Izlet – Wadi Shab

207

 

Odlazak u Wadi Shab je bio samo pitanje vremena. Jedino smo čekali da Neda dođe i da konačno posetimo i ovo zanimljivo mesto. Mnogo vadija smo obišli prošle godine, zahvaljujući Tihomiru prvenstveno. Ali ovaj nam je ostao “neurađen”, iako je najpoznatiji.

Za neupućene i one koji su preskočili NOA dnevnik (vidi “Izlet – Wadi Bani Kharus) reč Wadi predstavlja usahlu reku, zapravo korito reke koja se pojavljuje samo kada je sezona kiša. Zapravo, u Omanu i nema prave sezone kiša, kao što ima u tropskim krajevima – monsuni i slično, ali logično je da kiša ponekad padne zimi. Ne svuda i ne uvek.

Ali kad padne, to zna da bude veoma obilno i tada ta korita budu puna, tokovi brzi, čak bujični. U samom Muscatu ima puno vadija, prepoznaju se po tome što tu nema sagrađenih kuća i obično ima i neki nasip jer se plaše poplava (vidi Ciklon Mekunu).

Postoji i “Wadi sign”, saobraćajni znak koji obično ignorišemo “za suvih dana”, ali kad padne kiša bogami je bolje obratiti pažnju. Tihomir kaže da je imao situaciju kad je bio sa svojom majkom u autu da je voda nadošla za dva sata toliko da su na određenim autoputevima prekinuli saobraćaj. Tako su proveli nekoliko sati čekajući da se voda slegne i da mogu da krenu. Zanimljivo je da su za to vreme Omanci izlazili iz automobila i kisnuli radujući se i uživajući.

Veliki broj velikih vadija van Muskata budu turističke atrakcije i omiljena izletišta vikendaša i stranaca željnih šetnje, zelenila i svežeg vazduha. Tako smo i mi prošle godine radili. Tokom zime naravno, jer jedino tada ima pomenute vode i zelenila.

Wadi Shab je najpoznatiji među turistima, specifičan po tome što i leti ima dovoljno vode u proširenim delovima korita (“bazenima”) tako da se u svako doba godine može obići. Deo puta se prolazi plivajući, pa je i to malo olakšavajuće tokom letnjih dana. Nikako nemojte zaboraviti da se ovde letnje ‘outdoor’ aktivnosti svode na odlazak na plažu uveče. Nikakve šetnje, izleti i uopšte boravak napolju se ne preporučuju. A s obzirom na to da ovde skoro da i nema razlike između noćne i dnevne temperature, onda strategija ranog odlaska ne pomaže previše. Samo toliko da baš ne presvisnete od sunčanice i da vam položaj senovitog dela puta odgovara.

Kad se sve sabere, Wadi Shab je ipak dobra letnja destinacija, pošto ima taj vodeni deo puta.  A i put do tamo je lagan, oko 250km, odličnim autoputem (to više neću ni da napominjem jer se ovde podrazumeva). U blizini je i nekoliko plaža, pa sve zajedno čini dobitnu kombinaciju.

Put za Wadi Shab vodi u pravcu Sura – četvrtog po veličini grada u Omanu (posle Muskata, Nizve, Sohara). Njega smo obišli kad je prošli put bila Neda kod nas (vidi Izlet – Bimma Sink Hole) što potvrđuje moju tezu da su pretežno gosti zaslužni za mobilnost i istraživanje okoline.

Putuje se oko dva sata ukupno, pošto nam je više od 45 minuta potrebno samo da izađemo iz Muskata na tu stranu. Već i sam put koji nas je izveo iz prestonice je zanimljiv i sa svojim meandrima izgleda kao da je graditelj preslikao korito našeg Uvca. Okolina i nije baš zanimljiva, bar ne nama koji smo se već navikli na stenovite planine i pustinjske predele obrasle retkim žbunjem i onim (kako ga ja zovem) “afričkim drvećem” sa krošnjama koje, gladne svake kapi kiše (koja padne jednom u dve godine), ne idu u visinu, već samo u širinu.

 

Rekla sam već da je ovaj vadi omiljen među turistima pa se omanska turistička organizacija (ako tako nešto i postoji) potrudila da obezbedi parking i toalet koji se savršeno održava i blista od čistoće. Na žalost, iz nekog razloga im nije palo na pamet da se tu možda nađe i neki kafić sa terasom ili bar kiosk koji prodaje vodu, sokove, sendviče, šešire, japanke i svašta nešto od pribora koji vam je potreban kad se odlučite za ovu destinaciju, a niste se pritom raspitali i informisali do detalja (kao što smo na primer Neda i ja).

Kioska možda nema, ali zato ima koza. Koze su mi sve do sada bile mnogo simpatične i fotografisala sam ih gde god sam ih videla uz obavezno “ijaooo, što su slatke”. A ima ih svuda po unutrašnjosti (vidi Izlet – Jabel Shams). Žalila ih za Kurban Bajram, čak im i post posvetila (vidi Kad jarići utihnu). Bogami, malo smo zahladile odnose od kako su me vukle za košulju da im dam sendviče. A mi smo, k’o i svi pradajz turisti, zagrebali iz ručnog frižidera na haubi automobila, nasred parkinga. Doduše, pošto je restoranska ponuda nikakva, nismo ni mogli drugačije. Izgutasmo tako na brzinu po sendvič (pola dadosmo kozama) i isrkasmo sok da nas one ne vide (jer sve vole) i uputismo se na obalu.

