Put do doma je uvek trnovit. Do samog mesta za stanovanje možda i ne, ali da bismo se negde osećali „kao kod kuće“, potrebno je malo više. Već sam pisala o tome da sam svoje (neplanirano poklonjeno) slobodno vreme trošila uglavnom na ponovno svijanje gnezda na ovim prostorima. Nešto malo o tome, a malo više o nekim ranijim pokušajima imate u postu Dom naš nasušni.
Prvo i osnovno je pronaći stan. Odabrati da li ćemo živeti u zgradi, kojih ima milion i samo niču kao pečurke. Pogotovo u ovom delu Muskata. Ne kažem, ovde su zgrade obično lepe. Neke baš neobične, u stilu koji je ipak dosta drugačiji od onoga što viđamo kod nas. Mada ponekad preteraju u želji da sve bude kitnjasto i ukrašeno. I sami stanovi su lepi. Prostrani i uglavnom svetli, iako imaju nevelike prozore.
Karakteristično je da dnevna soba ne ulazi u „sobnost“. Tako na primer dvosoban stan ima dve spavaće sobe, ali pored toga i dnevnu sobu i kuhinju. Kuhinja je uglavnom posebna, mala i neprimereno ružna u odnosu na ostatak stana. Da li to zbog toga što većina stanodavaca ima svoje mejdice (tj. služavkice, obično Filipinke) i misle da će neko u dvosobnom stanu takođe imati služavku koja će biti zadužena za kuhinju pa joj bolje i ne treba? Ali takvi ne žive u stanovima, već u mnoogo većim kućama koje imaju poseban deo namenjen njima.
Bilo kako bilo, ono što sa stanovima ne valja ovde je isto kao i drugde. Nisi sam u zgradi. Znači, stavka zvana komšiluk. Pomislićete, s pravom, da to nije nikakav minus. Naprotiv. Dobro je imati komšije – što za druženje, što za nedajbože situacije. Ali pod uslovom da živite u Švajcarskoj gde je propisano kad puštate vodu, a kad možete da kašljete.
Meni su u sećanju vrištanja gazdarice Grkinje koja nas opominje da budemo tihi u vreme odmora. Nas, grupu balavaca koji su došli na more da se ludo provedu. A provod ne podrazumeva da šapućete u podne. Pa tad se doručkuje, sprema za plažu, dovikuje s terase šta da se kupi u prodavnici i slične (para)morske radosti. Doduše, ta ista gazdarica kad sretne drugaricu u sedam ujutru usta ne zatvara. Melje, veze, štrika, tandrče sa povremenim podvriskivanjem i stalnim vikanjem tako svojstvenim mediteranskim narodima.
Da ne zaboravimo i zvona sa obližnje crkve nedeljom. I „karpuzi, karpuzi“ preko megafona. Ko je blizu nekog kafića, restorana ili daleko bilo noćnog kluba – nadrljao je. Ali, to je ipak specijalnost Crne Gore.
Moram da napomenem da smo toj istoj gazdarici bili zahvalni kada su nam deca bila mala i kada smo iscrpljeni od nošenja dušeka, guma, kofica, lopatica i drugog plažnog aksesoara jedva se dogegali do apartmana, završili tuširanja i ostale pripreme, te smestili svoju mezimčad na spavanje. I taman kad smo seli da na miru popijemo kafu ili i sami legli, eto belaja.
Druga porodica nije znala za naš raspored pa tek sad stiže sa plaže uz obavezno međusobno začikavanje dece (začinjeno kontinuiranim žaljenjem mlađeg da ga starije maltretira što u većini slučajeva i nije daleko od istine), dovikivanje u pravilnim razmacima da se požuri, ne zeva okolo, ne vuče k’o prebijen, opere pesak s nogu. Iz kupatila (uz otvoren prozor naravno) traženje peškira, kukanje na potrošenu toplu vodu, nezatvoren šampon, upotrebu ličnog brijača ili (kod onih sa vedrim duhom i debelim živcima) pevanje pod tušem.
