Ponovo sa zvezdama – kampovanje posle pedesete

128

Nije da nismo hteli. Nije nam se dalo. Mislim to, da kampujemo pod stare dane. Kupili smo šator još pre nekoliko godina. Vreće smo imali, mada smo se bili nameračili na dušek. Ipak smo mi ljudi u godinama. Malo luksuza neće škoditi.

Ja sam redovno radila domaći i istraživala sve o kampovima u Grčkoj. Ono staro iskustvo se ne računa. Čula sam da su i Hellas i Poseidon ruinirani, a za Asprovaltu pouzdano znam, videla svojim očima. Sada je Sitonija, drugi (i najlepši) prst Halkidikija, najpogodnija za kampovanje a i najviše kampova ima. I to vrlo pristojnih. Naravno da se i ovaj najveći i najlepši (doduše i najskuplji) – Talata takođe nalazi na Sitoniji, pored mestašca Kalamici. Dobar je i Paliuri u kome smo letovali kao deca. Oba smo obišli lično i uverili se da nam još uvek takav način letovanja izaziva zazubice…

Doduše, Talata nije običan kamp. Izgleda kao neko malo selo, tako mu je i ime – “Thalatta willage camping site”. I to ne baš malo selo, sa par hiljada žitelja. Ima svoje trgove, ulice, čini mi se i saobraćajne znake, a verujem da bi bicikla bila poželjna da je imate s obzirom na mrežu putića. Mala piljarnica, ali i supermarket su sasvim dovoljni za sve što vam treba ako ne želite da idete u veće (i jeftinije) diskonte i megamarkete u okolini. Ekspres restoran i još jedan (a la carte), kao i picerija su tu za one kojima je to opcija, mada mislim da većina kampera sami spremaju svoju hranu jer je to u duhu kampovanja. Ali, nije loše da se i promeni ponekad ili kao izlazak. Sanitarni čvorovi su besprekorni, kuhinja i vešernica takođe. Mada su na raspolaganju i dvadesetak brvnara i bungalova koji imaju sopstvena kupatila i toalete.

Za razonodu su tu bazeni, teniski tereni, mini golf, veštačka stena, različite igraonice i radionice, pa i bioskop. Ne mogu a da ne zamislim Ljubišu Samardžića na radionici za izradu grnčarije, mada bih je i sama rado posećivala. Ili neko slikanje, mislim da i to ima. Potpuno usvojen koncept odmora koji ne podrazumeva samo izležavanje na predivnoj plaži i kupanje u kristalno bistroj toploj vodi. Mada je za većinu nas to osnovna svrha odmora, bar za one kojima je lenčarenje preko godine nepoznat pojam. Ipak, lepo je kada se nauživamo sunca i mora da možemo nešto i da naučimo, uvežbamo, otkrijemo. I da se družimo, pre svega. Upoznajemo nove ljude i druge kulture.

Pa meni je, recimo, Grčka bila jedino mesto gde sam ikad pričala engleski, sve do odlaska za Oman. Doduše, svi su uvek bolje razumevali Srđanov “tam-tam english”, nego moje nepravilne glagole u odgovarajućem vremenu. Šta ću kad mi je profesorka Miliderka predavala i spremala svojevremeno za takmičenje (mada ipak nastavniku Staši dugujem onu prvu ljubav prema stranim jezicima uopšte). Zub vremena i nepričanje toliko godina su načeli tu moju prvu ljubav, a ovde u Omanu ću potpuno dokrajčiti sve što sam ikada znala o gramatici, o akcentu da i ne govorim. Ne znam zašto je pravilo da te ljudi bolje razumeju kad ne koristiš predloge, priloge, vremena i ostale komplikacije koje su ljudi smislili da bi se mučili učeći strani jezik. U svakom slučaju, imam utisak da nazadujem što se tiče jezika, osim u pisanju. Nečemu bar da posluži obimna administracija.

