Kampovanje do pedesete

114

Oduvek sam volela da kampujem. To su mi usadili roditelji sa kojima smo svake godine kao deca išli u Grčku, birajući dobre kampove sa debelom hladovinom.

I dugo sam mislila da to svi rade. Nije mi padalo na pamet da možda neko i ne voli da je celi dan napolju, u kupaćem kostimu i u komuni punoj dece, gde je samim tim nepresušna zabava zagarantovana. Bar za decu. Mada mislim da su i roditelji uživali, jer su nas viđali samo kad nas puškom nateraju na ručak, večeru i ostale obroke. A i njih smo često jeli svi zajedno, ponekad i s nogu nemajući vremena od igre.
A šatori nisu bili kao sad da se sami nameštaju već je za to bilo potrebno petoro ljudi koji se motaju pola dana i svako se pravi najpametniji, dobacuje svoje predloge, zabada kočiće kako on misli i onda šator dođe nekako skoliotičan, ušinut. Po pravilu nas mrzi da kopamo kanal isto veče, pa to isto veče padne kiša, a mi na kvarno prstom dodirujemo “krov” gde posle redovno kaplje tačno po čelu roditelja.
Kad već pomenuh kapljanje, sećam se lubenica, slatkih kao med. Pa kad zariješ zube u njeno crveno meso, ne brineš ni za koštice ni za curenje niz bradu. Umažemo se kao prasići i posle onako lepljivi trčimo do mora da se operemo. Ili na najbližu česmu. Isto je važilo i za breskve, ogrooomne i sočne, čiji neprevaziđeni ukus pamtim i dan-danas.
Pomenutu česmu sam doduše obilazila i sa sudovima ili kad su me slali da donesem vodu (nešto ne pamtim da smo tada pili flaširanu?), mada je većina grčkih kampova imala lepo uređene mokre čvorove sa posebnim delom za pranje sudova, posebno za pranje veša, a posebno gde su šporeti i frižideri. Tuševi i toaleti su bili tako čisti da niko nije pravio pitanje što ih je delio sa drugima. Raspoređeni na svakom ćošku pa nije bilo šanse da nešto čekaš.
Čekala sam na drugom mestu, u prodavnici svakog jutra za hleb i mleko. A to uopšte nisu bili mali redovi i radilo se o ozbiljnom dangubljenju koje je nekako uvek meni zapadalo. Naravno da sam ih globila za pomenutu uslugu “na kvarno” kupujući Merendu, taj “grčki eurokrem” koji je kao bio skupocen jer su nam ga retko kupovali. A i mi nismo imali meru kad god su ga i kupili. Na vruć hleb, onako lešnikast i čokoladast, samo crno (tada sam mislila da ne postoje deca koje vole onaj beli deo Eurokrema). Slatke uspomene.
Sezonu kampovanja pre pedesete (a da je u Grčkoj) sam završila devojačkim letovanjem u tada čuvenom kampu Asprovalta, sa svojom drugaricom (sada kumom :-*) i njenim tatom. Odatle pamtim stopiranja do Asprovalte, čika Veljine punjene paprike, jednog bezimenog konobara u kafiću u Stavrosu gde smo svraćale na piće kako bismo prozborile po koju sa tim, za naše pojmove i tadašnje godine, frajerom (a cela konverzacija se u suštini svodila na naručivanje i plaćanje).
Naša nedosanjana adolescentna želja i letnja ekspedicija sa ambicioznim ciljem “doživi i ti morsku ljubav” se završila katastrofalno. U stvari, ne baš katastrofalno – to zvuči kao zanimljivo (sa katastrofama mogu da se nosim), već nikako. Nula. Zero. Ništica. Krompir. Sve se svelo na to da nam je neki ocvali pedofil ponudio piće u tom istom kafiću gde smo blejale nadajući da će prethodno pomenuti dasa da nas zapazi. Zavođenje mi nikad nije bila jača strana, očigledno. A i šta će mi? Ovakvu zamlatu može da izdrži i voli samo neko poseban.
Kao devojka sam sa Srđanom prvi put iskusila kampovanje koje nije u idealnim uslovima, čitaj – nije u Grčkoj. Grčki kampovi su nešto posebno i uopšte nisu jeftina varijanta.. Opremljeni su bolje nego rizorti, čisti sa bezbroj sanitarnih čvorova i već spomenutom debelom hladovinom. U Jugoslaviji smo sličan kamp videli u Rovinju i to je sve. Ostalo je dno dna. Obično po jedan mokri čvor, sa par WC kabina i još manje tuševa. U Mlinima kraj Dubrovnika je čak bio poljski WC. I to samo jedan. Drvo sa pristojnom krošnjom koje obezbeđuje hlad tek na svakih sto metara. O čistoći neću ni da govorim. O pratećim sadržajima još manje.