U sekundi, užasnuto shvatimo da je bar jedno mezimče ne samo budno, već i orno za dalje aktivnosti nakon tako okrepljujuće podnevne pauze. Sad može da tera do ponoći! Najmanje. 😋
Jaoo, gde odoh ja. Ali, samo sam htela da pokažem da to nije nikakva specijalnost Bliskog Istoka. Ovde samo nisu navikli da žive u stanovima. A i imaju mnogo više dece. Raspuštene, samo da napomenem. Uglavnom mislim da je dobro biti (relativno) opušten roditelj. Zato što u suprotnom gušite dete i sečete mu krila u želji da uvek, baš uvek bude u vašoj blizini i bezbedno. Ali posle ga tako nepripremljeno i nenaviklo na život kakav je u stvari – čupav i dlakav, gurnemo u vrtlog koji vrlo lako može da ga povuče u raznim pravcima. Za dobre plivače nije problem. Oni se snađu i u mutnoj vodi. Ali koji nisu rođeni takvi, pa još i tek provirili ispod staklenog zvona, obavezno potonu. U svakom pogledu.
Međutim, ovde to ima sasvim drugu dimenziju. I religioznu konotaciju. Njihovu decu Alah čuva i sve drugo je van njihove moći. Zato su većinom prepušteni sami sebi ili u najbolju ruku mejdicama. Ali, kao što rekoh, u stanovima nema mejdica pa je uglavnom ovaj prvi slučaj. Šest meseci potrebe da se boravi u klimatizovanim prostorima uslovljava situaciju da se deca obično igraju po hodnicima zgrade. Uključujući i žmurke i jurke, te planetarno univerzalne igre sve dece sveta, u kojima se skoro trocifreni decibeli podrazumevaju. Pa ti vidi.
Nama je samo pogled na desetine cipelica i papučica ispred većine stanova u zgradama koje smo obilazili prošle godine kada smo tražili stan govorio sve. Pored toga, saberite i dečja kolica za različite uzraste, o biciklama da i ne govorim. Neka su samo živa i zdrava dečica, oni moraju da se igraju, smeju i vesele jer to je deo svakog srećnog detinjstva i odrastanja. Ali mi ne moramo da živimo u zgradi. Ne, hvala!
Još samo da napomenem da većina zgrada ima katastrofalno okruženje. Već pomenuti šoder parkinzi, gomile neiskorišćenog građevinskog materijala, prašina svuda a ponegde i đubre čini pogled sa vašeg prozora neveselim. A u tuđini vam to ne treba. Nikako.
Mada, ima zgrada koje imaju potpuno evropsko uređenje, uključujući i kućni red i pregršt pravila kojih se svi u zajednici moraju poridržavati. Okolina bude lepa, sa zelenilom, često i bazenom. Pa šta onda fali takvim stanovima? Ništa. Samo im je cena toliko paprena da su često skuplji od kuća i vila. A i „sobnost“ im je značajno manja što pravi problem kad imate goste, a mi to svakako planiramo.
Ona druga kategorija, život u okviru porodične kuće, je već isprobana. Pomenula sam gazda Hilala koji nam je prošle godine izdao stan u kome je prethodno živela neka španska porodica, potpuno namešten. Ali bukvalno. Ostavili su nam čak i plastične čaše i tanjire za piknik, vagu za merenje, šešir, gomilu produžnih gajtana, baterija i ko zna čega sve ne što podrazumeva jedno pristojno domaćinstvo.
Mi smo navukli još pola tone (ne)potrebnih sitnica i kada smo otišli iz Omana bogami je bilo čipavo sve to udomiti. A žao nam da bacamo. Pare se davale. 😉 Sada znam da se može prodati (i kupiti, naravno) bukvalno sve. Prodaju ljudi i plastične kutijice, turističke vodiče i novine, tepalice za muve, razglednice, olovke, dečje igračke (to pogotovo), nepotrošene dezodoranse i sredstva za sunčanje.
Obilato sam to koristila pri opremanju naše (buduće) vile. K’o što rekoh, vila je kuća koja može postojati samostalno ili, kao u našem slučaju, združena sa još dvadesetak indentičnih u jedan kampaund, koji ima svoj život, domara, bazen. Zamalo da kažem obezbeđenje ali ne verujem da neko našeg starog Serdara doživljava tako.
Preplanuli Sik teško da nekome može izgledati preteće. Pripadnik je ove miroljubive religije (23 miliona vernika širom sveta ih svrstava u petu religiju sveta) koji ne seku ni bradu ni kosu već je brižljivo umotavaju u karakteristični turban. Ako je ne seku, ne verujem da je zabranjeno da je peru, ali tako izgleda. I miriše. To jest, ono drugo, al’ mi glupo da napišem… Znate ono sa nogama iz Voli da živi živina. 🙂 A i pranje tradicionalnog belog odela (mi ih zovemo pidžame) je takođe pod znakom pitanja.
