Jedne tople omanske zime…

198

Zima je odavno u Omanu, bar kalendarski.

Ovu zimu i početak twenty-twenty godine će definitivno obeležiti Sultanova smrt. Stari “baba Qaboos” je zauvek otišao, a Omanci će dalje morati bez svog patrona i obnovitelja. Mislim da smo se više potresli mi, stranci, nego sami Omanci koji su već duže vreme bili svesni da je Sultan teško bolestan i da je pitanje vremena kada će i njegovoj teškoj bolesti doći kraj. Rak nema milosti, pa neka si sto puta His Majesty.

Sa drugaricom iz mladosti

Nije bio oženjen, tj. kao da nije jer je njegov brak sa jednom od rođaka (da li sam ranije pominjala da je to ovde dopušteno?) trajao tek 3 godine. Bivša supruga se preudala, doduše pod stare dane.  Zli jezici kažu da žene nikad i nisu bile predmet njegovog interesovanja, ko bi ga znao. Svakako se nije više ženio i nije imao dece, pa je upravo pitanje naslednika ono što je brinulo sve, a najviše nas koji smo ovde samo privremeno i dok nam odgovara. A odgovaraće nam samo dok je na vlasti neko razuman, tolerantan i širokih pogleda na svet. Kao Kabus, pogađate.

Na kraju balade, sve je odrađeno elegantno i bez trzavica. Umro je u petak uveče, javili su u subotu rano ujutru. Dok smo obrisali krmelje, već je bio izabran novi sultan. A dok smo se umili, već su ga i sahranili. Koliko čujem, takav je običaj ovde – sahrana što pre. Tek posle idu posete, izjave saučešća i ostale formalnosti.

Novi sultan Haitam

Znači, bez trzavica i nemira. Sultan je mrtav, živeo Sultan!  Royal family je imala mandat da izabere nekog od svojih članova, a u slučaju da se ne dogovore baba Kabus je ostavio kovertu sa imenom naslednika kojeg on lično predlaže. Navodno, kraljevska porodica je od početka bila saglasna da nemaju šta da biraju, već su otvorili kovertu i postavili Hajtama, sultanovog brata od strica i bivšeg šuraka, koji mu je oduvek i bio miljenik. Ministar kulture poslednjih 20 godina, sekretar omanske fudbalske federacije i otac briitanskog viceambasadora… Sve karakteristike proevropski (da ne kažem probritanski) nastrojenog lidera. Nama odgovara, a fundamentalističkoj struji su bar za neko vreme zapušena usta.

Bilo kako bilo, odmah posle sahrane su nebo prekrili sivi kumulonimbusi iz kojih je provalila snažna kiša koja nije prestala dva dana. Ucrvljasmo se, ubuđasmo i smrzosmo. Pa kad je bilo 19 stepeni! Drugo je kiša kod kuće, malo mi i nedostajala (vidi Kiša, koferi i nedostajanje). Kod kuće si spreman za tako nešto. I ljudi i građevine imaju svoju opremu. Kišobran, oluke, čizme, šahte, šuškavce, mantile. Ovde nemam ni kišobran. Prošli put mi se smejali što sam ga ponela, pa sad nisam. Mislim, nije da nema da se kupi. Ali, kad sam ja u prodavnici, ne pada mi baš kiša na pamet. A nije i da bi pomogao za ovakvu provalu oblaka.

Šahte spominjem jer se ovde i za manju kišu izlivaju prava jezera po ulicama. Čak i autoput sa strane ima bare. Ma šta bare – baretine. A to zna da bude veoma opasno. Pogotovo što ovdašnji živalj vozi hazarderski i po suvom, a po mokrom možete samo da zamislite. Kroz “jezera” lako prolaze džipovi i ostale džerime, a salonci k’o naša Sonata mogu samo da nakvase tamo nešto i da se posle slikamo svi zajedno. Ko god je imao Jugića, zna o čemu pričam. 🙂

Znači, dani žalosti i kiša su nam te nedelje bili u paketu. Škole, vrtići i niti jedna državna institucija nije radila. A privatne su organizovale dežurstva. Jeee! Živeo kompenzejšn dej. Nije se Sultan zabadava preselio na ahiret, i u smrti nam dobra čini. To znači da sam zaradila slobodne dane koji su mi ovde zlata vredni kad neko dođe. Čak nismo ni gužvu imali.

