Prošao je i praznik. Eid Al Adha u arapskom svetu ili („po turski“) Kurban Bajram na našim prostorima (ovo nije jedini primer da je tursko – naše 😊). Jedan (i to veći) od dva velika muslimanska praznika koji slave njihovi vernici širom sveta. Prvi je Eid Al Fitr (Bajram) i slavi završetak Ramadanskog posta (vidi Mesec Ramazana počinje). Da sam planirala da idem negde ili da su mi deca ovde, ovaj baksuz ovde (kako glasi ženski rod – baksuškinja?) sigurno ne bi dobio tri vezana neradna dana. Ovako mi je ostalo samo da uživam u poklonjenom odmoru. Što sam i radila, naravno.
Ovaj avgustovski Bajram (mada nije uvek u avgustu) je Kurban zato što je to praznik žrtve. Nije uvek u avgustu, pomera se svake godine za po desetak dana, tj. „pokretan“ je praznik, kao i većina ovde. Dobro, i naš Uskrs je pokretan, ali može se izračunati unapred za koliko god hoćete godina. Ovde svi mirno prihvataju da im „Minsitarstvo za Mesec“ (da, bukvalno se tako zove) tek par dana pre praznika objavi kad se u stvari slavi praznik. To obično nije isti dan kao u UAE ili Saudi. Pa onda Ministarstvo rada na to doda još koji dan, ali za državne službe naravno. Spoji se bogami po desetak dana, kao sada na primer.
Kurban označava žrtvenu životinju i na taj način slave dan kad je Bog nagradio Abrahama za vernost i umesto sina prineo jagnje kao žrtvu. Priča nama poznata iz Starog zaveta, Jevrejima takođe. Zato se negde i zove „Praznik jagnjeta“. Negde se zove i Hadži Barjam jer je čvrsto vezan za hadžiluk, tj. posetu Meki koja je san mnogih vernika. Kada je Hamed Senior objašnjavao mom Aleksi koliko se „poena“ dobija za hadžiluk u odnosu na druge svete obaveze muslimana (npr. molitva ili post) on ga je belo pogledao. Kao, dođe mu nekako proračunato to što skupljaš poene za zagrobni život. 😊 Ali tako je u životu uopšte. Stalno skupljaš neke poene. Kod nekoga gradiš svoj rejting ili jednostavno podižeš samopouzdanje. Problem je što se mnogo teško skupljaju, a začas se pogube. Kao kad ti mlađi brat sruši kulu od karata što si prethodnih par sati strpljivo ređao. 😊
Možda se negde zove praznik jagnjeta, ali je ovde bogami ipak koza glavni lik. Sirota, paze je i maze toliko meseci i ona taman pomisli da je kućni ljubimac i najvoljenije stvorenje. I jeste, ali na Bajramskoj trpezi. Kažu da se, samo u Pakistanu na primer, svake godine žrtvuje oko 10 miliona životinja. Pa vi vidite kakav je to kozokolj. Zanimljivo je bilo prošle godine kada smo na putu za Sifu videli u jednom selu kako se okupljaju oko neke rupe gde se valjda to sprema, peče, šta li.
U svakom slučaju svi su praznično raspoloženi, praznično obučeni i posećuju se uzajamno. Muka je bila za nekoliko bolesne dece kojima je bila izrečena „mera izolacije“ pa su zbog toga izostala sa porodičnih okupljanja. Kuknjava do sutra i nazad. Mora da su neki dobar poklon u zamenu dobili, sigurna sam. Pokloni i darivanja, pogotovo za sirotinju, su deo ovog praznika takođe.
Kupuju se najlepše haljine, nameštaju frizure, manikir, pedikir, tradicionalno slikanje kanom po rukama ili stopalima. Čak sam i neke bebe videla ukrašene na taj način. I sama sam prošle godine imala čast da me tako „sredi“ sestra naše recepcionarke. To je stvarno umetnost. Slobodnom rukom, bez ikakvog šablona, samo istiskivanjem kane kroz isečeni vrh fišeka, morate priznati da nije lako. Probala moja Neda pa joj nije baš uspelo. Veština kao i svaka druga, vežba se i uči. U svakom slučaju probaću još neki put, svidelo mi se. Za razliku od tetovaže – privremeno je, traje oko nedelju dana.
Prvo bude nešto svetlije boje, pa potamni za nekoliko sati i posle vrlo postepeno bledi. Slikala sam, snimala, pa prosudite i sami. Posle našla Vanja na internetu još neke druge, svadbene, prelepo! Čitala sam da to ukrašavanje kanom potiče još iz starog veka i naravno da se održalo kad im se samo ruke i stopala i vide. Iz istih razloga će i Luj Viton i Manolo Blank uvek opstajati na ovim prostorima.