U svakom slučaju Serdar je tu za sve što treba, od održavanja bazena do raznih sitnih popravki. Pa ko ne zna da sam nešto završi u svojoj vili ili jednostavno nema alat – neka mu je Bog (ili gas maska) u pomoći. A i znanje pantomime je poželjno pošto zna deset reči engleskog. Jednom ću posebno pisati o (ne)verbalnoj komunikaciji i veštini sporazumevanja sa stanovnicima poreklom sa Indijskog potkontinenta. To je posebna komendija. 🙂
Znači, mi smo odabrali da živimo u vili. Ništa mi ne znamo, rekli biste. Ali, stvarno smo želeli da za iste pare za koje smo prošle godine imali namešten stan, sada uzmemo nenameštenu vilu. Kupilo nas je dvorište. To jest dvorišta. Veće pozadi i sasvim malo napred. Nije zanemarljiva ni hladovina za auto. Deluje kao razmaženost, ali je u stvari potreba. Znaju oni kojima su akumulatori stradali od vrućine, a i oni koji se svakodnevno (nekad i više puta dnevno) hvataju za usijani volan i sedaju na vrela sedišta.
Crevo za pranje kola je pogodnost pride. Ovde kombinacija prašine i vlage uslovljava da na svaka 3-4 dana morate da perete kola. Čak i policija može da vas kazni za to. A i preglednost može da bude katastrofalna što je, priznaćete, nebezbedno. Cena pranja kola je oko 400din (ako je samo spolja) i obično to sa jednom kofom vode i dve magične krpe odrade radnici parkinga supermarketa gde ste došli da pazarite. Samo svirnete kad stignete, platite i kažete koliko ćete se otprilike zadržati. Poželjno je da tada slažete za bar pola sata, osim ako ne želite da posle čekate na zagušljivom i uzavrelom parkingu dok vam glancaju gume. Nije skupo, ali s obzirom na to koliko često mora da se radi, nije ni zanemarljiva suma.
Zato ćemo mi imati naše lično crevo i praćemo kola, prskaćemo se, prati popločane staze i naravno zalivati žbunje koje predstavlja maksimum zelenila ovde. Može i bolje naravno, ali nismo mi Sultan Kabus pa nemamo armiju „plavih kragni“ (tako ovde zvanično zovu nekvalifikovanu radnu snagu) da nam zaliva, kosi travu, šiša ogradu i kreše granje svakog dana 24/7.
Za vodu je zadužen tank na krovu vile koji pravi pritisak i zbog čijeg zagrevanja je nastala konfuzija oko značenja plave i crvene boje na slavinama (prilagođavanje opisano u Voli da živi živina). Ponekad procuri, što se upravo i desilo u vili koju smo mi bezecovali, pa se iskreno nadam da će moleri znati to lepo da saniraju. Da ne uzimam ja špahtlu u ruke, jer onda smo nadrljali. Bar mesec dana. 😊
Za sada sam muški odradila selidbu, ali o tome ću posebno jer je stvarno bila odiseja. I to u nastavcima, pa ću možda celu sezonu u jedan post, videću…
Osim moleraja, ima još popravki koje treba da se odrade i gazda je obećavao bogznakako. Šta će se od toga i ostvariti videćemo… Važno da imamo čemu da se radujemo, šta da šmirglamo i farbamo, šrafimo i budžimo sve vreme našeg boravka ovde. To je taman prilika za Srđana da pokaže svoje sposobnosti da sastavlja nesastavljivo i popravlja nepopravljivo. Da neko ne kaže da nam je dosadno. Sve jeste, samo to nije. Hvala Bogu! Mada mu se često obratim i sa „Bože, daj mi jedan dosadan dan“. Do sad me nije čuo. To je zato što zna i bolje od mene. 😉
Pored sopstvenog creva i šarene hladovine (ispade da su to jedine prednosti našeg budućeg doma) naravno da ćemo imati dovoljno mesta i za sebe i za buduće goste koje stalno pozivamo i željno iščekujemo. Dovoljno mesta i u kuhinji za spremanje obroka, kako onih skromnijih za nas dvoje, tako i onih svečanih za vikende i praznike. Prednje dvorište je dušu dalo za kaficu u dvoje, a zadnje za žurke i zabave. Isprobaćemo već za useljenje, svakako.
Spremni su i kreveti koji će mi itekako trebati posle napornog rada tokom nedelje (ovde ima fabrika koja pravi najbolje dušeke na svetu i naspavah se k’o čovek konačno), kao i ležaljke za pored bazena ili terasu, kako ko voli. Nadam se samo da ću imati vremena da bar malo uživam u tom našem gnezdu. Ali, i to je stvar našeg izbora, zar ne?