Ono malo slobodnog vremena kod kuće sam upotrebila za vežbanje nadlaktica (a bogami i kičme) uz pomoć rekvizita zvanog “kofa domestica” jer smo naizmenično izbacivale vodu iz vešeraja Irena i ja. Posle je dobri Serdar došao i otpušio tamo negde nešto u komšijskom dvorištu, a u stvari sklonio ciglu (koju je neko pametan ko zna otkad stavio na odvod) i sve je bilo mnogo bolje.

Ali samo do trenutka kada sam primetila ružne mrlje i potklobučeni kreč na zidovima. Okrečenim tek pre par meseci, sećate se. Ja se sećam. Ijaooo, ko će sad da juri gazdu i Serdara naizmenično.

I još nešto, vidim ja da mi je vlaga sve oko instalacija i štekera. Kad ono, prekjuče na slavi saznam da razvodne kutije, otvori kanalica za kablove i ostale rupe i rupice u vezi sa strujom i telekomunikacijama vode poreklo sa ravnih krovova koji upravo sada glume bazene sa kišnicom. Svašta! Mora posle Srđan da se penje na krov i da nabudži nešto kao nadstrešnice za takve otvore kako ne bismo imali isti slučaj svaki put kad nešto prsne.

Doduše, ne prska baš često. Recimo, kažu da pre ciklona Gono (2007.) kiša nije padala osam godina! A kad je bio ciklon Mekunu, nije ni prsnulo u Muskatu.

A kad već pominjem bazen, naš se nije ni raspoznavao od količine vode. Mogao si da plivaš kako u bazenu, tako i oko njega. Jes’, pa plivali bismo mi rado, da nije bilo pomenutih 19 stepeni. Klima uređaji namešteni samo da hlade, grejanje im očito nije u opisu posla. Kakva glupost! Grejalice su nestale po marketima još prvog dana, a nije da bi nešto i pomogle po onolikim sobama. Ali zato pomaže rerna, to sam naučila još kao student (vidi Dom naš nasušni). Duksericu imam samo jednu (drugu je Srđan obukao kad je pošao za Srbiju), ali sam i tu jednu iskvasila kada sam naivno pokušavala da zaštitim od kiše pretrčavajući celih 5 metara do Irene.

A pre samo nedelju dana smo uživali na plaži 🙁

I tako… “Veselo” je bilo prošle nedelje. A taman sam pomislila kako ove godine neće biti prekida sezone kupanja. Zar nismo trećeg januara proveli predivan dan na plaži, uživajući do smežuranosti u talasima okeana, nabacivši još jedan preplanuli sloj? Jeste, bilo to. Ali je i prošlo. Nije problem kiša, pošto obično već sutradan (ako ne istog dana) Sunce posuši sve osim ponekog jezera u komšiluku. Sad je bio problem raspored kišnih dana. Gust. Tu ni Sunce ništa ne može. A nije se baš ni pretrglo tih dana.

Neću da vam stajem na muku. Čujem da je kod kuće baš hladno. Mi smo u Srbiji navikli na kontinetalne uslove, na četiri godišnja doba, na klimatsku vrtešku (ponekad i u jednom danu).  Zima je obično godišnje doba golog, hladnog i mračnog. Ali, na to posle padne sneg i sve opet bude svetlo, novo i „obučeno“. Ciklusi su prirodni. Rađanje i smrt. Proklijalo i uvenulo. Plima i oseka. Noć i dan. Toplo i hladno.