Da se vratim na temu. Talata je ostala pusti san i do današnjeg dana, a i za kampovanje u Omanu se nisam mnogo nadala. Te matori smo, te zahtevni, te gde ćemo sami – zveri, zmije, škorpije otkud znam šta sve vreba iz mraka u nepoznatoj zemlji. Onu noć u pustinji, ali organizovano i u šatorima kao kuća, to smo stvarno ozbiljno mislili i jednog dana ćemo i uraditi, samo da se za’lebimo. I onda jednog dana, naši dragi mladi prijatelji Minja i Deja nas zovu da im se pridružimo u avanturi zvanoj “kampovanje na plaži”. Još se pogodilo da mi je to bio prvi četvrtak koji sam radila pre podne za ova četiri meseca. Dobar znak. Spajanje mi daje skoro 48h slobodno, jeee! U subotu radim, ali popodne – dotle ima ihaj. U suštini je to za većinu Omanaca i onih koji rade u državnom sektoru bio produženi vikend jer je posle u nedelju bio praznik, ali ne i za nas, rudare iz Starcare pedijatrije.

Počeli smo da razmišljamo o opremi. Dve stolice za plažu – imamo. Još od prošle godine, preživele kod Tihomira i Irene. Suncobran imamo, takođe. Doduše, jedan je papirnati i opstaje samo ako nema vetra. Drugi je došao uz garnituru za dvorište i nije baš predviđen za plažu, ali šta da mu radim kad nemamo drugi. Bar je veliki. Imamo i frižider, koji ćemo napuniti hranom, a umesto patrona ćemo koristiti zaleđene flašice sa vodom. I tu se završava naš spisak. Nemamo šator, nemamo vreće, nemamo lampu, stočić, nemamo čak ni dukserice da ogrnemo jer očekujemo da noću ipak zahladi.

Ali nema veze, čemu bi služili Kinezi ako ne za kupovinu u zadnji čas? Šator za troje (Kineza doduše, a ne “običnih ljudi”) za svega 9 eura. Super! Mislim, mogli bismo da spavamo i u kolima jer je naša Sonata prilično prostrana. Ali, te akrobacije su nam već poznate iz pomenute Guče, pa smo rešili da ovog puta preskočimo i da se širimo u našem (ličnom) šatoru (kao) za troje.

Srđan je opsesivno kupovao lampe. U proseku po jednu do dve dnevno. Izračunao je da ćemo stići po mraku i da će nam biti komplikovano da postavimo šator u takvim uslovima. Kupio je i dve-tri u boji, kao signalne. U glavi su nam bile slike džipova koji vržde po plažama, pa da nas neko ne pokupi usput. Kao, pomoći će signali u mraku. Te lampice su se posle pokazale kao vrlo korisne u jednu drugu svrhu, ali i kratkotrajne (jedva pola sata da mogu da svetle).

Kupismo i duks i prsluk, za ‘ladne noći, ali vreće ostavismo za drugi put. Par penastih podmetača će sasvim poslužiti svrsi. Imamo i neku tanku ćebad, jastuke i jorganče pa nam se smešila kakva takva postelja u skladu sa godinama/stanjem pršljenova. K’o i sve babe i dede, da nam nije hladno i da nismo gladni.

Za klopu su Vrščani/Zrenjanjinci predvideli roštilj, ali mi za nas dvoje nismo hteli da se bakćemo sa mesom. Ja ionako ne jedem jagnjetinu, pa mi piletina nije nešto bila primamljiva (kad već nemamo svinjsko). Srđan je bio majstor za pitu s mesom koja je ispala pun pogodak. Zalihe suhomesnatog iz Srbije koje su nam obnovila naša deca su takođe poslužile. Nije da ovde nema da se kupi, ali je sve pileće ili od govedine što mu u startu daje minus poene u odnosu na naše. Pored toga nam je i neisprobano, praktično mačka u džaku što se tiče ukusa. A to ovde može da ima široke razmere, dovoljno je da bude po indijski – spicy i ne bih mogla više od dva grama da pojedem. Zato se držimo Yuhora (još malo).

