Dom naš nasušni

Obezbediti krov nad glavom u ovoj zemlji nije lako. To jest – jeste, ali opet – nije. Ovih dana sam apsolvirala na tu temu. Koliko da ne vrdnem od čekanja na onaj jedan papir što mi fali. Koji god da je. I tako, obilazak stanova, kupovina nameštaja (polovnog, naravno 😊) i cenjkanje sa prevoznicima da sve to prevezu i prenesu su me okupirali ove nedelje. Nema veze što još ne radim. 😊 Važno da sam našla gde ćemo živeti kad jednom počnem. A to uopšte nije lako, verujte. Mada mislim da je svuda na svetu isto, još od dana kada se čovek nastanio u pećini kako bi se sklonio od kiše i od drugih vremenskih nepogoda.

Mogu tačno da zamislim gospodina Kromanjonca kako sedi pored vatre, uživa grejući se, možda pritom vizuelizira i afirmiše, ali u svakom slučaju je zahvalan svojim kromanjonskim božanstvima za komfor i sigurnost koji mu pružaju njegova četiri zida. U tom momentu mu sine na pamet epohalna ideja! Ako bi pozvao još Kromanjonaca u svoju pećinu, a oni za kose dovukli svoje Kromanjonke sa sve musavim Kromanjončićima, onda bi mogao zauzvrat da dobije mnoogo dimljenog mesa, a možda i neku štavljenu kožu kao avans (njegova Kromanjonka će se baš obradovati). Nema veze što bi bilo zagušljivo i neuslovno, što toalet iza male polomljene stene nije u funkciji i pored se ne može ni proći, a kamoli opstati. Ipak se sada pećine puno traže, na ceni su pa valja to iskoristiti.

Od kad je sveta i veka, bilo je stanodavaca i stanara. I uvek je stanaru bilo mnogo, a stanodavcu malo. Ja lično nemam loša iskustva sa stanodavcima. Naprotiv. Tragajući za studentskim utočištem sam stekla prijateljstva za čitav život i upoznala najrazličitiju galeriju likova. Počev od gospon Radivojca u Zagrebu. To je bilo moje prvo iskustvo. Prvi gazda i prva cimerka, Ivana (volela bih da je vidim, ratni vihori su nas razdvojili, ali uspomene ostaju). Baš nam je bilo lepo. Čak i kada me pomenuti gospon ujutru budi u devet sati, kucajući na vrata uz uvek istu rečenicu: „Hajde ustaj Mirjana, već je devet, treba učiti, treba raditi“ 😊 I onda uludo jutarnje ispijanje kafa i tamanjenje cigareta, uz pričice starog purgera kako bi se rado oženio (u sedamdeset sedmoj!), ali današnje žene ne znaju da cene prave ljude. A uz to „vole da šaraju“ i „nikad neće napraviti čušpajz kao njegova pokojna Vinka“. Sram ih bilo!

Ako jednogodišnju epizodu sa g. Radivojcem nazovemo porodičnom serijom (kao Srećni ljudi, Komšije i slične ljige), sledeće iskustvo sa „curama iz Savske 6“ je bio pravi triler. 😊 Brrr, još sad se stresem pri pomisli na prvu noć u velikoj sobi starog salonca u centru Zagreba, sa još tri devojke koje prvi put vidim, a koje su mi u tom momentu izgledale kao likovi iz nekog niskobudžetnog film noir-a. Jedna od njih je pritom dovela svog momka sa kojim je prvo pila do onesvešćivanja, a potom ga odvukla u tamu svog ćoška. Da li sam napomenula da je bila u crnini, a na natkasni njenog kreveta je umesto porodične slike stajala umrlica za neko dete (za koju se posle ispostavilo da je to bio njen, tih dana tragično nastradali, mali brat).

Druga cimerka je mogla da bude dubler Diznijevoj Madam Mimi u nekoj igranoj verziji. Oterana sa Srebrnjaka (zagrebačka verzija Dedinja) od svojih roditelja, inače intelektualaca, koji nisu više mogli da trpe skitnju i promiskuitet svoje mezimice. Živela je od svojih sponzora, iako se to tada nije tako zvalo. Dva puta joj je gazda izbacivao posteljinu (njenu jedinu imovinu) na ulicu jer nije imala za stanarinu. Nije ona imala često ni za hranu, jer i sponzori više vole Barbike nego pomenutu čupavu i otkačenu veštičicu. Otud su poslaci koje sam joj donosila iz menze učinili da joj budem omiljena cimerka.

