Koferi, kiša i nedostajanje

186

Koferi su opet na ceni! Veeliki, što veći! Dobro, ne baš onaj najveći, “mrtvak”. 🙂 Čisto protiv uroka, ipak ne, pu,pu,pu! Moj otac ima takav kofer i nadimak mu je prikladan, verujte. Kao i većina nadimaka, uostalom. 🙂

A na ceni je i tvrdo srce. Najtvrđe. Tu veličina samo odmaže. To što je ovo srce već prolazilo kroz slične situacije više puta, a poslednji put vrlo skoro, nije olakšavajuća okolnost. Naprotiv. Sve moje dosadašnje avanture su rezultirale jednom posledicom. Uvek istom. Naučiš da ceniš ono što imaš i ništa ne uzimaš zdravo za gotovo. Zdravlje i porodicu pogotovo.

Ali, to vam može reći i svaki psihoterapeut početnik, pogotovo ako je online potkovan. 🙂Ma šta će vam psihoštagod, to vam svake godine poželi tetka čestitajući Novu godinu. To je kliše kojeg opet uzimamo zdravo za gotovo, kao – znamo sve. I znamo. Ali ne primenjujemo. 🙂

Ja putujem prekosutra. Ne mogu da sredim misli. U stvari, ne mislim ništa – samo pišem (i peglam, doduše 🙂). Ovog puta ću pomenuti male stvari za koje znam da će mi nedostajati, a nikad o njima nisam razmišljala na taj način.

Kiša, na primer. Obično je sunce na ceni, logično. Prva sam ja takva, jer obožavam sunčano vreme i zimi i leti. Posebno potpisujem nečiju izjavu da je sunce najbolji antidepresiv, a u skladu sa tim biram i destinaciju gde ću živeti sledećih nekoliko godina. Znači, depresijo doviđenja! Sedi kod nekog drugog i kradi mu osmeh, nisam ti ni bila neka mušterija ovih godina. 🙂

Ali, sada mi kišni dani ne smetaju. Raduje me topao letnji pljusak (sve dok nisam u novim cipelama 🙂). Dobro da je prošao ovaj četrdesetodnevni kišni period, neko mi može tvrdo zameriti. Ali, verujte – negde kišu dočekuju onako kako se dočekuje najdraži prijatelj. Lično sam tome prisustvovala jer smo u Oman doleteli zajedno sa kišom (heavy rain – sećate se?) i ne jednom mi je Senior rekao da imamo “zelene noge” pošto smo bili vesnici kišnog perioda te godine. Nije da je nešto potrajao, pet dana tek, ali je bilo dovoljno da se “Indijančići” iskupaju po barama pored puta, valjaju po blatu i šokiraju Srđana prvog dana našeg boravka (vidi Slumdog Millionaire). 😀

Moram priznati da nisam verovala ni Ivani koja mi je ovo isto pričala iz svog iskustva u Saudi Arabiji. Moja reakcija, pretpostavljate – ma ‘ajde molim te, kiša ti nedostaje, nije nego. Kad ono, samo devet meseci je bilo dovoljno da se zaželim svežine kišnih dana, a posebno ranog jutra ili večernjeg zahlađenja. Toga tamo nema. Znači, postoji mesto na planeti Zemlji gde je noću jednako toplo kao i danju (čak i kad je danju preko 45, zapravo – pogotovo tada), gde kad okreneš slavinu “na plavo” teče vrela voda, a “na crveno” topla (ali samo ako imate bojler pa tu stigne da se rashladi). Hladna ne teče nigde. 😀 Ritual jutarnjeg umivanja hladnom vodom koji razbistri um i telo je morao da stekne pomoćnika u vidu bokala sa vodom iz frižidera ili sa mnoštvom kockica leda. A za tuširanja u podne, ako je bio veliki vrelac tog dana, potrebno je istočiti dosta vode kako bi se pojavila ona koja vas neće opeći. Da li je sad malo jasnije o čemu pričam?

I još nešto, sve ovo ne važi za hladnu poznu jesen i dosadnu sipljivu kišu koja sumorni jesenji dan čini još sumornijim. Da bi mi tako nešto nedostajalo, trebaće još koja godina na Bliskom Istoku 😉

žena sa kisobranom
Kad sledeći put šetate po kiši, uživajte!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here