Ekipa super – sa nama ide naš novi drug Ivan, a sa Minjom i Dejom njihove tate. Ceo piknik i jeste njima u čast pošto su u gostima. Verovatno smo po godinama i izabrani kao društvo, pa se sve lepo uklopilo. Žao nam je bilo što Irena i Zoki nisu pošli, ali dobro je bilo i ovako. Vojvođanska ekipa je pošla ranije, pošto je do odredišta trebalo jedno dva i po sata, a Ivan i ja smo radili i praktično krenuli tek posle četiri.

Inače je u Omanu dužina dana ipak stabilnija u toku godine i varira manje nego kod nas. Oni ionako imaju samo dva godišnja doba – mnogo toplo leto i manje topla zima. Doduše, ako njih pitate sada je ciča zima na 28 stepeni i potrebne su im “ozbiljne jakne” pa deca koja mi dolaze samo bundice što nemaju na sebi.

Elem, leti sunce zalazi oko sedam, a zimi oko pet popodne. Za izlazak se ranije nisam interesovala, ali sada sam iskoristila opciju koja mi, pored vremenske prognoze, svakodnevno pokazuje kada sunce izlazi, a kada zalazi. Obećala sam sebi da ću se potruditi da vidim izlazak sunca u prirodi. Do sada mi to nije uspevalo. Zaricala se uveče, navijala satove, ali nikako i da sprovedem u delo. Ovo je bila idealna prilika.

Na mapi smo našli mesto koje je valjda pogodno za kampovanje i dogovorili se da nam prva ekipa pošalje lokaciju čim se smeste. Naravno da je u međuvremenu pao mrak i kada smo mi stigli do mesta gde nam je GPS rekao da skrenemo, blago rečeno smo se zabrinuli jer je posle uskog pojasa zemlje odmah sledio ambis. Doduše, ne baš filmskih razmera, ali svakako dovoljan da se skršimo. Samo da nismo prethodno proverili, hvala Bogu!

Nastavismo put dalje, do prvog skretanja. Kada smo sišli s puta, naišli smo na malo asfalta, malo šuta i kamenjara, ali zato mnogo vozila! Prava autostrada! Kao da se celi Muskat slio na ovu plažu. Nije ni čudo, imali su produženi vikend zbog praznika, lepo vreme, još od ranije ljubav prema boravku u prirodi. Duž cele obale su pravilno bili raspoređeni džipovi i šatori, neki bogami veoma ozbiljnih dimenzija.

Počesmo da se mislimo kako ćemo uopšte da nađemo ove naše. Tu je na scenu stupio Srđan sa svojim arsenalom lampi i lampica. Dadosmo Ivanu crvenu i on je otišao na jedno uzvišenje i odatle pozvao telefonom. Sreća da je bilo dometa, inače bismo kampovali odvojeno, očigledno. Uz svetlosne signale ga je Deja zapazio i počeo i on da farovima signalizira. Verujte da nije bilo lako. Uz mnoštvo raznih izvora svetlosti, nekoliko i reflektora čak, uočiti baš tvoje svetlo je stvarno podvig. Bilo kako bilo, otprilike je određena destinacija i mogli smo da krenemo.

Doduše, sa opremom na leđima jer je već počeo šljunkovito-peskovit teren plaže. Prošlog puta na istom mestu smo se jedva iščupali, tako da smo sada bili oprezniji i Sonata je ostala da drema na bezbednoj udaljenosti, a mi smo glumili “tovareno magare”. Srećom, “logor” nije bio toliko daleko i ubrzo nas je miris nemačkih kobasica sa roštilja doveo do cilja. Smešteni između dva omanska “naselja”, kompletno opremljenim šatorima kao kuće u kojoj se živi bar pola veka, osvetljena snažnim reflektorima koji su pravili dan (i mamili komarce :)), uz buljuk dece koja se juri, ciči i smeje onako zdravo naglas, do suza, pa se onda i mi smejemo, kao na brašno. Sve je ličilo na neko čergarsko stanište, a možda je “beduinsko” bolji izraz s obzirom na geografsku poziciju. Ali, šta ću kad sam odrasla u blizini cigan male, a beduine sam videla samo na slici. I na vašaru doduše, vidi Muscat festival

