Sedim u lobiju Interkontinentala, čekam Hameda Juniora (mlađeg od mojih poslodavaca) da savlada špic, pokupi me i odvede da vidim ordinaciju. Naravno da nisam ovde smeštena, moj hotel je blizu aerodroma i mnooogo skromniji, ali sasvim pristojan.
I takav pristojan mi je bio creepy sinoć. Dobro da sinoć nisam pisala, bilo bi puno strahova, treme, nedoumica, čak i razočaranja?
Ne znam zašto, bila je noć kad sam stigla i ništa nisam ni videla, ali sve je izgledalo drugačije. Ne drugačije nego kod nas, to sam očekivala, već drugačije nego što sam zamišljala.
A šta sam zamišljala? Pa, ne znam ni ja. Neku kombinaciju luksuza, srednjeg veka, karavana. Ali nije to ono što me je razočaralo. Naprotiv, posle današnjeg dana mogu da kažem da je sve baš tako. Razočaralo me je drugo: moje osećanje bespomoćnosti, samoće, nedoumica. Ni traga entuzijazmu sa kojim sam krenula, samo strah od nepoznatog.
Da li je to neki znak ili tek pokazatelj da sam samo žena i to ranjiva, a ne hrabra. Hrabrost će mi trebati već sutra, na ispitu.
Sutra će biti i više vremena za pisanje. Čujemo se i ne zamerite na iskrenosti.
P.S. Ovaj post je izazvao lavinu komentara i “pisama podrške”. Nisam ni sanjala da ovih par rečenica toliko odišu emocijama kao – nemoć, bespomoćnost, razočaranje, nedoumica, strah… Ali, ipak su to meni bliski ljudi koji su uočili krizu i požurili da pomognu i sve podupru sa nekoliko snažnih reči koje leče. I još nešto, bila sam u pravu. Svi naši prijatelji koji žive u inostranstvu su prepoznali slična osećanja koja su nekad i oni imali kada su njihove lađe zaplovile. A to je meni dalo vetar u jedra i znala sam da nisam ni sama ni usamljena i da je to što mi se dešava – potpuno normalno za jednog gastarbajtera početnika. Da li i vi imate slična iskustva?
(Od svega, najjači efekat je imala pesma Mike Antića na koju me je podsetila moja sestra Marija u pravom momentu, divna i kao da je za mene pisana.
NEPOVRATNA PESMA
Nikad nemoj da se vraćaš,
kad već jednom u svet kreneš.
Nemoj da mi nešto petljaš.
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati.
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati:
tu ćeš stati.
I ostati.
Očima se u svet trči.
Glavom rije mlako veče.
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren.
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al’ kad pođeš – nemoj stati.
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.
NASTAVAK: BUSY DAY
