Bio jednom jedan virus

U stvari, bila jednom jedna planeta. Najlepša na Mlečnom putu, ma u celom Univerzumu. Nije za džabe na njoj nastao život i čovek. E, taj čovek i jeste u centru ove priče.

Kažu, Bog je stvorio svet za sedam dana. U stvari – za šest, pošto se sedmog odmarao. Čoveka je stvorio tog šestog, poslednjeg radnog dana. Nije blesav bio da ga napravi ranije, pa sve da pokvari. U začetku da satre i zamrsi sve. Ne, za te stvari je Bog stvorio ženu.

Što da jadnik skapava od dosade, kad može lepo da sa svojom izabranicom oči vadi po vasceli dan. Usput i da misli da je glavni, jer od njegovog rebra stvoriše nju. Ne kapira da je to varka, obmana. Iz senke vladala oduvek, ratovi se vodili zbog nje, mnoga braća zavadila…

Sad, kad malo bolje razmislim, čudno mi da reč virus nije ženskog roda? I super što nije, bar imamo neke šanse. Ono, Korona je žensko ime. Kruna, kao kraljica virusa. A daleko je od toga, više kao neko nahoče. Podvaljeno kukavičje jaje, ispod žita i na kvarno. Dok niko nije gledao, razvila se i nabujala kao žena u najboljim godinama. Ušla nam u živote, prošetala glavnom džadom pa iščezla. Slavili vrlo kratko što je nema, kad eto nezvanog gosta opet. Kao u romantičnim komedijama kada se na venčanju pojavi tajanstvena osoba koja ima nešto da izjavi. I to baš u sekund pre nego su zaveti dati. Ček’ da vidite šta ja imam da kažem, a svi zinu. Ostalo dopunite sami.

Videla je ova planeta mnogo virusa. I bakterija naravno. Resto nam nije zanimljivo. Zasad. I zaboravljali ljudi da su ove pošasti bivale mnogo smrtonosnije od svih ratova zajedno. U ratu se bar gine junački, a bolest te ponizi. Svede te na postelju, miris joda i lekova, izlučevine i gnoj. Zvuk kašlja i sipljivog disanja, stenjanje i jecaji u tami.

Nekoliko slika imam u glavi kada su epidemije u pitanju. Ako ćemo po hronološkom redu, prvo bih pomenula „Boška Buhu“. Ko se sve seća scena sa partizanskim buretom u kome otkuvavaju stvari mladih skojevaca? Boško, Sirogojno i ekipa ogrnuti ćebetom dok ih voljena, ali i stroga doktorka grdi što su se uvašljivili.

Pa onda „Neretva“, maestralna Milena Dravić i tifusar Boško koji me je povremeno pohodio u dečjim košmarima. Tu negde, kod tog srušenog mosta smo jednog leta jeli najbolje tufahije na svetu. Nije da ima neke veze sa temom, ali ne mogu a da ne pomenem 😃

A Variola vera je tek film za pamćenje. Odličan po više osnova. Meni kao balavici, prvi utisak – Rade Šerbedžija. Frajer kome „izgled nikad nije bio najjače oružje“, pa mu ni par boginja ne umanjuje karmu. Raskrinkava ljigavog direktora i objašnjava razliku između polnog organa i karakterne osobine. Zatim Semka Sokolović-Bertok, kao inspiracija i možda prva buva iz medicine koja se ubacuje u moju mladu, ludu glavu. Da se ne zaboravi jedna opomena prirode, da se prikažu različiti ljudski karakteri, ali i da se na kraju ostavi domaći zadatak. Čisto kao spoznaja da nismo ni blizu sveznajući. Naravno, nezaboravni Mile Ložač kao pikantni horor detalj, opevan i u pesmama, koga drugog nego Ramba Amadeusa 😃  https://www.youtube.com/watch?v=cq58Wk6NfPc

Što se tiće knjiga, pamtim scene iz Ben Hura, na primer. Majka i sestra glavnog junaka obolele od lepre (gube), kao nečiste proterane iz grada i osuđene da nikad više ne vide Bena, jedna sina a druga brata. Ne ako mu misle dobro. A ko će ti bolje misliti nego sestra i majka? Zato mu se ne javljaju i kad ga na par metara vide, iz ljubavi se odriču ljubavi. Dovoljno da tinejdžerka puna romantičnih snova i vizija izlije more suza dok čita redove tog romana, kao stvorenog za te godine i takve dušice. Pojma nisam imala da je potonji film omiljen među LGBT populacijom, čuh to u „Paradi“. Film me nije oduševio, ali zato knjigu pamtim. Podseća me na mladost. 😃