Nisam baš tako zamišljala naš prvenac u kampovanju posle pedesete, mislila sam da će biti mnogo više idilično, romantično, samo svici da se čuju uz šum mora i šta ti ja znam šta već još. Ali, svejedno je bilo uzbudljivo i drugačije. Počev od razapinjanja šatora na steni gde ni jedan kočić ne može da se zabije, pa smo ga ostavili tako računajući da su naših dvesta kila ukupno (malo slagah, ali i ne mnogo ;)) dovoljna garancija da nema da mrdne tokom noći. Okolo smo kao rasporedili neke gomile kamenja i tegle sa svećama, kao bajagi neku ogradu da glume. Svi ovi džipovi okolo će sigurno prolaziti tik pored naših glava, nije nam baš bilo svejedno. Bolje da on ulubi svoj branik nego naše lobanje. U tu svrhu je najbolje poslužila baklja koju smo poneli i koja je je uz samo jedno punjenje uljem gorela cele noći bez problema. Mnogo pismena stvar, zaista. Još jedna petica za Srđana koji se sve to setio da ponese.

Nedostatak idilične tišine smo ubrzo zamenili muzikom. Sve po principu “ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži”, Tozovac je bio naša verzija cike i vike. Njegova “Mirjana” je čak bila serenada koju mi je klapa iz Srbije otpevušila ispred šatora, pred spavanje. Niko nije zamerio, čak ni kad su deca polegala. Naprotiv, u obližnjem šatoru je neka mlađarija puštala svoje note i bitove. Sve muški doduše, ovde nema mešovitog sastava osim ako nije porodica u pitanju. Susede sa desne strane smo ogovarali da su legli rano, kao strine u devet, a u stvari oni su tek u jedanaest raspalili roštilj. Naravno da su nama doneli prvo ispečeno meso, koje je bilo izuzetno ukusno i majstorski ispečeno, jer za govedinu na roštilju stvarno treba biti majstor. Slično su nam sutradan i komšije sa leve strane donele krofne. Prelepe, ogromne, pufnaste, sa prazninom u sredini kad zagrizeš. Kao babine. Mislio bi čovek da smo ih mi izmislili, a eto nismo. Mi smo tada jedino imali neke kruške da damo zauzvrat. Verovatno bi i rakija bila rado prihvaćena, ali to već nismo smeli ni da pomislimo da im ponudimo. Svejedno su desne komšije “partizanski u krug” vrtele neku flašu u unutrašnjosti svog skupocenog šatora, ne sluteći da ih svetlost tako obasjava da se sve vidi.

Ali, to nije bila naša briga i mi smo se sasvim opustili i razgalili uz klopu, piće i drugare. Dejin tata je bio kralj viceva i smejali smo se držeći se za stomake. Od hrane su mi hit bili “krompiri sa kaputom” i  kukuruz u foliji. Sve tek sišlo sa žara. Mmmm. Nismo brinuli za fiziološke potrebe jer smo toalet uspostavili na pristojnoj razdaljini, u jednoj udolini. Ionako smo samo mi išli tamo, Omanci su čak i to imali. Improvizovani toalet-šator oko kojeg su obigravala deca stalno začikavajući onog ko je unutra, a jedno Omanče su čak na pola posla isprepadali i oborili mu šator tako da ih je posle siromaško spuštenih pantalona uzaludno jurio po plaži.

Hrana i piće su i nas oborili s nogu pa smo bogami rano polegali. Ispalo je slučajno, ali kao da smo gađali da otvor šatora bude prema moru, mesecu i kasnije – izlazećem suncu. Kada sam legla, zažalila sam zbog svog oskudnog znanja iz astronomije i dugo nisam mogla da zaspim gledajući u nebo. One zvezde koje sam zamišljala, onaj šum talasa koji sam sanjala, mirisi mora i priobalnog rastinja – sve baš kao što sam priželjkivala. Predivno! Slike u oku i u srcu, doživljaj koji se pamti. Hvala onome ko izmisli šatore kao kupe, pa mi se ostvario san o spavanju pod zvezdanim nebom. A još i pored mora. Ima li šta lepše od ostvarenih snova? Pa i Van Gog je u svojim čuvenim pismima bratu priznao: ‘’Što se mene tiče, ni u šta nisam siguran, osim u to da mi pogled ka zvezdama omogućava da sanjam.’’ I naslikao je ‘’Zvezdano nebo.’’ To je sve bilo pre današnjeg rasprostranjenog svetlosnog zagađenja, tako da je sada još veći podvig.