Na obali nas sačekale čamdžije sa tarifom od celog reala za vožnju od pola minuta. Bar je karta povratna. Pošto nemaju neki raspored utvrđeni, već dolaze za povratak kad nas vide na suprotnoj obali, Irena se našalila da ako nas ne vide na vreme “mi ćemo mnogo da plačemo”. A mlađani štoslija je ledenog lica uzvratio “ne brini, ja ću plakati sa vama”. Naravno da se nasmejao posle, šalio se. I mi se nasmejasmo. Kiselo. Šta nam je preostalo nego da mu pružimo ruku i ukrcamo se na lelujavu ljusku od čamca.

 

Kad smo stigli na drugu obalu i počeli da hodamo ka cilju bilo je još malo hlada, tu i tamo čak i zelenila. Bili smo orni i raspoloženi, svi osim desetogodišnje Sare koja je uporno ponavljala: “Čija je ovo ideja bila? Da se pentramo umesto da uživamo na plaži”. Javih se i ona je potvrdila da više neće da ide na izlete koje ja organizujem jer su “mnogo naporni”. Nije da nije u pravu dete. Svima su nam se otegli jezici do zemlje, glave prokuvale, a noge drhtale dok smo (isuviše) polako napredovali. A zvezda upekla, samo tako. Često smo odmarali, pili vodu koju smo ipak nedovoljno poneli. Najteže nam je bilo što nismo znali koliko još ima do vode. Staza uopšte nije laka, daleko je od “šetnje” kako pišu na internetu. Mangupi, ‘oće da nas pređu. Da odustanemo.

Ali, mi smo junački izdržali. Stigosmo do prvog bazena i uletesmo sa sve odećom u vodu. Mogli smo mi i u kostimu, ali je zbog sunca ipak bilo pametnije da ostavimo majice na sebi.

A i posle je lakše hodati u mokroj odeći koja ipak pomalo hladi. U tom prvom bazenu je bio kraj za Stojanoviće koji nisu poneli patike/papuče za vodu pa su ostali da uživkaju u bistroj vodi među stenama.

Mi prođosmo kroz potočić vode do sledećeg bazena. Tu su patike stvarno neophodne jer je dno puno nekog oštrog kamenja. Od istih opasnost preti i ako se okliznete i padnete. Neki ispred nas su ozbiljne povrede zadobijali. A kamenje klizavo, nenormalno. Ljudi su samo padali sa nogama u vis. Ili su kao ja, četveronoške puzali. Što je sigurno, sigurno je.

Sve se to isplatilo jer na kraju dođosmo do cilja. Male pećine sa pukotinastim ulazom veličine tek da glava prođe. Ali samo ako nije velika. 🙂 To znači da je Neda prošla bez problema, a da smo Srđan i ja morali da se malo potopimo. Tek bradu doduše, ali ipak nije baš svejedno. Ako ste klaustrofobični, onda ova avantura nije za vas. Pogotovo ne posle kišne sezone, kada je sve ispunjeno vodom i u pećinu se ulazi roneći. To već ne znam da li bih smela. U stvari, lažem – znam da ne bih smela. Tako da mi je drago da smo ovako prošli, videli vodopad (koji je doduše samo curkao) i baš je bilo uzbudljivo. Stvarno mi više uzbuđenja od toga nije potrebno.

Pri povratku smo se dooobro iskupali u onom prvom bazenu sa Irenom i Zokijem. Nije nam se polazilo nazad, lepo je bilo u onoj vodi, kristalno čistoj i osvežavajućoj.

Srećom, put nazad uvek nekako kraće traje. A i odeća nam je bila mokra pa je i to spašavalo od vrelog septembarskog sunca. Ovaj put smo nekoliko puta zastali i radi fotografisanja pa imamo nekoliko baš lepih slika.

Ne znam da li se lepo vidi na jednoj od fotografija da na kamenu stoji “Yugoslavia”, a pored i “Belgrade”. Neko je ispisao grafite u prirodi pre ko zna koliko godina, ne sanjajući da će se održati do danas i da će sasvim pristojan broj Srba i drugih iz ex-Yu zajednice (plus njihovi gosti) proći tom istom stazom.

Na kraju puta, na obali, ipak nismo plakali. Čamac je tek bio dovezao neku omansku familiju sa sve tepisima i šerpama (u jedan popodne), pa Srđan nije odoleo da im da prijateljski savet da nađu najbliži ‘lad i da tu uživaju jer će u suprotnom juriti escajg po kanjonu, a i ručak će im se dokuvati na suncu dok stignu. Ne znam da li su nas poslušali, mi smo svakako požurili da izmaknemo kozama i da se što pre dočepamo druge destinacije koja nam je tog dana bila u planu – bele Fins plaže.

Plaža k’o plaža, pa još i belog peska koji daje tako lepu tirkiznu boju vodi, stvorena za uživanje i relaksaciju nakon napornog dana. Jedini posetioci pored nas su bili neki Englezi koji su se celo popodne spremali za razne aktivnosti. Naduvavali čamce, dušeke, proveravali opremu za ronjenje, odela, vesla i ne znam ni ja šta sve ne, da bi se tek u sumrak otisnuli i otišli da pecaju/rone/bleje u čamcu, šta li. Mi smo sve to pratili, k’o u bioskopu. Isto kao i svi dokoni kupači i sunčači, lenjo se izvalivši u udobne kamperske stolice, bezbedni u hladu prvo suncobrana, a posle i obližnjih stena.

Kad smo konačno stigli kući, iscrpljeni od napornog, ali i prelepo provedenog dana, mogli smo samo da se istuširamo i strovalimo u postelje. Pogotovo ja, jer me je čekalo buđenje u šest. Ali, ne žalim. Jedva čekam da ponovimo ili osvojimo još neki vadi u kom još nismo bili. Uživajte u slikama.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here