohi je mali, ali relativno nov i perfektno sređen. Pa i tako mali, jedva smo ga pretrčali Srđan i ja prošlog puta jer nam je konekcija bila samo 45min. Zahvaljujući „lebdećim vozovima“ ipak smo uspeli. Ima doduše i nekih vozila koja spretno voze Indijci i više puta sam se ozbiljno zabrinula da neko ne strada u toj jurnjavi. A najviše bakice koje naopačke sede na „zadnjem trapu“. Možda im i nije loše, ali svakako deluju izbezumljeno.

Doha je poznato čvorište za razne međukontinentalne letove i uvek ima mnogo naših koji putuju, recimo u Australiju. Ako vam je layover duži od 8 sati, daće vam i smeštaj. Sada su nam Katarci ukinuli i vize, pa ko neće da se maltretira po Dubaiju (ili je to već radio, pa mu dosadno – što još nisam čula :)), može po Dohi, do mile volje. Jednom ćemo i mi to uraditi, svakako. Samo da nam prvo dosade Oman i Emirati. 😊

Katar je inače posvađan sa komšijama koji su mu udarili sankcije i sad letimo preko Irana umesto preko Saudi Arabije. Samo da nas ne sretne neki Trampov drugar, kako se čuje ovih dana. Valjda neće. 😇

Jedini u Zalivu koji sa njima govori je omanski sultan. Rekoh li ja da je to jedan mudar dedica, a kao ilustracija vam može poslužiti činjenica da je pre par meseci ugostio izraelskog premijera što je presedan svoje vrste. Drugi Arapi vam neće dati da uđete u njihovu državu ako samo imate izraelski pečat u pasošu, a kamoli da se rukuju sa Netanjahuom. Oman jedini sa ovih prostora pomaže i Jemen sa kojim je takođe u dobrosusedskim odnosima. Tako bar nešto hrane i pijaće vode brže stigne do one dečice čija su izgladnela telašca sada na slikama za UNICEF zamenili Etiopljane koji su decenijama važili za etalon izgladnelosti. Zato, živeo sultan Qaboos još jednom!

Postoji mogućnost (slabašna doduše) da Oman pomogne Kataru u organizaciji Svetskog prvenstva u fudbalu 2022. Malo verovatno da muva može da pomogne (finansijskom) slonu, ali će ova manifestacija svakako biti dobar motiv da se malo obiđe Katar. Ionako ima tek 160km u najdužem delu.

Ali, da se vratim na ono što Dohu čini za mene značajnom, osim što jurcam od gejta do gejta na Hamad International-u. Sećate se da sam pisala o zavesi iza koje upravo provirujem vozeći se u debelom Jumbo Jetu sa po devet dupke punih sedišta u svakom od 40 redova. To je osećaj da sam na drugom kontinentu. Tu prvo.

Počinju burke i hidžabi, dišdaše i abaje. Dakle, čaršavi u svim varijantama. Indijci i Filipinci dominiraju naravno, a i mirisi su drugačiji. Značajno. I hrana koju služe je drugačija. Još značajnije. I deca su raspuštenija. Najznačajnije. Pogotovo ako vam treba mir u glavi i duši. Srećom, za ovo zadnje pomaže Šade u slušalicama. Provereno.

Kad sam već kod muzike, da napišem još ovo, pa završavam. Naime, u arapskom svetu muzika nema mnogo istaknuto mesto, što je meni posebno smetalo i smeta (opet je tu sultan imao ulogu pionira pa je prva arapska opera podignuta upravo u Muskatu). Ali zato Qatar Airways ima divnu „boarding music“ u koju sam se zaljubila na prvo slušanje i hvala Jeli koja mi je našla na YT pa je mogu podeliti sa vama da prosudite i sami. Za mene će zauvek ostati zvučni simbol Orijenta i znak da sam opet odškrinula zavesu Azije…