Docimerke su takođe bile pitoreskne, u najmanju ruku. 😊  Bosanke, jedna sa momkom iz Gnjilana, a druga konobarica u kafiću u predgrađu, inače vrlo temperamentna i vatrena ženska. Toliko da ju je gazdarica kafića jurila do kuće kako bi je slatko počupala i izgrebala kao osvetu za zavođenje njenog muža, dakle gazde. 😊 Mlađa je, naprotiv, bila mirna. U stabilnoj vezi sa momkom koji mora da je mnogo voleo, jer kako bi drukčije pristao da noć provede u kadi pošto mu svastika „ima gosta“. 😃 Sve u svemu, triler je ipak često zalazio u žanr komedije, a ja sam se za ta burna dva meseca ipak združila sa tim devojkama sa margine, tako da su mi čak donele i saksiju sa cvećem u novi stan.

Sledeća je bila moja voljena gospođa Milka Fučkar u Primorskoj ulici. Volela me kao dete, unuku. A i ja nju. Nije nam radio bojler, u sobi nije bilo grejanja, spavala sam sa cimerkom (Sanjom, sa kojom sam zajedno otišla iz Savske 6) u istom krevetu. Ali ja sam uživala u tom stanu. Pogotovo (opet) u jutarnjoj kavi i njenim iskrenim pričama iz mladosti. Mnogo bola, patnje, ali i ljubavi je njeno veliko srce izlilo. Neka joj je laka zemlja, umrla je ubrzo nakon što smo se mi iselile iz tog stana jer nas hladni decembar naterao da ipak nađemo nešto uslovnije.

Onda moja Ana, gazdarica vršnjakinja. Luda sto posto (mada ne više od mene), sklona preterivanju u svakom pogledu. I kad priča. da ne kažem laže. I kad troši, da ne kažem rasipa. I kad voli, da ne kažem obožava. A mene je obožavala, kao i ja nju (mada je znala da me i naljuti kad pretera). Na kraju mi je nudila da, bez ikakve naknade, ostanem kod nje i ne selim se u Beograd. Ali, mudra studentkinja medicine iz provincije je zarad ljubavi ipak promenila i grad i univerzitet. Kao da je znala da će joj taj duhoviti mršavi momak sa šeretskim osmehom jednog dana biti muž i otac najbolje dece na svetu. Kao da je znala da će uskoro rat. Jedno zlo koje bi pokvarilo sve njene uspomene iz Zagreba, ovako netaknute i nezaboravljene.

U Beogradu je bilo malo mirnije i organizovanije, kao što red i nalaže za univerzitetsku prestonicu. Grad u kome hiljade studenata i podstanara cirkulišu od gazde do gazdarice, tražeći najbolje za svoju šačicu para koje im svakog meseca šalju roditelji otkidajući od usta. Sve u nadi da će se njihova blaga, sada akademski građani, jednog dana se u velikom stilu vratiti i do kraja života u izobilju živeti svoj miran život intelektualca u unutrašnjosti. A bogami i njima da se nađu u starosti, naravno. Tako je mislio i moj otac verovatno. Kao i ja uostalom. Ali, nije nam se dalo. isto kao ni nizu drugih „pobegulja“ koji nisu ostali da sa svojom Srbijom dele dobro i zlo čekajući neko bolje sutra.

Ali, da se vratim na stanove i stanodavce. Tetka Pava je bila dobra žena. Jedino što ni ja ni moja cimerka nismo smeli da primamo nikakve posete pošto je mislila da bi to bilo uznemiravajuće za njenu, već tada odraslu, ćerku sa specijalnim potrebama. Iz tog perioda mi je više u sećanju stan kod Đuke, gde je Srđan stanovao, nego moja studentska sobica na Novom Beogradu.

Onda Niš. Navrat-nanos traženje i stana i cimerke. Drama. Ali najlepša. Tada sam upoznala moju teta Natašu, moju nišku majku kojoj sam se vraćala sto puta, a najduže tokom specijalizacije. Tada sam se združila i sa mojim Dragišom. Sećate se praseta iz filma Idemo dalje? E, tako smo se iz milošte zvale moja cimerka i ja dok smo se cepale od smeha i razglabale u našoj sobici 2×2 kod gazda Mileta, umesto da učimo…  Boravak u studentskom domu je posebna priča. Pogotovo devedeset i treće, kada sam apsolvirala. Od tada blisko prijateljstvo sa Vanjom koje i danas traje i koja mi pomaže da ove rečenice dođu do vas, kako ovde, tako i u Magazinu Zdravo. Domske žurke (moja diplomska je naravno bila jedna od boljih), domski DJ, moje donošenje venčanice u sobu kako bih pokazala drugaricama, pranje tepih staze deterdžentom rastvorenim u pepeljari, pečenje palačinki na raspadnutom rešou (rođen da Biba pokaže svoje veštine u punom svetlu 😃). A možda najviše nemaština tog doba, menza koja služi samo prazne makarone za ručak, a za večeru ništa. Posle nisam 20 godina jela jaja, niti pekmez od šljiva, pošto su to bile jedine namirnice koje su mogle da stanu u naš frižider u vidu prozorske daske. Učenje kao već uhodana stvar, nizanje ispita i na kraju diploma za koju sam mislila da će me vinuti u zvezde. Možda i hoće, utakmica još nije završena. 😃