Žene su im većinom lepe, mora se priznati. Dosta se šminkaju i doteruju, a i estetski hirurzi trljaju ruke. Botoks, fileri i hijaluron na kilo. Za ostala (prednja i zadnja) „dorađivanja“ ne znam, jer se ne vidi, ali garantujem da se i to masovno primenjuje. Nisu za džabe tolike „Esthetic“ i „Beauty“ klinike. Samo znam da je za nas, obične smrtnike, i depilacija preskupa (oko 50 eura), a cene za ovo drugo ne mogu ni da zamislim. A i ne zanima me, pošteno. Jedino vodim računa da ne izgorim i hidriram kožu koliko god je to moguće, a ostalo radi unutrašnje zadovoljstvo i spokoj. Najbolji antiejdžing tretman, nega duše!
Ono što ih krasi je svakako neki „arapski look“ koji podrazumeva malo naglašeniji nos, manje-više crnomanjast ten i duguljasto lice. Ono što nije baš arapski je da često imaju plave/zelene/sive oči, tj. sočiva što se meni uopšte ne dopada i malo mi čak bude i „creepy“, ne znam. Nisu mnogo visoke i retko su debele. Dobro, možda kad već budu babe. Ipak su češće vitke i samo lelujaju u abajama i klepeću papučicama. Ima i pravih crnkinja. Sa sve sedlastim nosem i najsenzualnijim usnama na svetu. Već sam pisala o Zanzibaru kao delu Omana, nekad čak i prestonici.
Omanci su bili čuveni po tome kako su pravični prema svojim robovima. Često su ih i oslobađali, a ponekad robinje uzimali i za zvanične supruge. Svakako je dete kome je Omanac otac, bez obzira sa kim ga napravio, imalo sva prava kao i dete iz zvaničnog braka. Zato je puno crnaca u omanskim dišdašama, Svahili jezik je raspostranjen, a i muzika je slična. Što južnije žive, to su crnji. Vidi priču Poslodavci, ali je sve mnogo informativnije i 
lepše opisano u knjizi „Sultanova senka“ Kristijane Berd (hvala Sanji). Istinita priča o omanskoj princezi iz 19.og veka koja beži sa nemačkim trgovcem, ali i o prilikama tadašnjeg Omana i dinastiji Said, kojoj pripada i sadašnji sultan, mudri Kabus.
lepše opisano u knjizi „Sultanova senka“ Kristijane Berd (hvala Sanji). Istinita priča o omanskoj princezi iz 19.og veka koja beži sa nemačkim trgovcem, ali i o prilikama tadašnjeg Omana i dinastiji Said, kojoj pripada i sadašnji sultan, mudri Kabus.U knjizi se objašnjava i kako je nastao njihov ibadizam, treća struja u islamu. Znači, nit’ su suniti, nit’ su šiti. Zbog svoje religiozne specifičnosti, poznate po toleranciji i prijateljstvu sa drugim religijama i narodima, ali i ne samo zbog toga, Oman je posebna arapska priča. Ograđen planinanama od ostatka Arabijskog poluostrva, celom dužinom oslonjen na Indijski okean, oduvek je imao strateški pomorski položaj, otvoren prema ostatku sveta. To je zadržao i dan-danas. Stranci su ovde dobrodošli i rado viđeni.
Sva ta međurasna mešanja su dovela i do velikih različitosti među samim Omancima. Na izgled mislim. A i „gabariti“ su takođe različiti. Deca su uglavnom sitna, daleko ispod zapadnjačkog proseka, ali su neka i izrazito visoka. U proseku, dete koje na rođenju imalo težinu veću od tri kilograma se smatra malim džinom. 😊 Tablice za napredovanje koje sam koristila u Srbiji su ovde skoro neupotrebljive. Snalazim se uz pomoć visine roditelja, pa maltene za svako dete individualno napravim grafikon. Apoteke i supermarketi su prepuni „dodataka za apetit“ jer je baš puno pothranjene dece, čak i za njihove standarde.
I ne slute koliko ih čeka gojaznost, dijabetes i hipertenzija ako ovako nastave sa brzom hranom. Na svakih sto metara po jedan McDonalds, Burger king, Subway, Domino’s, Pizza Hut i šta ti sve ne. O lokalnim specijalitetima „za poneti“ da ne pričam – šavarme, fatajeri, raznorazni uštipci ali i roštilj pored puta (to zimi doduše). Čipsevi i duge grickalice su džabe – celi „džak“ za samo jedan rial (260 din). Slatkiši razni – takođe. Ali, ne svi. Oni kvalitetniji i domaći su ipak skuplji. O pecivima sam već pisala. Dakle, ako se ne uzmu u pamet i ne vrate tradicionalnoj ishrani ribom, pirinčem i povrćem – ode voz! Ista priča kao i svuda, uostalom. Koliko naša deca jedu variva i zdravu hranu? Odrasle da i ne spominjem. 😊
