Bila sam na odmoru. I to kakvom odmoru. Najčudnijem do sada. Htela sam da napišem najglupljem, pa se ispravih. Ni sanjala nisam da ga neću provesti u Srbiji, sa svojima. Ali neprijatno mi je da se žalim. Nisam bila ni bolesna, a ni gladna ni žedna. Ako ćemo pravo, nisam bila ni umorna. Bar ne fizički. Od čega da budem umorna? Osim od nerviranja, rezignacije, presipanja iz šupljeg u prazno već pola godine.
Korona divlja u Omanu, već drugi mesec kako svakodnevno ima preko hiljadu novozaraženih, par puta je bilo i preko dve hiljade. Da, dnevno! Srećom su većinom lakši slučajevi, hospitalizovanih i na respiratoru je sličan broj kao u Srbiji. Poslednjih desetak dana manje testiraju i odmah manji broj pozitivnih: no tests – no korona.
I ovde je zdravstveni sistem pred pucanjem, privatne ustanove imaju COVID ambulante, ali je testiranje užasno skupo (kod nas je oko 150 eura) pa se ljudi mahom testiraju u državnim ustanovama. Privatnici uglavnom prihvataju ostale slučajeve, pošto je većina državnih kapaciteta usmereno na COVID. Pacijenata inače nema mnogo, samo ko mora. To se odražava na finansijsku situaciju ustanove i nervozu našeg menadžmenta, pa onda plata kasni ionako srezana na skoro pola. Ali to već znamo. A znamo i da je u Omanu skoro sve, što nije za život neophodno, zatvoreno od marta meseca. Aerodrom je zatvoren vec šest meseci (kao i kopnena granica) i zbog te činjenice je osećaj da sam u zatvoru i dalje snažan.
Prvo su radili samo supermarketi i apoteke, a posle su postepeno otvarali i druge vrste radnji. Nekima je šoping možda i pomogao. Svakako su odahnule mlade mame koje su, na primer preko fejsbuka, molile za dečju garderobu koju nisu mogle nigde da kupe bez obzira na status. Mada se sve prilično brzo prilagodilo tako da su cvetale online rasprodaje i dostava. Potrošači ne odustaju. Priznajem da sam i ja pre dva meseca kupila jednu tašnu i ranac za Nedu, onako – za svoju dušu. Mislila sam da će mi trebati kad odem u Srbiju. Gledala sam ih u izlogu mesecima, imala sam osećaj da ću sa tom kupovinom započeti novi period.
Ali, ne. Sve je samo još mučnije i teže, što duže traje. Pogotovo otkako sam sasvim sama. Pa još zatvorena u kući. Oman se sveo na pos’o-kuća, a okean i planine samo na slici. WhatsApp kao stil života.
Sređivanje slika je bila jedna od aktivnosti koje sam stavila na nevidljivu uradidoksinaodmoru listu. Priznajem da se i ne pridržavam baš mnogo svojih lista, ali ih zato neumorno pravim. Toliko ideja nijedna aplikacija i beležnica još nije videla. I sve mi žao da ostanu nezabeležene. Kao, pritrebaće kad ne budem znala šta da radim. A taj dan još uvek nije došao. Sve mi se čini da neće ni doći, sve dok mi voštanica ne bude gorela iznad glave.
Elem, krenem ja da sređujem slike. Treba mi za Instagram profil moje stranice. Imam pauzu od skoro godinu dana, nikako da nastavim tamo gde sam stala. A stala sam da treba prvo objaviti stare slike, zatim novije i tako jednog dana uhvatiti red i onda objavljivati aktuelne. Ko li je smislio da ne možeš sam da sređuješ hronološki sled sopstvenih slika, pojma nemam. Samo mi se to ništa ne sviđa. Kako god, čim se ja uhvatim slika, zamlaćivanje je zagarantovano. Vidi ovu, vidi onu. Ovde sam kao prase, a ova mi je super. Ovde mi isekli noge, a onde glavu. Jaoo, otkad ove nisam videla, neke i totalno zaboravila. Onda probam da dozovem taj osećaj, te mirise, te boje i tu radost naravno. Jer niko se ne slika kad je namćor.
Doduše, to me je podsetilo na jednu epizodu kad nas je otac neumorno slikao i snimao celog letovanja u Crnoj Gori, daleke 1975. godine. Toliko nas je smorio da su slike iz druge polovine letovanja bile tako specifične, upravo onakve kakve obično ne želimo. Sa podignutim rukama u stilu „daj više, stvarno nemoj“, ustima napućenim od coktanja i neodobravanja, često i leđima okrenutim. Ja imam nekoliko gde čučim u nekom ćošku od kadra. Jer je radila i legendarna „osmica“, zujala je više puta dnevno, dok god je bilo filma.
