Ova poslednja pauza između objava mi je baš bila dugačka, sad već mesec dana. S obzirom na činjenicu da je ovo 35. nastavak za deset meseci, onda mi dođe još duža. Usedela sam se, prsti zarđali, mašta uspavana, tastatura prašnjava. Učenje baš i nije neka inspiracija. Obijanje pragova bolnica i klinika sa CV-jem u tašni, brigom u glavi i nadom u srcu još i manje.
Ali, ima jedna tema koja zaslužuje opis i obradu na omanski način (a i vrlo je aktuelna trenutno u klanu Stankovića), a to je novac.
Nakon što smo 6 meseci živeli bajku, Srđan i ja smo trenutno u projektu koji bi se mogao nazvati „Oman on the budget“. Poslednji prihod je bio u junu, a plan je da izdrži do septembra. Sigurna sam i da hoće, sa sve troškovima ispita za Dubai.
Glavna stavka u porodičnom budžetu ovde (kao uostalom i svuda u svetu) je stanarina. Oko 1000$ je koštala za naš stan – namešten i 10min od posla. Da li je moglo i nešto jeftinije da se nađe? Da, moglo je. Ali, bilo bi nenamešteno kao što je 99% stanova u ponudi, a u kraju u kom se bela žena viđa jedino na posterima berbernica i auto-servisa (kao što je Ice ranije tako slikovito primetio ). Kupovina nameštaja nije preterano komplikovana, pošto salona ima na svakom koraku, ima dostave i iz Ikeinog salona u Dubaiju, ali se najviše kupuje polovan nameštaj putem oglasa i raznih grupa na Fb. I to vrlo lep, a ponekad i vrlo povoljan. Ali, o tome ću pisati kad, Bože zdravlja, budemo opremali naš novi stan. Kažem novi jer sam „stari“ otkazala čim sam saznala za prekid rada klinike. Inače je na tu cenu uticalo i to što smo insistirali da plaćanje bude na mesečnom nivou, a ne za celu godinu kako je ovde to običaj.
Režije obično nisu previše skupe, osim leti kada te zbog rashlađivanja sto kvadrata i danju i noću čike iz elektrodistribucije obraduju čestitkom od 100$ za mesec. Ali, u Srbiji smo i više davali za grejanje. Vode uvek ima i može da se pije i sa česme, ali mi upotrebljavamo flaširanu jer se, zbog pritiska valjda, čuva u tankovima na krovu vila koji ponekad budu obrasli mahovinom i drugim rastinjem pa nam nekako… Svi kuvaju na gas, ali većinom iz boca jer gasovod baš i nije svuda prošao. To su sve sitni troškovi, do 20$ mesečno.
Mi ćemo ova dva meseca provesti kod Zokija i Irene u vili koju su nam ustupili dok su na odmoru u Srbiji, tako da je ušteda znatna i bez toga ne bismo ni mogli da sebi priuštimo „produženi“ ostanak.
Što se tiče hrane, to ovde nije opasno. Tj. može, ali i ne mora. Cene su – grčke. Malo skuplje nego kod nas. Ali je nezgodno što jedan rial vredi 260din pa kad kažeš 20 riala za kupovinu i nije strašno, ali zato kad preračunaš 5000din i te kako se češeš po glavi. Mada, davno smo prestali da konvertujemo u dinare. Naprotiv, i troškove u Srbiji prebacujemo u reale.
U početku nam je bilo zanimljivo da preračunavamo koliko košta benzin „u naše pare“. Ali sada je poskupeo (čak 50din/l), a i mnogo se više vozimo obilazeći klinike tako da nam nije više zanimljivo. Sreća da ne spadamo u (većinsku) grupu vozača džipova čija se potrošnja kreće oko 20l/100km jer za dan pređemo oko 100km kad bar jednom „idemo u grad“.
Ako se jede kod kuće, kuvano, onda hrana stvarno nije preterano velika stavka. Cena voća zavisi od sezone, ali to ako hoćeš nešto „naše“. Eto, na primer, ovih dana po prvi put jedemo grožđe koje je do skoro bilo oko 500din/kg, a sada ga ima za oko 120din/kg. Trešnjama zato ne pada cena nikako. Jagode, maline, borovnice i slične berries se pakuju u kutijice po 200g kao i kod nas kad neki zanesenjak kupuje sveže u supermarketu zimi. Ali zato ananas, mango, banane i ostalo južno voće je uvek dostupno i sa pristojnom cenom za ovdašnje prilike i plate (100-200din/kg). U principu kupujemo šta je na akciji, a kad obiđemo više marketa onda izbor bude baš dobar i cene super. Povrće je još i povoljnije, osim par izuzetaka – celer, paškanat, praziluk i delimično brokoli. Ovo drugo, krompir, luk (i mladi i stari), kupus, karfiol, tikvice, boranija i slično – kao kod nas ili bar približno. Paradajz i krastavac su posebna priča jer mnogo variraju i cena i kvalitet pa traže da se čovek potrudi ako hoće najbolje. Sve se kupuje u supermarketima, jer su dobro snabdeveni (i klimatizovani), a pijace su uglavnom kvantaške. Za svaki artikal stoji i zemlja porekla, pa je zanimljivo gledati odakle sve pristiže hrana i kako je svet i bukvalno jedno veliko selo. Evropa je najmanje zastupljena, a Holandija dominira.
