Trebalo je da se jedan bezobrazno veliki LG useli u našu dnevnu sobu pa da ja konačno 
dođem na svoje. Do sada je naš laptop služio kao TV i kao takav je uvek bio zauzet. Jako je teško pisati na telefonu, a to sam upravo radila proteklih par meseci. Najčešće za vreme pauze na poslu ili posle napornog dana. Paradoksalno, ali to mi je relaksacija.
Sada je TV došao u fokus, zauzeo centralno mesto (k’o što je nekad ljudima bio kamin) i Srđan može da uživa i gleda program iz Srbije baš kao da je kod kuće. U stvari, mi i jesmo sada kod kuće, samo privremene. 🙂 Srpski program se odavde može gledati na više načina, od kojih mislim da je bar nekolicina u domenu piraterije. Problem je što oni zvanični – RTS planeta i/ili slične platforme funkcionišu odlično kada su u pitanju svima dobro poznate serije koje ionako napamet znamo, pa nam samo ovde fale. A 
kada je u pianju neka utakmica ili neko dešavanje od značaja – skrembluju. Iako smo uredno platili pristup. Ali pristup je očigledno samo za Đošu i Špica izgleda.
(Kad smo već kod toga, pre neki dan sam videla štos na Fejsbuku. Kao, „da Kokan progleda, pošaljite SMS na XXX“ . Hahaha, baš liči na nas, zar ne?)
Možda su najbolji oni internet portali koji plasiraju program po principu „koliko para, toliko muzike“. Dobar je i Total TV ako imate tanjir i Pakistanca koji se razume u strane sveta. U suprotnom imate samo tanjir. Mi smo se odlučili za TV box koji uz internet vezu bi trebalo da omogućava gledanje bilo kog programa na bilo kom delu planete. Ako Kinezi ne lažu. A poznato je da im je roba kvalitetna i da funkcioniše. 😀 Videćemo, pa javljam. Možda ni Kina nije kao što je bila. Malo im se urušavaju autoputevi na Balkanu, ali dobro… Niko nije savršen.
Ja dođoh do tastature i sada pišem sve i svašta izgleda. Nisam pisala prethodnih dana… A i 
kako bih. Kada je Neda (inače Đurđina cimerka:)) bila kod nas skoro celi septembar, trudila sam se da joj posvetim svaki minut koji nisam na poslu. I nismo mnogo skitali, kako bih volela da jesmo. Više smo se po kući muvali jer smo se tek preselili i pravili od kuće dom. Što bez Nede ne bi bilo isto. A i pošto radim dvokratno, obično zauzmem auto pa je i tu nezgodacija. Jedan od vikenda smo proveli na izletu za Wadi Shab/Fins plažu. I ostala dva smo uložili u obilazak okolnih plaža jer je po vrućini to ipak pametnije. A sunce i more su uvek dobitne kombinacije.
Prvo smo obišli Yiti plažu. Lepa, široka (kao sve tropske uostalom) i pristupačna. Slično kao Sifa je omeđena planinama sa zadnje strane, pa je oku prijatno kud god da pogleda. Išli smo sa Stojanovićima, „full“ oprema se podrazumeva, ali nam je vetar prilično smanjivao ocenu iz predmeta – postavljanje suncobrana. Nema veze, naravno. Uprkos vetru, voda je bila kao staklo. Mirna i kristalno čista. Ovo drugo je pomoglo da vidimo meduze. Fuj! Velike, ljubičastobraon i kao takve lako uočljive. Lovila sam ih prvo papučom (Srđanovom jer je najveća :)), dok se nisam saplela i pala skoro ploštimice preko jedne. Da li treba da naglasim da su mi se slatko smejali dok su gledali scenu kako iz 5-6 koraka pokušavam da ne padnem i pravim takve vratolomije da sam lakše tako mogla da polomim vrat nego da sam k’o čovek pala iz prve. Posle sam se izveštila, pa sam kesom po 2-3 hvatala. Nisu nam pokvarile ugođaj jer ih je bilo malo i stvarno je bilo lako videti ih. Ali ih definitivno ne volim. Fuj!
U isto vreme je pored nas bila omanska porodica, tri generacije zajedno. Žene u crnim abajama, na suncu, pored vode – a ne ulaze. Mada sam često viđala da sa sve abajom uđu i kvase se. Namerno rekoh da se kvase, a ne da plivaju, jer ovde nisam nikog ni videla da pliva osim Evropljana. Verujem i da ne znaju ili ih je strah. A celi život pored mora…
Drugi vikend i druga plaža. Po Tihomirovom izboru. To otprilike znači da je divlja, čista, prelepa ali i nepristupačna. Bandar plaža je baš takva. Sa naglaskom na „nepristupačna“. Nekako smo to prevideli kad smo se pakovali pa smo strpali hranu za pola godine (i vodu 
za dve :)) u frižider, a već stolice i suncobrane da ne pominjem. Samo je trebalo videti Srđanovu facu kad je video kozju stazu koja se pod uglom od devedeset stepeni spuštala do plaže. Jedno kilometar-dva spuštanja u stvari. Sa sve frižiderom i ostalom skalamerijom. Nije ni staza nego kamenje koje se runi i kotrlja kako god da namestiš nogu. Sve vreme smo slušali njucanje, bogorađenje, kukumavčenje, gunđanje i na kraju zaključak: ne zovite me više na ove vratolomije, ja sam više za ležaljku kraj bazena. Nije da i sami nismo u jednom momentu to pomislili. Ali Tihomir nas je sve vreme bodrio. „Šta fali malo teške staze ako te na kraju puta čeka nešto lepo? Imaćemo plažu samo za sebe, uživaćemo“. Kad ono…
Kad se plaža prvi put ukazala, moram priznati da mi se odmah dopala. A kako i ne bi kad smo već bili skroz mokri i bolnih listova od stalnog opreza da ne sklizneš i na du*e stigneš tamo gde si pošao. Srećni počesmo da se baškarimo i raspoređujemo inventar, kad čusmo glasove. Glasove? Zar nije plaža „samo naša, privatna, na kojoj ćemo uživati sami“? Neee! To je bila grupa Indijaca (umorih se više da svaki put pojašnjavam da su možda i Pakistanci, Bangladešani ili neki iz te milijarde tako da će se ubuduće to podrazumevati, madaje razlika ogromna, u klasi i obrazovanju najviše). Elem, i oni imaju dušu, naravno. A imaju i petak, slobodan dan kome se raduju počev od prethodne subote. Radost je univerzalna i nekako je obavezna kad se bućkaš i uživaš na tako divnom mestu. Pa još imaš i gumeni čamac i jednu kamionsku gumu, divota!