Naš otac je oduvek i na plažu kretao opremljen kao prosečan japanski turista, a digitalna era je tu naviku samo pogoršala i učvrstila. Kao rezultat smo imali situaciju da se kroz Rim, Pariz, Amsterdam na svakih pet minuta se čuje „Verkaaa“, što je bio znak mojoj majci da se nonšalantno okrene i pozira za (ko zna koju po redu) fotografiju ili snimak. Tako je mama imala slike sa svake krivine iz najlepših evropskih gradova. Ali samo onih koji su bili na početku putovanja. Negde na polovini obično, postane i njemu dosadno, a da ne pričam koliko mora da je dojadilo mami da non-stop zastajkuje, okreće se i smeška. Tada obično sledi faza uvaljivanja aparata. „Ajde slikaj ti“, „Što ne snimaš sad“, „Ih, nisam ništa uhvatio“ i slične jadikovke. Sledećih dana konačno odustane sasvim, pa više i ne nosi „aparturu“ kad krenemo u obilazak. Sigurna sam da mu je vratna kičma bila zahvalna, jer je brat bratu sveukupno težilo bar par kilograma.
Nikad mi nije oprostio što sam greškom izbrisala snimak iz Sikstinske kapele koji je snimao na kvarno i uz mnogobrojne opomene čuvara. Nije vredelo ni što je snimak bio jadan, lošeg kvaliteta zbog prebrzog zumiranja i manjka svetla pa je sve ličilo na neki Dom kulture kog su omalali seoski entuzijasti, a ne Mikelanđelo. Tešila sam ga da to ne može da se snimi ni prenese, mora da se vidi. Plus obećala i DVD, original. Obećanje sam ispunila, doneo Marko direktno iz vatikanske suvenirnice. Kao da ga je pogledao neki put. Nula puta. Uvek je ostajalo da sve treba da se „sredi“, sortira u albume, možda poneka i napravi kod fotografa (aha :)) i sve je čekalo neka bolja vremena koja nikako nisu dolazila. Kao što je i on čekao mene ovog leta…
Slikanje je u medjuvremenu postalo sve važnije, a fotografije sve brojnije. Tako je prirodno što zelimo da uhvatimo taj momenat uživanja, radosti, lepote. A šta je sa onim drugim? E, to je vec teže. Da bi se uhvatio momenat tuge, beznadja ili jednostavno ravnodušnosti – za tako nešto ti treba partner/fotograf. Neko ko će da te slika kad si u takvom raspoloženju. Pod uslovom da mu tu ekskluzivu dozvoliš i pritom ne razbiješ glavu jer si ispao najveći namćor na svetu. Ali ko to radi? Ne kažem, ima i toga. U novinarstvu pogotovo. To su profesionalci, umetnici, zaludjenici za ovu vrstu umetnosti. Obican svet ne. Jednostavno nam nije do slikanja tada. Otud taj privid beskonačne i neprekinute sreće na društvenim mrežama. Samo pozitivno. Svi smo mladi, lepi i srećni. Neki imaju i lovu, doduše.
Ne kazem da i sama u tome ne učestvujem ponekad. Ipak, moja želja nije da sve farbam u ružičasto, već da inspirišem ljude. I ne farbam često, ionako sam raspoložena i nasmejana skoro uvek. Da ne hrčem i spavala bih sa osmehom na licu. Ali zato kad padnem „u bedak“, nema mi pomoći. Kratko traje, ali je dubok obavezno. Pravi Blizanac, uvek bipolarno! Nije inspiracija, nije privlačno, ali je iskreno. Pomaže i to, ja mislim. Mislim na ono kad vidiš da nisi usamljen u svom sifonu.
Da li je bedak uopšte opravdan? Naravno da nije uvek. Ali, ko je taj ko ceni opravdanost? Ja stalno sebe opominjem da to nije u redu, da ljudi imaju daleko veće, zdravstvene i egzistencijalne probleme. Plašim se da hulim na Boga. Plašim se da sam nezahvalna. Plašim se da niko drugi to ne radi. Plašim se da ne prizivam još veću nevolju. Plašim se svašta nešto. Ali se ipak najviše plašim da mi takve emocije ostanu neoslobodjene, zamrznute u srcu i duši, da gajim i zalivam nesigurnost, zabrinutost, krivicu kad i same rastu kao korov, tamo gde ih najmanje želiš…
U redu je da ponekad nisi u redu. U redu je da se isplačeš. U redu je da se požališ najbližima/stručnjaku/
Čak i ako ne bude više mog Japanca da me slika i snima po celi dan, makar se i u ćošak sakrila. To ostaje za albume i uspomene, za tamni vilajet kajanja i neke buduće bedake. Koliko da se zna da je život jedan veliki krug, kao onaj točak sto su deca nekada davno neumorno terala štapom po dvorištu i sokacima. Kad se više ne budem smejala, ali i ako prestanem da plačem, znaću da me više nema. Da ne postojim. Da sam ispala iz šina, iz svog vlastitog kruga.
Neka mi bude oproštena patetika, ali i to je ponekad OK. Kad nisi OK.
Draga Miro,
Odavno si izašla iz jaslica što se blogovanja tiče. O čemu god pisala, Omanu, studiranju, pedijatriji sređivanju starih slika za savremene tehnologije, sve ti ide odlično. I više nego OK. Samo nastavi. Imaš moju podršku i veliki pozdrav !
Hvala Marko još jednom, i za komentar i za podršku 😊. Veliki pozdrav!