Ali, tu nije kraj. Kako sam pod zvezdama zaspala, tako me je crvena svetlost zore probudila. Nikad ni to nisam doživela na taj način. Dočekala zoru sto puta, još kao student pogotovo, ali i kao lekar. Ovde recimo svaki put ustajem u zoru kad radim pre podne. Ali to ni izbliza nije isto. Kroz prozor, u gradu – malo rumenila i sve jača sve dnevna svetlost je sve što od lepote zore dobijemo. Sada, čak i pre sunca je bilo magično. Hiljadu boja, svetlost koja još uvek nije dan, ali razdvaja od noći i sve nekako svečano. Kao u crkvi. Ne znam zašto mi je to poređenje palo na pamet, ali tako nekako.

Alarm mi nije ni trebao. Ni Minji očigledno, a ni svima ostalima jer se naš logor polako budio, čupave glave i neumivena lica izvirivala i rojila se na plaži. Većina sa telefonima, tim neizbežnim očima današnjice, u želji da zabeleži ono što se zabeležiti ne da. Mora da se doživi i iskusi. Hvala dragom Bogu da ja jesam. Život je prelep.

Hvatali smo razne uglove, senke i odsjaje pokušavajući nemoguće – da ono što vidimo zamrznemo u vremenu i u pikselima. Nema veze, svi smo jedan po jedan odustajali polako jednostavno posedajući svako na svoj kamen i u tišini posmatrajući čudo. Sunce koje se na horizontu rađa iz okeana, lako i brzo odskačući visoko. Za razliku od sinoćnje vreve, sada (k’o što već rekoh) svečana tišina i svi okrenuti svojim mislima i verovatno svom Bogu. Niko nikom ne smeta niti ugrožava bilo koga bez obzira odakle je došao i da li se krsti ili klanja. Sunce je jedno za sve nas.

Doduše, romantika je kratko trajala. Na Bliskom istoku sve je ekspresno. I izlazak i zalazak. Nije prošlo ni pola sata, poskidali smo dukserice koje smo pred zoru obukli jer nam je šator bio sve vreme otvoren (kako bih inače zaspala po zvezdama). Dejin tata Ivan je pomislio da može ostati napolju cele noći, ali se ipak u neko doba polusmrznut pridružio Minji u kolima. Pre toga nas je spasao od magareće brigade, tj par ušatih drugara koji su grickali kanape od šatora, a možda bi prešli i na nešto mesnatije da ih on nije oterao. Eee, a mi sve vreme brinemo za džipove, ko je mislio na magarce. Bogami, kako su mi one slatke koze omrzle posle Wadi Shaba, neće valjda to i magarcima da se desi. Vrlo su mi simpatični inače, ali su im zubi ipak veliki. Nije lav, ne kažem… Ali ipak, daleko bilo od naše kuće (šatora)  🙂

Kako se razdanilo i u sekundi otoplilo, vreme za kupanje je naravno došlo i mi smo celi dan uživali u talasima, ostajući i po par sati u kristalno čistoj, tirkizno plavoj i prijatno toploj vodi. Naši Maldivi. Tako smo tepali ovom parčetu obale, beloj Fins plaži. Jednog dana, kada obiđem Maldive, iskreno ću (kao i uvek) opisati da li stvarno liči ili je tirkizna boja mora i beli pesak dovoljno za takav utisak.

 

Ako niste zaspali zbog predugačkog posta, uživajte u slikama. A ja ću u uspomenama koje sam, pored fotografija, i na ovaj način pokušala da ovekovečim.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here