DOVIĐENJA DRUŠTVO STARO

Danas sam posebno emotivna. Gledam fotografije , ali ne tužna. Pre bih rekla onako, „sa osmehom setna“. Ne znam zašto? Kao. A znam. U Srbiji sam nezaposleno lice. U poslovnom svetu tikva bez korena, a u emotivnom sa jednom uspomenom više u fioci. Od danas više i zvanično ne radim u Domu zdravlja Jagodina.

Nije da mi je žao. Sama sam izabrala ovaj put, to jest sa svojom porodicom. I nije da nisam dobro razmislila. Kao da mi je razmišljanje pomoglo. Vise sam sledila srce. I stomak. 🙂 A ipak smo sto puta pretresali i one praktične stvari – gde to uopšte idemo, kako ćemo preživeti i šta ako…

Ali i to ako smo prošli jednom, pa i tada se odluka nije promenila. Potreba da se pokrenem i otplovim je ostala čak i kada sam se uskladila i sa tim da ću možda i ceo vek provesti na starom radnom mestu. A ipak smo se i drugi put pozdravili.

Bilo mi je lepo. A najlepše ovih poslednjih meseci kada sam se bila vratila iz Omana posle fijaska sa CHC. Toliko sam lepih reči cula, toliko se ljudi obradovalo kada me videlo (i roditelja i dece), da to nikad neću zaboraviti. Jedna mama mi je rekla da se zabrinula kad joj se sin razboleo i da zato nije mogla da spava prve noći. Stalno je prekomerno brinula i mislila sve ono što samo pustoj majci može da padne na pamet – a šta ako je ono, šta ako se ispostavi da je ovo ili ako se nedajboze iskomplikuje? A onda se setila, pa doktorka Mira je sada ovde! I momentalno je zaspala. Lepši kompliment nisam mogla da dobijem. I ja sam te večeri momentalno zaspala, znajuci da nema zime. Dok je ljudi koji znaju da rade svoj posao, ali još i više mozda, dok je onih koji to vide i cene – dobro je.

Niko još u Srbiji nije ostao ni gladan ni žedan pa nećemo ni mi. Koja god varijanta da izađe. Mene samo brinu naši studenti. Ali, pobrinućemo se da za njih i njihovo školovanje uvek bude. Prvo to. I mene su roditelji školovali tolike godine i to u najgore vreme. Pomagali, kao i Srđanovi, kada smo već bili svoji ljudi i kada je trebalo mi njih da pomažemo. Ali u Srbiji nikad nije bilo lako osamostaliti se. Pogotovo finansijski. To nam dođe kao neka  nacionalna osobina. Znate oni klišei:  Nemci – disciplina, Francuzi – ljubav, Englezi – hladni, a Srbi kod tate i mame na kazanu celi život. Da se nešto promenilo, poverovaću kad se naša deca budu skinula sa platnog spiska i budu potpuno (ali potpuno) finansijski nezavisna. A da to bude pre nego I sami budu imali decu. J Ulažemo u to, valjda će se i isplatiti. 🙂

Moji profesionalni počeci su vezani za jagodinsko porodilište. I na ličnom planu čak, jer je i rešenje za posao stiglo u porodilište gde sam tek izašla iz šok-sobe nakon carskog reza sa Aleksom. I valjda zato me trudnoća asocira na staž (u stvari obrnuto :)). Otud i ljubav prema pedijatriji, otud ta strast koju sam pokupila u porođajnoj sali dok sam navijala uz porodilju da izdrzi još malo. Pa još samo malo. I još samo malo… I tako nekoliko sati. Ponosna sam što je generacija devedeset i šeste skoro cela prošla „kroz moje ruke“. Tada sam i sama bila mlada mama. Toliko sam se „primala“ tokom porođaja da sam i uvek bila mokra do gole kože, a onda – presrećna sto se sve dobro završilo, izlazila da saopštim lepe vesti porodici. I svaki sam put, ali baš svaki – zaboravljala koji je pol bio u pitanju. Toliko mi to nije bilo važno u tom trenutku i posle tolikih muka. Morala sam uvek da se vraćam da proverim kad već ne umem da upamtim. Težinu sam znala u gram, a i da su me pitali koje sve nijanse boje kože je promenilo, broj otkucaja u minutu, koju je „ocenu“ dobilo – sve bih to umela da izdeklamujem bez greške, ali da li je muško ili žensko – to ne. U stvari, imala sam ja ideju da je „veovatno žensko/muško“ ali gde smem tako da kazem ocu koji me gleda zakrvavljenih očiju posle neprospavane noći (da je jedna i da je poslednja bar :)) kao da sa lica može da pročita  da li mu se želja ispunila. „Verovatno“ nije odgovor koji bi prošao, a nije ni u redu.