Doduše, jadranska obala je imala (a verujem da ima i sada) ono što Grčka samo ponegde ima. Osim mirisa borovine i predivne obale, to je i raj za mlade. Diskoteke pune k’o oko, muzika i žurke na svakom koraku. I danju i noću. Ko te pita za sanitarni čvor i sudoperu, kad spavaš do četiri popodne jer si legao u zoru. Šatori nam nisu bili dvosobni, sa predsobljem, nastrešnicama, zaštitom od kiše i drugim luksuznom opremom. Ovog puta – kučeći šator u koji se obavezno ulazi puzeći, a nećeš se ugušiti samo ako si toliko kontuzovan i umoran toliko da ti je svejedno.
Svi smo na nemački “iglo” šator našeg druga, koji je težio 3kg i postavljao se za pola sata, gledali kao na neko čudo tehnike. Jelo se i pilo na asurama, igrao jamb ili karte naravno. Primus je bio vrhunac opreme koju smo imali.  Taman za poneku supu, podgrevanje konzervi ili gotovih jela. Nije ni čudo kad smo sve nosili u rančevima koji su bili veći od nas samih, i to najčešće peške od železničke stanice do kampa. U samom šatoru je već posle tri dana bio takav lom da smo odustajali da se u mraku mučimo već smo nosili ko je šta stigao. Uglavnom nam ništa osim šortca i kupaćeg nije ni trebalo, ali to meni nikad nije bilo (pa ni sada) za nauk, pa sam uporno vukla pola ormara. Uvek sa idejom da će možda pritrebati.
I posle venčanja smo išli jednom sa šatorom u kamp. Već druge godine braka, kad smo se usudili da poželimo da u sirotinjskoj varijanti vidimo more. To je isključivalo jedanaestomesečnog Aleksu i eto, priznajem – pošli smo bez deteta na more. Mislili smo da šator nije baš najsrećnije mesto za bebu. A Aleksa je takvu jeres naplatio u startu. Dok smo se mi pakovali, a on kenjkao i plakao za svaku glupost mislili smo kako on na neki volšeban način oseća da mi idemo bez njega, pa je zato nervozan. Budućem pedijatru je trebalo nacrtati da detetu izmerim temperaturu, a kad sam to i uradila imala sam šta i da vidim – preko 39! Šta sam mogla nego da ja ostanem, a ostalih sedmoro iz ekipe ode bez mene da se zlopati u kampu u Bečićima. Na kraju smo Aleksa i ja zaglavili u bolnici par dana, ali sam po izlasku ipak autobusom otišla da im se pridružim kada je temperatura spala i bolest se završila. Bar smo mi mislili da se završila. Nakon 48h se ipak vraćamo svi zajedno za Jagodinu, jer se i temperatura vratila a baba i deda su već bili prestravljeni. Čim sam ga zagrlila i poljubila te noći, videla sam da je bolest otišla kad je mama naišla. Taj greh nam nikad nije oprošten i Aki ne propušta da ga pomene u raznim situacijama. To što jedanaestomesečnoj bebi nije bilo mesto u vreći za spavanje, malom šatoru i omladinskom bečićkom kampu ne menja stvari. I ne menja. Mea culpa.
Ne smem da zaboravim ni legendarno kampovanje u Guči. Ali u onom starom kampu, tik iza pozornice. Bilo je nezaboravno. Opremljeni kao ciganska čerga, sa nekim čaršafima umesto nadstrešnica i kofama koje su bile “2 u 1” funkcionalne: prvo kao frižider za pivo, pa kad nestane piva – kao  stolice. Ali je zato atmosfera bila fenomenalna, Boban Marković je dominirao, pevalo se i igralo 24 časa, družio se svak’ sa svakim i cela epizoda je arhivirana u folder “super provod”. Spavanja se ne sećam, iako nisam ni kap alkohola okusila. I inače skoro nikad ne pijem, jer se bojim da ono zrnce blesavosti koje gajim u sebi ne poraste i preraste okvire normalnog i društveno prihvatljivog.
