Dan kada je sunce zašlo na istoku

Juče se desilo pomračenje Sunca u Omanu. Totalno. I bukvalno. Škole nisu radile pre podne jer bi roditelji-vozači onda bili u opasnosti da pogledaju u Sunce i tako oštete svoje mrežnjače. Tu odluku nije donelo Ministarstvo prosvete, kako bi se očekivalo, već Ministarstvo za Mesec tj. religijska pitanja. To su oni što gledaju u Mesec i određuju kada je koji praznik, što sa sobom vuče posledicu da ne možeš ništa da planiraš za praznik kad i ne znaš kad je. Takođe, ništa što je u državnoj svojini nije bilo otvoreno pre 9,30 (kada je najavljen završetak pomračenja). Starcare je naravno radio, makar da i nije bilo žive duše od pacijenata. Meni je čak zabrinuti kolega Dildar savetovao da na posao stignem pre izlaska Sunca, jer je tako „sigurnije“. Aha, sad ću baš da ustajem pre pet. Pa što mi ne reče da dođem posle pola deset? Još uvek mi je u očima ona zora sa Fins plaže i taman je.

Proviđenje je odradilo svoje i meni alarm iz nepoznatog razloga nije zvonio tako da sam na posao tek krenula u sedam, umesto da tada već budem tamo. Stigla sam za neverovatnih sedam minuta (inače bar 15-20), jer usput nije bilo nigde nikog. Dobro, ne baš nigde nikog, to je verovatno i nemoguće u milionskom gradu, ali definitivno su automobili bili retka zverka jutros na muskatskoj džadi. Pešaci su retke zverke i običnim danima. A avioni su leteli uobičajeno. Verovatno su piloti imali specijalne naočare. Ovih dana su na nekoliko punktova delili te „specijalne“ naočare i organizovali „gledanje solarne eklipse na javnim mestima“. Žao mi je što su ovde rendgen snimci digitalni i  na CD-ovima, inače bih se poslužila nekim starim filmom pošto je i to adekvatna zaštita.

Kada sam krenula, bilo je svanulo. Ekpresno sam se spremila i već pred kapijom primetila čudnu pojavu. Sve ptice iz kampaunda su se sjatile i po zemlji hodale (?) tako da sam jedva uspela da ih kolima rasteram, a da neku ne zgazim. Usput sam videla i nekoliko galebova (iako je okean par kilometara daleko) koji su tako nisko leteli i nekako dezorijentisano da sam se u jednom trenutku uplašila da će mi lupiti u vetrobran. Sve je bilo pomalo jezivo i naopačke. Odmah po svanuću je Mesec počeo da se gura i zaklanja Sunce. Senke su bile čudne, niske, ličilo je kao da Sunce zalazi. I to na istoku… Nekoliko puta sam uspela da u retrovizoru uhvatim siluetu „zagriženog Sunca“, ali je baš blještalo i nije bilo prijatno čak ni na taj, posredan način. Pomislih da je možda Stiv Džobs tako dobio inspiraciju za čuveni Apple simbol, mada mislim da sam negde pročitala da ima veze sa Njutnom, a ne sa eklipsom. Kako god, liči. Bar na ovoj fotografiji koju je danas uslikao jedan od omanskih lovaca eklipse.

Inače su omanske novine (tj internet portal „Times of Oman“) stalno objavljivali kao sve nešto pozitivno i zanimljivo, usput pozivali ljude da gledaju. Rekao bi čovek normalna stvar. Ali, zvanična politika je očigledno nešto drugo, pa je ipak prevladala preporuka „Mesečevog ministarstva“ da se bez preke potrebe ne izlazi na ulicu, da škole ne rade i da posao započinju kasnije. Rekoše da je bilo i vanrednih poziva na molitvu, kako bi se umilostivile Božje sile. Svašta nešto postoji, čak i u 21.om veku. 🙂

Međutim, da se ne pravimo mnogo važni, imamo i mi našu bruku iz 1999. godine. Tada su i neustrašive Srbe (inače mentalno iscrpljene posle bombardovanja, a materijalno posle poplava) višednevne apokaliptične najave i zastrašivanja stručnjaka sa TV ekrana, kao i bombastični naslovi na naslovnica naterali da stavljaju ćebad na prozore i katance na vrata dućana. A škole nismo raspustili iz prostog razloga što je bio avgust, pa ionako nisu radile. Grad je bio pust kao da se snima trejler za „Dan posle“, pa ni u našoj ulici nigde žive duše. Osim par komšija koji su pamtili pomračenje iz četrdesetih godina dvadesetog veka kada su ih učitelji organizovano vodili da kroz zagaravljena stakla bezbedno posmatraju ovu zanimljivu pojavu koju možda jednom u životu vidimo. Takođe pamtim da je bilo neobično tiho, da su ulični psi i mačke podvili svoje repove i zavukli se u nadublje budžake, a ptice nisu pevale.

Kako god, ponovo sam bila svedok da se neke stvari ne menjaju, da su ljudi podložni manipulacijama i dalje (medija pogotovo, a internet je baš dušu dao za to) i da će još mnogo vode poteći da čovek razume prirodu i svemir.

Kad smo već kod prirode, red je da ukratko kažem i par reči o izletu u Misfat Al Abrijen od prošlog vikenda. Stvarno je bilo fantastično, što smo i očekivali jer su u ovo doba godine oaze najzelenije i baš pitoreskne. Neću se ponavljati jer sam o tome pisala prošle godine, kada sam prvi put (sa Nedom i Tihomirom) posetila ovo egzotično selo, vidi Silom ženski vikend iliti “Terminal” po Srđanu. Sigurna sam da ćemo još mnogo puta doći u Misfat, i to sa gostima, jer je zgodna i nezahtevna šetnja po nezaboravnom krajoliku.

Prethodno smo posetili selo Tanuf, tj njegove ostatke. Evo nekoliko redaka o njemu iz pomenutog posta:  „Prvo smo bile u ruševinama koje su ostale nakon što su 1970. godine Britanci bombardovali uporište Imama koji je bio bog i batina režima starog sultana. Kad ih čovek pogleda rekao bi da su iz praistorije, a ne sa kraja 20. veka. Kuće su oblepljene blatom specijalnom tehnikom tako da bi stanovnici bilo koje Cigan male tu mogli da dođu na specijalizaciju (mada ni te mahale nisu kao što su nekad bile).“ Sada smo tamo naišli i na nekoliko grupica Omanaca iz unutrašnjosti (što obično podražumeva zanzibarsko poreklo) koji očigledno nisu zahtevni glede mesta za logorovanje i roštilj, pa im je usamljeno drvo u prašini pored parkinga bilo idealno mesto da se opuste i založe jaretinom. A i nama je idealna bila prilika za slikanje sa preslatkom dečicom.

Kad je čovek sam, uvek je u lošem društvu. Čuh na Slagalici malopre i oduševih se ovom Kafkinom rečenicom koja će, nadam se vrlo brzo, prestati da se odnosi na mene. Od kako je Srđan otišao u Srbiju, ne mili mi se da idem kući. Sama u dvesta kvadrata, bez motiva da samo za sebe nešto spremim, čak i da se po dvorištu muvam iako je sadašnjih dvadeset i pet – šest stepeni idealno za tako nešto. Valjda će nam ovo malo rastinja preživeti dok se Srđan vrati. Do tada, šaljem poljupce i vama, ali najviše mojoj porodici koja mi strašno nedostaje i koja se i ovako na daljinu trudi da loše društvo bude što kraće samo sa sobom. :-*