A ovde, na drugom kraju sveta, priroda je mnogo drugačija. Suroviji uslovi zahtevaju izdržljivije jedinke – kožaste aloje, drvenastu pustinjsku ružu, kamile, koze i magarce.

O ljudima ne mogu da pričam, jer odavno ovi ljudi ne žive u pustinji, bar ne u pustinjskim uslovima. Klima uređaji su zamenili vetrove, a desalinizacija je ukinula potrebu za štednjom vode. A i drveće nije baš savim pustinjsko. Zaista, kada sam se prvi put obrela u Muskatu, vrlo sam se iznenadila cvetnim dekoracijama duž autoputa. Mislila sam da mogu da očekujem jedva koju travku i dobro, palme. Skoro sam čitala da će, štednje radi, ubuduće manje koristiti zasade cveća kraj puta jer je skupo i uvozi se iz Holandije, kao – više će nešto tropsko i lakše za održavanje. Kriza i kod njih.

U svakom slučaju održa(va)nje bilo kakvog rastinja u ovim uslovima je stvarno podvig. Srđan se baš trudio da od zadnjeg dvorišta napravi malu oazu za nas. Tačno je da sam pre useljenja rekla Serdaru „to clean everything“, ali nisam mislila da sve poseče do korena. On je upravo to uradio i kad je bilo došlo vreme da se uselimo – nigde ništa! Golo i pusto. Samo jedno drvce, imena mu ne znam, ali je prelepo i baš je cvetalo kad smo došli, u septembru.

Moj Srki (Krki, kako ga zove jedan preslatki Danilo) je ipak vredno zalivao sve panjeve i posečene stabljike u nadi da će nešto početi svoj ciklus od početka. I gle – ispred mojih “odaja”, u mikro dvorištu nekadašnje služavkice, ni iz čega bukvalno, počelo je da buja nekakvo trnje, ali sa predivnim jarko crvenim cvetovima. Mojoj radosti nije bilo kraja i svako jutro je sada bivalo duplo lepše, jer me je pored sunca (koje se ovde podrazumeva, ali to ne umanjuje moje zadovoljstvo zbog te činjenice) sada dočekivalo i rujno cveće (tj. trnje, ali ne mari).

Što je još i lepše, otvoreni prozori omogućavaju da se čuje i izuzetno prisutan cvrkut ptica koji ima moć da me uvek iznova razgali. Obožavam to! I stalno imam detinjastu ideju da su to možda ptice iz Srbije došle ovde, da baš tu, u našem dvorištu, zimuju. Sve bi ovo bila jedna idila iz jeftinih romana da mogu po celi dan da se majem po dvorištu, slušam cvrkutanje ptica i sunčam se pored bazena. Da ne moram da provodim na poslu, u zatvorenom prostoru, po osam sati i bar još jedan u automobilu. Jedno ali sreću kvari, mada ne smem da budem nezahvalna i stalno opominjem sebe zbog toga.

Neki korov je takođe iskoristio gužvu i naše nepoznavanje botanike (sramota za bivšeg ekologa, ali šta ću kad biljke raspoznajem samo po plodu, kad rode), pa se razbujao. Nismo ga dirali dok nije preterao i sada je malo skresan, ali ipak smo malo ostavili da nam pravi gužvu i da glumi da smo tako hteli. Posebno se razludeo posle ovih kiša.

Takođe smo iz napuštene vile preko puta „ukrali“ nekoliko aloja i jednu pustinjsku ružu. Ona sad ubrzano vene, ali će se možda i oporaviti. Posebno kad spadne na moje zalivanje od jednom nedeljno, što mislim da je je za nju prihvatljivije od ovog potopa.

Kažu da možeš prepoznati matorce po tome što im je jutro omiljeni deo dana i što vole baštovanluk. Znači, omatorismo… I to po svim kriterijumima!

Cumulusi su ipak lepši, uslikano 3.1.2020.

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here