Iskustva sa kamp prikolicom su već spadala u luksuznije varijante. Naša narandžasta Treska možda nije bila opremljena kao plava Adria, ali je svakako bila prava kuća na točkovima. Sa sve (takođe) narandžastim zavesicama uz obavezan geometrijski dezen tipičan za sedamdesete. Tada se letovalo po dvadeset dana najmanje i za nas je spavanje u prikolici tog prvog leta bilo kao u hotelu sa pet zvezdica. Pogotovo što je iste noći pala kiša kojoj smo se smejali dok smo unutra igrali karte i zezali se. Nema prokišnjavanja, kopanja kanala, sklanjanja stvari na brzinu i gaženja blatnjavih nogu po stvarima. Nema veze sa prikolicom, ali ima sa letnjim provodom, pa da na to dodam svoj prvi izlazak u diskoteku, kad su me uvalili bratu i kada sam zaslepljena strobe-lightom i raznobojnim svetlima upijala zvuke Ma Baker, One way ticket, Funkytown i ostalih disko hitova (ove sam zapamtila, valjda što su već bili bajati pa sam ih znala).
Put do Grčke sa prikolicom je takođe bio kao iz neke glupe američke komedije. Nabudžena ogledala na aluminijumskim “drškama” od pola metra su glumila retrovizore koje je je vetar svako malo krivio i pomerao tako da je otac morao da staje na bukvalno svakom parkingu gde bi se sa bratom dovikivali kako da ih našteluje. Nešto poput onog čuvenog nameštanja krovne antene iz sedamdesetih. I zbog toga, a još više zbog nemogućnosti preticanja sa sve tom skalamerijom, putovanje je trajalo bukvalno danima. Sreća da smo svraćali kod ujaka u Strumicu, pa ipak nije bilo previše naporno. A i nismo znali za bolje. Uživali smo u tome što smo imali. I nije bilo malo.
Draži letovanja u prikolici smo iskusili i kao mladi roditelji. Dva puta sa Aleksom u Kumboru je stvarno bio poduhvat. Prvi put i nekako. Prikolica nam je bila tik do plaže i kupatila, bilo je više dece i preživesmo. Ustajanje u pet do pola sedam, jedanaest uboda komaraca na Akijevoj maloj ušnoj školjci, šetnja jedinom ulicom u Kumboru sa Aleksom u kolicima koji “jede” sladoled, a u stvari ga čuva dok se on topi i razmazuje. Mama spase stvar tako što ga krišom smanji, pa posle on plače gde nestade sladoled i sve u krug. Bežanje od šarenih tezgi sa bezvrednom plastikarijom, jer posle ne bismo mogli da živimo od čuvenog “kupiii mi, kupiii miiii”. Čini mi se da nabrojah samo neke najupečatljivije detalje letovanja sa decom. O tome tri posta mogu da napišem, najmanje. Da ovi sa malom decom ne pomisle kako ne znam za tu vrstu rekreacije, nego sam celi život provela kraj bazena sa koktelom na slamku.
Drugi put u Kumboru smo imali prikolicu smeštenu kod ulaza u kamp. Aleksa se redovno prvi budio (oko sedam, naravno:)) i onda smo išli do toaleta, pritom prolazeći kroz celi kamp. Iako sam ga stalno opominjala, usput je brbljao trista na sat i to naštelovano na neku piskavu frekvencu od koje bi i slepi miševi ogluveli. Kako smo mi prolazili, tako su se stanari jedne po jedne prikolice budili i ustajali. I posle bi ga nežno mazili po glavi čekajući u redu za umivanje. “Pričalice mala” rekli bi mu najslađim glasom, ali nekako kroz stisnute zube ili mi se to samo učinilo?
Eto nekoliko crtica o mom kamperskom iskustvu, ali do pre prošlog vikenda. Jer sad izgleda počinje nova era. O kampovanju na Fins plaži, sa mnogo više slika, u sledećem postu.
Mi ćemo i dalje sanjati neko putovanje kamperom opremljenim bar upola kao De Nirov u “Meet the Fockers”, šatore za drvo ćemo ostaviti mlađima, a vi ne dangubite već posetite sajt predivnog kampa Tallata u Grčkoj. Eto, tamo bismo letovali kad nam omanski zaliv dosadi. Mada, ne bih se žalila ni za Ohrid, ni za Zlatibor ;). Kakva su vaša iskustva sa kampovanjem?

2 COMMENTS

  1. Draga Miro,
    Ne sumnjam da te posao u struci ispunjava,bila si sjajna ovde , sigurno ćeš biti i tamo, ali zamisli na trenutak sebe kao putopisca. Sigurno bi ti islo od ruke :). Tekstovi ti imaju sve – prostor, geografiju, ukuse i mirise mesta na kojima si bila, nekad kratko, nekad dugo. Imaju i dozu srdačnosti i iskrenosti nekih doživljaja, koje nesebično deliš s čitaocima. Svaka opis stvara neki doživljaj, i budi neka sećanja, što je prava umešnost. Prema tome…
    Puno pozdrava !

    • Pravo da ti kažem Marko, ne bih se bunila nimalo da završim radni vek na potpuno drugačijem radnom mestu 🙂 Blizanci vole promene…

      Hvala ti puno!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here