Eto, i guba može da bude romantična. Mada, mislim da je tuberkuloza šampion među bolestima koje su ovekovečene u romanima. Bledunjavi mladić koji neprestano kašljuca, a povremeno i pljuje krv u veženu maramicu sa monogramom (ili žena – kao u „Dami sa kamelijama“). Koji umire iako voli, pritom se odričući svoje ljubavi da bi onaj drugi mogao da živi i voli nekog drugog. To meni nikad nije bilo jasno i beskrajno mi je bilo tužno. Zašto se ne vole do samog kraja? I umreti srećan nije mala stvar. Kakvi mala, to da ne žališ i ako te strefi pre vremena. Jer od nečega mora da se umre, pitanje je samo da li si živeo uopšte 🙄

E, ono u „Ben Huru“ mi je izgleda logično. Relacija roditelj-dete je sasvim nešto drugo. Bezuslovno i kompletno, jače od svake druge emocije. Koliko dece (godine se ne računaju) nije videlo svoje roditelje koji su bili u bolnici ove godine? Koliko je ljudi umrlo bez oproštaja, bez poslednjeg pozdrava? Ni oni koji su u domovima za stare nisu bolje prošli. Živi, ali zazidani. Čekajući da se nešto desi pa da opet vide svoje najbliže. Scene iz horor filma? Ne, samo život na SF način. New (ab)normal. Ko preživi, pričaće.

Idemo dalje sa literaturom. Kada sam čitala „Vreme smrti“, mnogima je najmanje zanimljiv deo – iz valjevske bolnice, a meni bio najupečatljiviji. Milena Katić koja neguje obolele od pegavog tifusa mi je bila kao lik u ogledalu, kao sestra koju nemam. I njen očaj kad spozna koliko malo može da pomogne svim tim mladim ljudima koji svoje kosti ostavljaju u zajedničkoj rupi iza bolnice, umesto na bojištu. Naravno i ljubav, toliko puta opisana, između negovanog i onoga koji negu pruža… A ko bi zaboravio Tolu Dačića koji se svako veče premazuje čenom belog luka, tim balkanskim univerzalnim lekom za sve muke i sve boljke. Pisac majstorski dočarava očaj i nadu, slike i mirise, ljubav i smrt. Gorak ukus u ustima, grč u stomaku i otrežnjujuća istina kako jedna vaška može da bude jača od armije ljudi.

I onda, šlag na tortu i višnja odozgo – Pekićevo „Besnilo“. Nema bolje knjige ako hoćete da razumete ljude, pogotovo u vanrednim situacijama i kada se plaše i svoje senke, a kamoli drugih. Preporuka, čita se bez daha. Dopunite me dragi moji, jer sam sigurno izostavila toliko toga…

A evo nešto i iz udžbenika istorije medicine. Španska groznica, od pre skoro tačno jednog veka, trajala je duže od dve godine i imala pet talasa, kažu. Zarazila trećinu tadašnjeg svetskog življa i obišla planetu u vreme kad je let avionom bio naučna fantastika. Priča o njoj je i priča o „objektivnom izveštavanju“, pogotovo u ratnim uslovima. Pošto je besneo Veliki rat, sve zemlje učesnice su se pravile da bolesti nema, kako neprijatelj ne bi računao na nevidljivog saveznika. Ni sanjali nisu da svi imaju istu muku. Kako Španija nije ratovala, sve vesti o gripu su stizale upravo sa Pirinejskog poluostrva. I eto, svi se praviše da je to „španski grip“, da nema veze sa njima i njihovim narodom. U Senegalu „brazilski grip“, a u Brazilu – „nemački“. Zanimljivo je da je u Poljskoj bio popularan naziv – „boljševička groznica“. Podseća na današnje teorije zavere, zar ne? Ljudska svest se sporo (ili nikako) menja, neke manje bitne stvari podeliše ljude na „ove“ i „one“, a suština se zaboravlja. Pola milijarde obolelih, većinom mladih i prethodno zdravih. Tipično, kada je u pitanju novi virus.