U supermarketima obavezno postoji i pekara odakle mirišu hlebovi i peciva. Njihovi hlebovi su kao neki veliki somuni i ukusni su jako, mada je libanski najbolji iz te kategorije. Ima i bageta, klasičnih vekni kao kod nas, kroasana sa svim i svačim, danskog peciva… Samo nema kvalitetnog integralnog hleba. Integralna brašna i ostale gastronomske novotarije se relativno teško nalaze, skupe su i za tako nešto je najbolje otići u Carrefour ili neki drugi evropski lanac. Nema ih puno jer preovlađuju indijski – LuLu, Mars, Nesto, mada ima i domaćih, pogotovo manjih. Od naših proizvoda nisam videla ništa, a kažu da ima Vegeta da se nađe, Podravkin ajvar i Linolada krem. Ipak je Plazma glavni artikal koji naši ljudi donose, ako ne računamo suhomesnate proizvode i rakiju. Kafu smo slučajno otkrili. Turska. I bukvalno – „Mehmed Efendi“.
Za meso ima baš dobar izbor, naravno piletina, jagnjetina, teletina (najfinija, roze). Ali, svinjsko meso mislim da samo na par mesta može da se kupi. Iza zavese, da se ne vidi „non Muslim section“. 🙂 Džaba mu bilo, mnogo bazdi i ne inspiriše na kupovinu. Valjda zbog ustajalosti, ko bi ga znao.
Što se tiče alkohola, za to postoje posebne dozvole (isključivo za strance, Omancima je alkohol zabranjen) koje ti izdaje poslodavac (limit je do 10% od plate mesečno) i piće se kupuje u specijalizovanim prodavnicama. Ja nisam tražila tu dozvolu, sasvim su nam je bile dovoljne zalihe rakije iz Srbije, viskija sa frišopa i piva koje nam je Zoran povremeno nabavljao. Alkohol je inače ovde, vrlo na ceni u „dijaspori“. Valjda što je zabranjen u „običnim“ lokalima, služi se samo u hotelima i kafanama sa specijalnom dozvolom gde uglavnom dolaze stranci, ali ni Arapi nisu gadljivi pa se neretko mogu videti kako skinu čaršafe sa glava (to je valjda pandan našoj raspojasanosti ) i uz nargilu i vino ili neku žestinu uživaju. Pa i moj instruktor Kalal je dva puta dobio „gift“ (Smirnoff/Jonny) od mene kom se obradovao kao malo dete. Piće je i inače glavni poklon kad se ide u goste. U stvari, podrazumeva se da kad te neko pozove na „party“ ili običnu sedeljku, da igrate karte ili gledate utakmicu, obavezno se nosi pivo. Kao nekad kod nas kafa i bombonjera.
Izlasci generalno dosta koštaju. Kafa je paprena! Od 300din u nekoj roštiljdžinici do 700din u Starbucks ili Costa Cafeu. Tamo uglavnom sede Omanci koji vole da budu viđeni u takvim lokalima. Da li sam pomenula da na svakih 500m ima po jedan Mek, Subway, KingBurger, KFC, Domino’s i Pizza Hut. I ne znam šta sve ima, to naša deca kad su došla znaju te američke brendove. Ali, kvalitet i izbor nije isti. Mek nije ni prići, pice su sve ljute, a u Five Guys smo jedva pojeli burgere. Doduše, možda nam je knedla zapela zbog ceha od 30$ za troje. Po meni, jesti u restoranima američke brze hrane više i od jednom mesečno je previše. U zemlji gde turskih, libanskih i sirijskih restorana ima na svakom ćošku i gde su cene u njima itekako pristojne sve drugo je greh.
Ali, hrana je posebna tema i zavređuje posebnu priču. Do tada, sve vas puno pozdravljamo Srdjan i ja! 😘
NASTAVAK: IZLET – JEBEL SHAMS
