Znam da sve vas zanima kako je na poslu kod mene ☺. A što je još važnije – i mene zanima 😉. Jer, na to pitanje nije lako odgovoriti. Ja mislim da ide dobro, Senior misli da ide dobro, čak i ostali se zasad ne sekiraju mnogo što je kasa prazna (ili bar to ne pokazuju). Ali, ako pitate Srđana ili moju sestru Arčanu onda smo pred zatvaranjem 😊. Arčana stalno pominje kako na putu za posao svako malo naiđe na kliniku koja se zatvorila, pu, pu, pu!
I mene ponekad uhvati panika, pogotovo ako prođe dan da niko ne dođe na pregled (a ima takvih dana). Kako se stvari okreću, a? Do juče rudnik, a sad kuknjava što ne radim dovoljno. U stvari ja radim i to dosta, ali stvari koje nisu čisto medicinske, već više potpadaju u neku kategoriju promocije zdravstvene kulture i podizanja svesti. Zacrtala sam da budemo pioniri pedijatrijske prevencije u Omanu, pošto se za sada ona svodi samo na vakcinaciju, dok su sistematski i kontrolni pregledi nepoznati ovde. Senioru se pogotovo svidela ta ideja, kao i Takubu, tako da mislim da je to razlog što im trenutno finansije nisu u fokusu pošto se radi o „višim stvarima“ kad je u pitanju njihova zemlja i narod (a oni su posebno osetljivi na to).
Mislim da su svesni da je nemoguće očekivati da se toliko brzo razradi ordinacija sa lekarem kog niko ne zna. U početku me posebno brinulo što nisu ništa radili po pitanju promocije ordinacije, ako ne računamo Dasufove amaterske pokušaje sa „Opining soon“ A4 flajerima. Sve je nekako bilo priručno, amaterski i na sitno. Sada su konačno angažovali i marketing agenciju koja treba nešto da uradi. Mada ne znam šta je to nešto 🤔 i nisam impresionirana slikama, banerima i ostalim materijalom koji su spremili. Mislim da bi ih Vlada sve pokopao svojim radovima, ali srećom ima pametnija (i bolje plaćena) posla. Sada imamo prave flajere i brošure, imamo čak 4 različita banera, imamo i reklamu na samoj zgradi. Imamo konačno i sajt za koji smo angažovali ekipu iz Srbije (bar ćemo Vanja i ja da radimo malo zajedno) i koji odlično izgleda. Možete pogledati naš video koji sam lično napravila za sajt. Za prvi put mislim da nije tako loš 😇.
Sklopili smo i nekoliko ugovora sa školama po kojima im dajemo specijalne pakete i popuste u zamenu za distribuiranje brošura i slanje SMS-ova svim roditeljima. U pripremi je i saradnja sa osiguravajućim kućama, što je po meni najvažnije, jer većina stranaca koji dobro zarađuju imaju ugovoreno osiguranje. To osiguranje im pokriva troškove lečenja, ali zato moraju da idu u ustanove „sa spiska“. Pa da se ubacimo i mi malo na taj spisak 😎. Na taj način ćemo malo amortizovati (jaku) cenu pregleda od 15 riala (30 €), a ima klinika koje naplaćuju i samo 3-4 riala. Doduše na pomenutom spisku ima i onih sa 20-30 riala.
Prošle nedelje smo išli na „Open day“ u jednu privatnu školu u komšiluku. Pošto znam da su im školarine basnoslovne, očekivala sam izvesnu dozu luksuza. Ali, nisam to srela. Škola kao škola – ista kao kod nas. Dvorište je nešto manje, ali kompletno prekriveno onim materijalom za tartar staze, tako da nemaju stolice za decu, već oni posedaju po zemlji dok traje program. A program, kao za Dan škole (ili ispraćaj čistačice u penziju ☺). Svašta po nešto, od čitanja iz Kurana, recitovanja, pevanja, plesnih grupa, simulacije tradicionalne svadbe. Ja sam se slikala sa mladom, a slikala sam i jednu od „deveruša“ u (tradicionalnim 😊) štiklama. Okolo štandovi koji reprezentuju različite zemlje iz kojih potiču đaci, ali i oni koji nešto nude – kao što smo bili mi ili neki Britanci sa ponudom za mesec dana u Engleskoj da se uči jezik u njihovoj porodici. Naravno, najposećeniji su bili štandovi sa hranom sa kojih su nam u pravilnim razmacima stizali tanjirići sa raznim slanim i slatkim delikatesima.
A deca kao deca – ista kao svuda na svetu. Mlađi razredi su mešoviti, tj. muško/ženski, a stariji uče odvojeno. Tako su ove prilike vrlo važne za njihov socijalni život. Neki dečaci su stidljivi, a neki mangupi. Neka devojčica je Brenda, a neka Keli, ako znate šta mislim i ako ste gledali Beverly Hills. Nema veze što imaju uniforme i hidžabe, moda se tera preko cipela (tj. patika), tašnica, šminke, naočara, čak i šiški koje vire ispod marame a popularnost stiče slobodnim ali „nezainteresovanim“ (‘sve me smorilo’, sa naglaskom na i) ponašanjem. Uniforme su različite za devojčice do 4.og i od 5.og razreda (škola je internacionalna, pa hidžab nose samo muslimanke i to od dana prve menstruacije), a za male Omance uvek ista – dišdaše i kapice. Preslatki su kad su mali, a posle se izduže pa kao da lelujaju u haljinama. Jedan tanušan momak od 17 godina, sa nekoliko stidljivih dlačica na bradi, se silno uvredio što sam ga nazvala detetom. Rekao mi je „Zar ti ja ličim na dete? Ali, nema veze, dovešću ja svoju bebu kod tebe kad se oženim. Upamtio sam te, ne brini“ 😂😂😂.
I zato ja ne brinem 😉 😎.
NASTAVAK: EH, TAJ DUBAI
