Tako sam otprilike vodila razgovor sama sa sobom kad sam malopre parkirala ispred Bosine kuće. Ne, nisam poludela. Bar ne još. 😵 Samo mi se zavrtelo u glavi od Dragice, tj od navigacije (tako joj od milošte tepa moj drug, slaveći svoju taštu) koja me načisto izludela ovo veče.
Mada, ne smem da zaboravim – da nije nje ja bih sedela kod kuće i brojala ovce ili, još gore, zalogaje jedući (se) od muke što mi papiri još nisu gotovi („Ministry website is still crushed“). Ne bih smela da mrdnem dalje od ćoška. To je 500m niz ulicu, tamo je kanta za đubre, to sam savladala. Malo li je?
Muskat nije Njujork, a ni Barselona da sve bude pod pravim uglom. Red avenije, red ulice i vozi MIško! Ako imaš šta, naravno. Ovde nema reda, ama baš nikakvog. Ulice su po brojevima, osim par izuzetaka. A brojevi su četvorocifreni i ispisani na tablicama od 10cm kvadratnih. Prvo arapski, pa naški. Digresija: ja mislila – arapske cifre su bukvalno arapske.
Ne, one su samo poreklom arapske. Nije da ne liče, ali ipak veze nema. Na primer njihova petica liči na nulu, jedino je devetka ista i možda jedinica. Nula liči na tačku. Četvorka je kao obrnuta trojka, a dvojka obrnuta sedmica, a šestica liči na sedmicu (kako prosto, zar ne). Pa ti vidi. I to u letu. I to tek na ogradi pored kapije prve kuće u ulici, što je super da vidiš šta si upravo promašio. To jest, ne možeš ni da vidiš osim ako nisi soko.
Da zaključim, snalaženje u početku bez navigacije – nema šanse! Bar ne za ženu. Ženu kao što sam ja. Ja sam operisana od orijentacije u prostoru. Digresija: zašto se kaže operisana od tog i tog? Valjda od onog doba kad je operacija značila da si posle toga faličan, tj. nešto nemaš, nešto ti izvadili. Daleko bilo.
Da se vratim na priču. Da li ste čitali „Zašto muškarci ne slušaju, a žene ne tumače mape?“ Ako niste, preporučujem jer će vam u trenu biti jasno sve iz naslova, a i mnoge druge stvari koje se tiču daljinskog, nalaženja stvari u fioci ili kako da odgovorite devojci na (retoričko) pitanje „Kako mi stoji haljina?“. Sada mi je sve jasno. Mape nisu stvorene za žene. U stvari, ja odlično tumačim mape, ali kao suvozač. Kako da tumačim kad vozim? Nikako! Zato imam Dragicu, kao sav normalan svet. Bar u velikom gradu.
Bog da sačuva sve blagodeti tehnologije 21.og veka. Nisam staromodna kad je to u pitanju. Kao pedijatar, ipak stojim na stanovištu da treba deci ograničavati gledanje u ekrane, a još više kontrolisati sadržaje koje gledaju. Jer ti ekrani mogu biti itekako edukativni i korisni. Takođe sam, kad su odrasli u pitanju, protiv da se ustaje i leže sa svetlom displeja. I trudim se da se toga pridržavam. Moj Kindle se ne računa, to je specijalni paper ink i nema plavog svetla, samo da se zna. A sve između, u razumnim granicama i da ponovim, sa sadržajima od kojih budeš bogatiji za nešto plemenito, a ne siromašniji za tri sata uludo izgubljenog vremena, samo napred!
Poslednjih deset godina sam radila uglavnom sa školskim uzrastom. Laskam sebi da razumem mlade ljude i da imam, ako ne isti, ono bar sličan ugao gledanja kao i oni. Jer nije za džabe ono mladost-ludost. E, to se kod mene malo zaglavilo. 😇 Trudim se da budem u toku sa tehnološkim novotaarijama. To mi je i u skladu sa horoskopom. Blizanac, sećate se? Ali, sam ipak žena. Farbam stolariju, menjam osigurače, prenosim nameštaj ali ne ubijam bube i ne snalazim se u prostoru. Znači, ipak žensko. Da ne bude zabune. 😎
Odakle ja da znam gde je severoistok, a gde jugozapad? A to mi je bar dvadeset puta rekla Dragica iz Google maps. Te okreni se na jugoistok, te vrati se na severozapad, te skreni prema ulici 9632 zapadno od trenutnog pravca. Te skroz si promašila, napravi polukružno. Ovo zadnje najčešće. Srećom da u Muskatu izgleda puno žena vozi (više puta sam spominjala Omanke za volanom) pa svi autoputevi imaju obaveznu traku i za „U turn“ ili polukružno okretanje pa se sve svodi na brigu da imaš pun rezervoar kad ti je glava šuplja i onda smo kvit.
Malo bolje radi Dragica is „Here we go“ aplikacije. U stvari, ona radi odlično. Priča levo i desno, a ne istok i zapad. Na vreme najavi gde treba da se ide i lepo se vidi pravac. Isto ti kaže za koliko metara skrećeš, pa se lepo prestrojiš i namestiš. E to što „ne zna dete šta je 300 kila“, to jest metara, to je drugi padež. I zašto nas to ne uče u školi? Lepo da te izvedu i vežbaj. Pokaži šta je sto metara, a šta petsto. Ovako ja nemam pojma. Nisam učila to, nego neke skroz druge stvari, šta ću.
Njena mana je što ne voli da se pipa. To, nikako! Stvarno, ako dodirneš ekran telefona iz bilo kog razloga – da suziš sliku, da okreneš kako bi bolje videla pravac ili te je neko pozvao, gotova si! Ode Dragica negde, samo je čuješ a ne vidiš. Što je opasna kombinacija. Znaju oni koji imaju tašte. 😊 I još je mana što je slabo informisana. Ne zna većinu orijentira. Možda joj Bliski Istok nije specijalnost. Ne znam…
Svakako, najbolja je Dragica zvana Garminka. Ona zna srpski. Dobro, to je Srđanu više važno, ali volim i ja. Prijatnog je glasa, dok su ove druge dve baš oštrokondže. Ne ljuti se kad promašiš, u sekundi izračuna kako da nastaviš dalje. Ima lepu, debelu, purpurnu liniju koju lako pratiš na ekranu, koji ti je lepo u visini očiju, na stalku. Doduše, ne da ti da vidiš celu putanju. Moraš da joj veruješ. Opasno, ali se isplati. Iznervira me samo kad kaže drži desno, a u stvari je skretanje k’o lakat. Tada je ne razumem. Ali, k’o što rekoh ona se ne ljuti, pa se i ja trudim da je ne psujem mnogo. Nema smisla, starija je.
I uvek je slušam. Makar me odvela u omansku nedođiju, Bogu iza nogu, tamo gde je Bog rekao laku noć, in the middle of nowhere. Ja je ipak slušam. Opet bolje zna od mene. Ja bih verovatno i tu nedođiju promašila. Nisam kao neki, za koje sam udata, koji je nameste, uključe i onda ništa ne slušaju jer znaju bolji put?! Usput se još i svađaju – „ti će mi kažeš“, „e, baš neću tamo, ‘oću ovde“, „nemaš ti pojma“ i da ne nabrajam dalje. Ja sam lojalna, slepo poslušna i nju najviše volim, bar dok su mi mape sveže i dok se ja malo ne naučim. A to će skoro da bude 😃
