Odavno je bilo vreme da nekima od utisaka iz septembra dodam zaslužene nastavke, ali „tekuća pitanja“ mi ne dadoše…
Prošle nedelje sam konačno položila vozački ispit, pa mi je to baš dobar motiv da krenem od saobraćaja. A na slikama su ponekad samo scene koje su uhvaćene kroz prozor kola.
Inače, Muskat je grad koji je pravljen po aršinima „turiste na točkovima“. Sve je u jednom pojasu pored mora (uskom i pedesetak kilometara dugačkom) i skoro se sve znamenitosti mogu videti sa glavnog puta i iz kola. Pravu širinu jednog grada ima Seeb (gde smo mi) i noviji delovi grada. Sama vožnja najlepšim (naravno Sultanovim) autoputem kroz Muskat je raj za oči, jer je svuda okolo cveće, zelenilo, palme, a svaka državna zgrada je malo remek delo.
Ono što me je najviše iznenadilo su fantastični pejzaži u celom Omanu, stvarno sam očekivala samo pesak, kao u Dubai emiratu. Zapravo pustinje, onako kako je mi zamišljamo – more istalasanog peska sa nebrojenim dinama, ima samo u južnom Omanu. Skupićemo para jednom i za to, jer su organizovane ture za popularne „Orange Dunes“ prilično skupe (oko 200€ po osobi). Opcija da idemo sami nije u igri, jer se u pustinju ide najmanje sa dvoja kola i to obavezno sa pogonom na sva 4 točka. Ostali delovi Omana su sasvim drugačiji, zovu ga Arapski Kolorado, a oni koji su bili će presuditi da li je baš tako. Pored puta je obavezno vadi, tj korito nepostojeće reke, ali kažu da kad padne kiša, za nekoliko desetina minuta sve pliva u vodi i preplavi puteve, tako da i to zna da bude baš opasno. Wadi sign je svakako jedan od prvih znakova koji se u Omanu nauče. Žao mi je što mi, zbog brzine, nisu uspele slike sa znakom kamila na putu, ali i sa drugim prizorima koji su me oduševljavali tokom svakog izleta na kome smo bili. Nema veze, Dragomir mi je poslao fantastične slike i video njegove gošće Australijanke koja je obišla celi Oman, prisustvovala trkama kamila i naravno, provela i par noći u pustinji. O kamilama će svakako još biti reči.☺
U samom Muskatu snalaženje i nije tako teško. Srdjan je sve već apsolvirao, ali se ja ipak držim navigacije. Na vreme mi kaže gde da se prestrojim, što ovde zna da bude baš zahtevno (Beograđani, ne smejte se ☺). A kad bi neko tražio da u dve reči opišem ulice u Muskatu, te reči bi bile hampovi i randabauti. Namerno sam upotrebila ove izraze, jer nam je tačno dva dana trebalo da više ne pričamo kružni tok, već ra(u)ndabaut . Nije baš slavno, ali je iskreno. A smejali smo se Aleksi kad nije mogao da se seti neke reči kad se vratio iz Amerike. Nebrojeni kružni tokovi su inače karakteristični za Oman i pravi su ukras gradova. Jedini koji je „prazan“ je onaj ispred sultanove palate, verovatno kako bi ona što više došla do izražaja, ali sam uverena da joj takva vrsta „zaštite“ nije potrebna. ☺ Nemojte da vas mrzi, posetite link na kraju teksta koji vodi do Pinteresta, gde na jednom mestu ima nekoliko prelepih „randabauta“. A hampovi ili ležeći policajci mi svaki dan dušu vade jer ih ima 12 u samo 5 km do mog posla. Neki su niski, kao kod nas, a neki ogromni i predstavljaju pešačke prelaze. Što nimalo ne smeta Indijancima da pretrčavaju čak i auto-put gde stignu. To mi je najveći stres.
A i vozački ispit mi je bio stres, pogotovo što sam bila naplašena da je bar 4-5 pokušaja neophodno da bi se prošla ova prepreka ka kompletnom „rezidencijalnom“ statusu u Omanu. Tri meseca, tokom kojih mi je bilo dozvoljeno da vozim uz medjunarodnu dozvolu, je isteklo odavno i ja sam mogla da vozim samo do posla i nazad. Pa i to na stra’, jer se za neke prekršaje ovde i u zatvor ide. Kao, na primer, za prolazak kroz crveno. I nema zamene za novčanu kaznu, brrr . Srećom da je Srđanu, pošto je na turističkoj vizi još uvek, dovoljna medjunarodna. Ali svejedno, mi smo ozbiljno uložili u moje „saobraćajno obrazovanje“ tako da krajnji bilans glasi: 7 nedelja za dvadesetak časova na poligonu, auto-putu i ulicama, oko 500€ troškova, plus vodka i viski za instruktora. Istrošene živce nisam računala. Te voziš brzo, te voziš sporo. Oklevaš ili reskiraš. Nagazila si liniju, nisi pogledala u desni retrovizor kad skrećeš desno, na parkingu nisi uključila sva četiri kad si stala, nisi trubila svakome koga si na putu videla jer će možda iznenada promeniti pravac kretanja i ne mogu ni da se setim više kakve su sve primedbe padale. A za podmetanja kao „skreni levo“ a levo zabranjeno ili policajac ne veže pojas kad uđe u vozilo ili ne podesiš odmah bočno ogledalo koje je on kao slučajno pomerio ili još hiljadu sitnica koje su bili izgovori da te obore. A uvek mogu da obore, što obilato i koriste jer plaćaš oko 100€ bez obzira da li položiš ili ne. Rekorder je neki Indijac koji je dao preko 4000 reala za 25 pokušaja. Sve u svemu, nije čudo što smo se toliko radovali ovom položenom ispitu iz (tek) drugog puta. Pa i moj instruktor Kalil se baš obradovao! Poručio mi je da će misliti na mene dok pije viski, a sutradan će doći da me vodi u bolnicu pošto sam crazy woman. Toliko o suzdržanim i stidljivim Omancima koji se još i gade alkohola. Ali ću se ja potruditi da što pre zaboravim ranojutarnje sate provedene u prugastoj Tojoti. Obuka je zbog gužve i vrućine obavezno bila bar od 6h ujutru ili ranije, a bordo išrafirana kola pokazuju da je u njima paćenik koji se po ko zna koji put znoji u pokušaju da bude bezgrešan zajedno sa svojim instruktorom koji debelo zaradjuje na celoj toj igranci. Bilo, ne ponovilo se!
NASTAVAK: MESEC RAMAZANA POČINJE…