Ako povučem paralelu sa sadašnjom situacijom, uhvati me strah. Da li je moguće da još par godina ne grlimo i ljubimo najbliže? Da li je moguće da ću još par godina biti sama? Da li ću i za par godina verovati u ljude? Da li ćemo i za par godina biti Ljudi? Al’ onako pravi, po Pavlovim kriterijumima. Hoće li mi i tad moja sestrica, potekla iz daleke Indije reći: „Ne brinite doktorka, danas se svi molimo za Vas“. Divna poruka koju sam dobila dok sam čekala PCR rezultate, a znajući da antitela imam, samo ne i koja.

Ja sam se provukla, prebobala na nogama i bez simptoma. A hoće li moja koleginica iz drugog branča, trenutno na respiratoru? Da li joj je plus što ima dvadeset godina manje ili će baš ta mladost razbuktati citokinsku oluju? Da li će panika obuzeti ljude kada shvate koliko je medicina limitirana, koliko nemoćna u nekim situacijama? Ili će se opet paljba osuti po lekarima i zdravstvenim radnicima uopšte? Stalno ih prozivajući za neznanje – u vreme kad ni najveća imena nauke priznaju koliko ne znaju o virusu, kao i nerad – u vreme kada dežuraju i rade više nego ikada, dovodeći u opasnost i sebe i svoje porodice. Kako ide ona priča o čoveku koji hiljadu puta pomogne, a jednom ne (jer ne može, ne da neće) i onda mu svi okrenu leđa?

Za čitavih sto godina ništa čovek nije naučio. Onaj s početka priče, iako krcka drugi milenijum. Milione daje na naoružanje i razne druge gluposti (smem li da pomenem nacionalni stadion u zemlji Srbiji?), a ne nauči da moderno zdravstvo mora da bude mobilno, fleksibilno, uvek spremno da se pregrupiše i na najbezbolniji način suoči sa izazovima. Bilo da je to epidemija, rat, prirodna katastrofa.

Volonterstvo i entuzijazam, po meni, bi u Srbiji mogli da funkcionišu. Jednostavna i pravovremena obuka bi za kratko vreme stvorila armiju bolničara i negovatelja. Država sve to uredno da upiše kao radno iskustvo i da plati, a ne da svima daje 100 evra. Umesto da čekamo da korona oslabi i prođe, a dotle najsiromašniji pomru od gladi i zime, mogli bismo da pojačamo svoje snage. Mnoga preduzeća bi mogla da se preorjentišu na izradu zaštitne opreme i dezificijenasa. Otvoreni prostori umesto zatvorenih. Zaštita umesto zatvora. Život mora dalje. Jer „ploviti se mora, a živeti nije obavezno“ – reče Pompej, mnogo davno.

Naravno, za tako nešto je potrebno poverenje. Toga danas nema ni u tragovima, niko nikom ne veruje i (više nego ikad) čovek je čoveku vuk. Lažne vesti caruju i šire se brzinom svetlosti, a govor mržnje se izgleda najdalje čuje. Gde se denu ljubav? Saosećajnost, solidarnost, tolerancija? Pročeprkajte po svom srcu što pre, dok nisu nestali nepovratno. Zagrlite osobu do sebe, kad već možete. Znajte da ima i nas koji ne možemo. Ali, neki ćemo uskoro na punjenje baterija. Živim za taj dan i već sledeći put ljavljam se iz raja (na zemlji, naravno 😃 pu, pu, pu). Do tada, čuvajte se i čuvajte svoje. Preskočite loše vesti, čemu dalje trovanje duše? To obara imunitet, a ljubav i mir u duši su (dokazano) najbolji lek za svaku boljku. Ljubim vas sve iz (uvek) sunčanog Omana 😘

Prethodni tekst
Naredni tekst
Mirjana Stankovic
Specijalista pedijatrije, trenutno zaposlena u Starcare Oman u Muskatu. Sa dvadeset i pet godina staža veteran u pedijatriji, a sa pedeset godina života početnik u životu i radu na Bliskom Istoku. Kao bloger, tek u jaslicama :)

Get in Touch

  1. Draga Miro, kao i do sada i ovaj je post nadahnut i moćan,emotivan -setno,u tragovima ironičan.Tvoji omnibus-postovi su neverovatno upečatljivi.
    Čuvaj se,veliki pozdrav do boljih dana.
    Čekam sledeci…

Napišite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Related Articles

spot_img

Latest Posts