Tu se završavaju moji podstanarski dani, bar što se Srbije tiče. U Jagodini sam skoro celi život bila u istom stanu gde sam i prohodala. Odatle sam se i otisnula u svet. Mislila sam da će mi više nedostajati. Mislila sam da ću u nozdrvama stalno nositi taj miris doma. Ali, ne. Nedostajali su mi deca, otac, porodica, prijatelji, kolege. A ne zidovi. Dobro, i jedan pas. 😃 I sasvim nam je bilo dobro i „u našem“ podstanarskom stanu kod gazde Hilala, farmaceuta koji je sa ženom i četvoro dece živeo odmah ispod nas. Pogotovo kad su nam deca bila u gostima (Neda čitav mesec), činilo se kao da smo tu oduvek. Dobro mi je bilo i kod Irene i Zokija prošle godine, kao i sada kod Bose. Biće mi dobro i kad budemo ponovo našli „naš stan“, bez obzira što je podstanarski. Dobro mi je svuda gde imam krov nad glavom, gde imam prijatelje, porodicu. Koreni se nose sa sobom, saksija nije važna. Tačka. Bar što se mene tiče.

Ispred starog stana, kod gazda Hilala

Jutarnja kafa na našoj staroj terasi

Pogledna jednu tipičnu stambenu četvrt u Muskatu

Mirjana Stankovic
Specijalista pedijatrije, trenutno zaposlena u Starcare Oman u Muskatu. Sa dvadeset i pet godina staža veteran u pedijatriji, a sa pedeset godina života početnik u životu i radu na Bliskom Istoku. Kao bloger, tek u jaslicama 🙂

Get in Touch

  1. Bravo Mirjana !
    Spakovati toliko mesta, uspomena slika ljudi i događaja u jedan tekst, je već prava umešnost. Zadovoljstvo i za čitaoca i za pisca, pretpostavljam. Samo nastavi, zadovoljstvo je čitati tvoje tekstove.

    Pozdrav iz jagodinske vrućine !
    P.S. Nije za poređenje s omanskom, ali nije prijatna.

  2. Ova atmosfera, pa detalji koje si tako sačuvala u sećanju….Još kad bi negde u pozadini išlo Ne daj se Ines 🙂😉 … Zaista fantastično 😘

    • Hvala Saška! A malo sam zazirala od flešbekova, mislila sam – udaljavam se od teme. Ali su to ipak moja pisma, pa sve što mene dotakne, podseti i inspiriše, nađe se u njima…

  3. Draga naša doktorka,
    ako je ta Vaša novobeogradska gazdarica Pava živela preko puta SIV-a i imala brata, čini mi se, na Konjarniku, onda smo imale istu stanodavku. I to u istim uslovima (pošteno bih se okupala samo kad ode tom bratu u posetu 😄)!
    Puno pozdrava iz Jagodine, od male Nevene i njene mame 😘

    • Eto kako je svet mali! Da, to je stan preko puta SIV-a i kupanje po restriktivnom režimu 😊

      Hvala puno što pratite blog i puno pozdrava i poljubaca 😘

Napišite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Related Articles

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 9 : termini koji zbunjuju

Malo da napravim digresiju, ali mislim da će vas zanimati. Najviše se traže lekari sa statusom Mid -Career. Početnici u svojoj struci skoro nikako, a za...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 8 : dokumenta

Kako se šalju dokumenta?Sva dokumenta moraju da budu skenirana i spojena sa prevodima, a u toku aplikacije ih "upload-ujete" na mestima gde se to...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 7 : posle ispita

Šta se uopšte radi posle položenog ispita?Kada na svom dašbordu DHA aplikacije vidite oznaku PASS, onda prvo morate da častite! Sada ste DHA Eligible...

Latest Posts

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 9 : termini koji zbunjuju

Malo da napravim digresiju, ali mislim da će vas zanimati. Najviše se traže lekari sa statusom Mid -Career. Početnici u svojoj struci skoro nikako, a za...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 8 : dokumenta

Kako se šalju dokumenta?Sva dokumenta moraju da budu skenirana i spojena sa prevodima, a u toku aplikacije ih "upload-ujete" na mestima gde se to...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 7 : posle ispita

Šta se uopšte radi posle položenog ispita?Kada na svom dašbordu DHA aplikacije vidite oznaku PASS, onda prvo morate da častite! Sada ste DHA Eligible...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 6 : Prometrik 2.deo

Kada dođe taj dan, treba da se pojavite bar pola sata pre termina i da ponesete pasoš.Ništa drugo nije dozvoljeno. Nikakav papir, ni olovka....

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 5 : Prometrik ispit 1.deo

Šta znači Prometrik?Prometric je ime (američke mislim) agencije koja se bavi organizacijom ispita i različitih provera znanja. Po celoj planeti postoje Prometric centri koji...