Došli neki belci, pa misle da je svet njihov. Stižu neke jahte pa misle da mogu da otkupe taj petak od njih. Ali ne, naravno. Nebo, zemlja i more su za sve ljude jednaki i Bogom dani. A mi ćemo da malo da isplivamo do sledeće lagune, taman da se protegnemo i da se udaljimo. Otkako sam u Omanu (računajući i prošlu godinu) nisam u moru plivala. Ali pravo plivala, na daleko i duboko mislim. Samo u bazenu. Ona raža sa prve plaže, prvog vikenda kad smo stigli mi je stalno padala na pamet kad god bih poželela da se otisnem dalje. A topla voda omogućava da se u vodi kiseliš koliko god želiš, pa uglavnom lebdimo i vrtimo krugove razgovarajući i po par sati. Ovog puta se radilo o zalivu, uvali (kao Boka u minijaturi) i voda je bila kao staklo mirna, kristalno čista. Zelenkasti odsjaj i obale sa obe strane, kao da si u reci.
U sledećoj laguni dve jahte, na obema žurke, alkohol, okolo skuteri koji obrću krugove. Raj za lovatore. A možda i Omance koji bi da pobegnu od krutih stega islamskih pravila i kućevnih obzira. Ne znam, nismo zagledali. Vratismo se našim Indijcima da vidimo kad će da idu. I uskoro odoše stvarno. Ali zato je došao novi drugar, pojavio se niotkuda, sa stena koje je savladavao sa lakoćom i bos (a mi smo kukali i sa papučama). Kaljavo braon-garave boje majica je u njegovom slučaju bila „nude“ nijanse i to mu je izigravalo kupaći kostim. Imao je i neki šal, kao peškir. Sedeo je ispred nas, u pravilnim razmacima ulazio u vodu, a po izlasku čučao dok se ne osuši. Dva puta je prilazio i tražio vodu koju je i dobio. Uz uslov da ne baca flašice okolo kako je prvi put uradio. Nekako nam malo bilo neprijatno koliko je blizu bio. Više nego od Indijaca koji su bar gledali svoja posla. Konačno se digao i krenuo preko stena. U roku od pola sata je ponovo izgvirio iza stene i ponovo počučao desetak minuta. Još jednom je ispreskakao sve stene u okolini i nestao, ali ja sam do odlaska imala osećaj da će se ipak odnekud pojaviti. Iznenada i ničim izazvan.
Oseka je u međuvremenu učinila svoje i povećala nam plažu koja je konačno bila stvarno samo naša. Sunce je takođe bilo milosrdnije i mi smo na kraju ipak carski uživali plivajući, sunčajući se i zezajući uz asocijacije i muziku. Dok smo tamanili zalihe hrane, svakako. Mislim, u cilju smanjenja tovara za nazad. Nije za drugo. Još i uzbrdo. Ali, kao što sam (ne) jednom već utvrdila – povratak je uvek lakši i brže ide. Objektivno ili subjektivno, ali je definitivno tako.
U povratku smo stali kod jednog vidikovca odakle se Muskat vidi kao na dlanu i napravili par fotografija. Pritom i upoznali Omanca koji nam se ponudio da bude vodič za neke buduće (pustinjske) avanture. Prošli smo i kroz stari Muskat, zbog Nede (rekoh li već da je Đurđina cimerka? :)). Stvarno je milina voziti se tim putem, uživanje za oči u smiraj letnjeg dana.
Pre nego je Neda otišla, uzela sam jedan od svoja dva slobodna dana i posetili smo Milenijum rizort u obližnjoj Musani. Ali o tome neki drugi put, samo nekoliko sličica ću staviti koliko za ilustraciju. Sigurno ćemo ići još neki put. Nisam zabadava radila njihovu Novu godinu (ove godine prvog septembra inače), pa imam još jedan „compensation day“. Jupiiii! Sada moram da spremam plan za Aleksin dolazak. Eto novih priča, a i neke stare nisu „obrađene“ tako da materijala svakako ima na pretek. Uskoro se vidimo opet, do tada pozdrav i uživajte u miholjskom suncu tamo daleko, kod kuće 🙂