Onda ide jedan period u Opštoj medicini. Rad u obližnjim (ali i u onim udaljenim) seoskim ambulantama, kao što red i nalaže za mladog i zelenog doktora. Nije bilo lako, samo da se zna. Sa bebe na babe. Ali, treba sve proći. Iskustvo više, dobro za radnu biografiju i široko znanje. Uglavnom sam zamenjivala lekare koji su išli na odmore ili „avanzovali“ tj. prelazili u grad kad dođe tako neko mlađi. Iz tog perioda mi je ostalo sećanje na red vožnje autobusa (na sve 4 strane od Jagodine) i omiljeni kaput, izgoreo od grejalice koju sam uzalud približavala u pokušajima da se nekako ugrejem u ledenoj ambulanti.  Doduše, naučila sam i neke trivijalne ali poučne stvari: da je čaj od  divljeg zelja izuzetan lek za proliv, kao i da su ljudi naprasno manje bolesni leti kada su poljski radovi u toku, a pune čekaonice su obično govorile da je u pitanju neko crveno slovo.

Ne mogu da kažem, u Ribaru mi je posebno bilo lepo. Puno ljudi me poznavalo, javljale mi se babine „drugarice“ i nekako sam bila na domaćem terenu. Ali, taman kad se navikoh – pozvaše me na školski. Pedijatrija me ponovo uze pod svoje i definitivno se zacementirala odluka da je to jedina specijalizacija za koju ću konkurisati.

Samo su moja pokojna majka i Srđan videli moje suze kada me je za dlaku mimoišla specijalizacija iz pedijatrije te (1997.) godine. Slinila sam i balavila, misleći da je smak sveta. A naravno da nije bio. Ne da nije bila katastrofa, već naprotiv. S obzirom na to da se nisam nadala specijalizaciji, ostala sam trudna sa mojom Nedom i gle čuda – novi konkurs! Jupiii! Niko srećniji od mene! 2 u 1! Da sam je dobila prethodne godine, ne bih se sigurno odmah odlučila za drugo dete. Kao i svi bih čekala da prođe ovo ili ono. A posle bi možda bilo kasno. Prošla bi mi trideseta godina kada je trebalo da rodim devojčicu kako bi se naš „ženski rodoslov“ održao. Rečeno – učinjeno! Devojčica, i to kakva!

Da pojasnim. Moja baba po majci, iz Makedonije – Marija, je bila rodjena 1909. godine i rodila je moju majku u svojoj tridesetoj godini kao drugo dete u porodici (nakon sina, mog ujaka). Potom je mama rodila mene u svojoj tridesetoj, isto kao drugo dete (posle sina, mog brata). Znači, da bi se niz nastavio, trebalo je samo da ispoštujem tu tridesetu godinu, posto mi je Bog već dao Aleksu (hvala Mu do neba!) kao prvo dete. Znači 1909., pa 1939., pa 1969. i eto, 1999. godine, samo trinaest dana pre bombardovanja i na početku specijalističkog staza – ispunjena želja!

Sama specijalizacija, znaju kolege. I njihove porodice, svakako. Ne znamo jedino da li je veća muka bila za nas ili za one koje ostavljamo. Najčešće sve u kompletu – muža/ženu sa sitnom decom i roditelje da kubure sa njima kako znaju i umeju. A mi da se zlopatimo spavajući po vozovima ili autobusima jer smo slobodan dan uzeli u petak umesto posle dežurstva. Pa čak i ako nisi imao svoju malu porodicu, mučna je i sama činjenica da (opet) držiš knjige u krilu i drhtiš pred ispit vise nego ikada pre. Jer sad si pravi doktor, a ne student. I kao kad dođu godine kad više ne možeš da se švercuješ, tako dođu i kad više ne možeš da padaš ispite. Bude pogrešno shvaćeno. Od sebe samog najviše. A svaki ispit može da se padne, uvek. I svakome može da se desi retrogradni Merkur i fatalna konstelacija kada su članovi komisije u pitanju. Samo što više boli sa 30+. Ali se više i raduješ. I svi oko tebe, a najviše oni koji su čuvali decu.

Posle specijalizacije – opet gušter, ali kao specijalista. Opet se peče zanat, jer što više znaš to je teže. I više brineš. Nosila sam svoje probleme kući, često ne spavajući od brige, a neretko sam i „pregorevala“ od posla. Pogotovo otkako se 2008. godine Školski dispanzer izdvojio i postao (i ostao) najbolja služba jagodinskog Doma zdravlja. To nije palo s neba, to smo mi zajednički uradili i izgradili. Polako, ali sigurno. Ponekad i glavom kroz zid (tu na sebe mislim), mimo propisa i dotadašnjih klišea. Sve u interesu dece, koja su zgodna za političke govore i obećanja, ali su obično zadnji na spisku kad treba nešto za njih i uraditi. Svi moji saradnici su me u stopu pratili, ponekad doduše i molili da usporim, „da manje radim, jer bi onda i oni mogli malo manje da rade“ (kako mi je pisalo na jednoj posveti). Ja malo i usporila, ali neki me i prestigli. To ionako ide u krug, a tako i treba.

Prijateljstva koja su odatle potekla su mi za celi život, gde god da budem radila. To se pokazalo i prošle godine kad nam ni toliki kilometri nisu mogli ništa. Sve ono sto je važilo za moju porodicu, važilo je i za njih. Ponekad smo imali i video-sesiju za vreme pauza sa obe strane. Najdraži trenuci. Jedno lepo sećanje i dobri ljudi. Ovo je omaž njima i svima sa kojima sam ikad radila, svima koji su doprineli da budem ovde gde sam sad, jer to nikako ne bih mogla sama. Volim vas!