FT jedan P

Fali ti jedan papir, reče Mićkova Mica Ubica pre desetak godina. Tonom šalteruše koji se ne da reprodukovati ako nemate staklo sa rupom koje vam daje svu moć ovog sveta. Tog momenta vi ste nad popom pop. Ma kakav pop, patrijarh. Vaseljenski ili koji god da je sad No Uno. Tu moć vam daje baš taj jedan papir, za koji samo vi znate da nedostaje. I gde se može nabaviti. Ha! Čik sad se pravi važan, kao ne treba tebi jedna Mica. Pa ta Mica (tj. genijalni Mićko) je u jednoj kratkoj rečenici, floskuli bolje reći, sažela suštinu birokratije. Kako srpske, za koju mislimo da je najgora, tako i belosvetske. A tu spada i omanska. Iako obožavam ovu zemlju, moram reći da su u nekim segmentima kao u dvadeset i drugom veku, a u nekim su prevazišli i Balkan (u negativnom smislu).

Ja to najbolje osećam ovih dana. I to ne prvi put. Prošli put je bilo još gore (vidi objavu Neizvesnost iz NOA dnevnika). Trajalo je duže, mada i ovo sada može da potraje. Ne se znae. 😀 Upućeni znaju da je cela ova ujdurma, od poziva Ardžuna (vidi Ponovo aktuelno) pa do epizode sa toaletima u Dohi (iz Možda je suđeno) trajala punih 6 meseci. Možda i više. Jer sam već i ja izgubila pojam o vremenu. Šta to beše? To beše ono što pod hitno moram da zaboravim da uopšte postoji. Jer ovde i ne postoji. Nikad nije ni postojao (pojam o vremenu), što će vam potvrditi svako ko je sarađivao sa nekim iz ovog dela sveta. Pogotovo sada, kada Omanci moraju da čine čak trećinu zaposlenih, a kod nekih zanimanja i celih sto posto. Ček’ da ti Arapin pokaže koliko dugo može nešto da se čeka. 😎

Inshallah! Za one koji nisu znali ili neupućeno mislili da je to izraz koji zamenjuje naše „Bože zdravlja“, e nije! To je „FT jedan P“ po arapski. Znači, to arapska Mica (Merdžana možda 😃) tebi kaže – polako… kud si navr’o… ima vremena… pa ne može to tako… za to treba approval… pa nisam to ja smislila… takva je procedura… biće… kad bude… inshallah!  Da, ti, ti, što ti se tako mnogo žuri i misliš da si najvažniji na svetu! E, pa nisi. Jer ja ne zavisim od tebe, ni od procedure, ni od papira, niti bilo od koga. Ja sam Omanka, posađena na tu stolicu dekretom Omanizacije, koji kaže da mogu kako hoću i kad hoću. Da dođem na posao ili ne dođem. I da radim i da ne radim. A platu da primim, ne manju od zakonski propisanog minimuma. I da ti završim posao i da ne završim. A ti još hoćeš da požurim. Skloni se molim te, žurim kod kozmetičarke na botox, rekla mi da izađem ranije. Dođi sledeće nedelje, inshallah! I nemoj da misliš da je drska. Neee, tu se ona jako razlikuje od Mice. Ja u stvari, kad porastem, želim da budem Merdžana (kod moje Nede mi samo jedno e fali 😃). Ona se ne uzbuđuje, ne diže galamu, ne gleda te kao da si joj oca ubio. Ona je toliko mrtva ‘ladna, da su u njenu sliku gledali momci iz Vukajlije kad su imali zadatak da objasne pojam FLEGMA. Da li sam u pravu, prosudite sami OVDE.

I tako, ja sad čekam petnaesti approval po redu. Niti znam zašto, niti za šta. Nije da nisam pitala. Ali dobila sam odgovor koji ni Vukajlija nema. Za njega mi više treba Oxsfordski rečnik, ali neka mumbajska verzija. Eto, da vidim vas. Ko dešifruje odgovor mog HR-a, mister Bipina, koji sam dobila kad sam danas pitala „kakav bre sad apruval treba“ – dobije pola kilograma urmi. Iduće godine naravno, pošto tek tad mogu na odmor. Dobro, sa bademom, pošto je iduće godine. 😉  I to moram da pogledam u telefon da ne pogrešim, toliko nema veze. Pazi sad: „As in it’s under process“. Aha! Sad da vas vidim… A vidim, nećete se vi urmi najesti ni ovog ni sledećeg leta. 😏 Glavu dajem da nije auto-correct u pitanju (kao u slučaju Bessy sa Juniorom, vidi epizodu Poslodavci), jer je vrlo pedantan u prepisci i obavezno ispravi sve što ponekad slučajno pogreši.

Nije važno, kaže Bosa. Plata ti ide od kad si nogom kročila u Oman. Valjda. Ili važi ona rečenica koja se u Srbiji vrti od kako smo otkrili (robo/feudo) kapitalizam: „Privatnik je to“. Andrea, Aunde, Intrlemint, Leoni… pa Starcare. To je moja firma. Kažu najbolja privatna bolnica u Omanu. Po kadru, po uslugama i po uslovima. Videćemo. Bolnica, sa posteljama i intezivnom negom, je u glavnoj zgradi. Tamo je i Human Resource štab. Korumpirana kadrovska mašina, u simbiozi sa sunarodnicima sa one strane okeana je sve i svja u ovoj ustanovi. A koliko sam mogla prošlog leta da vidim i u drugima je isto (vidi Kraj epizode). Oni su te ustvari i zaposlili, sa njima pregovaraš za platu, za slobodne dane i odmor, oni te raspoređuju tamo gde oni misle da najviše treba (ili je i tu sistem ko da više, ne znam). U toj službi se toliko dobro zna „ko kosi, a ko vodu nosi“ („ko vozi traktor, a ko otvara kapiju“ je jedna od glupljih ali nisam mogla da odolim 😊) da pomisliš da je HR skraćenica od hijerarhija. Ovaj ti je za ovo, a onaj za ono. Pa se ti snađi. Ovaj je na odmoru, ovaj je službeno odsutan, a ovaj na „hitnom odsustvu“ jer je umro tečin teča u Kalkuti. A ovaj? On je „around“, javiće se već kad završi.

A ti Mirjana (sa naglaskom na ja, a izgovarajte dža) moli Boga da je Mici/Merdžani botox uspeo, pa ćeš onda možda i apruval da dobiješ. A do tada kuckaj po tastaturi kad nemaš šta pametnije da radiš. Za one koji nemaju šta pametnije da čitaju. Moje najdraže. 😍