Dakle, upoznali ste poslodavce (ili bar tvrdo jezgro), preživeli iznenađenje zbog nijanse pudera kojeg stavljaju i sada možemo – na posao!
To je ona vatra koja me je spasila treme prošle srede, ona koja je već počela bila da jenjava u Srbiji. Posao pedijatra koji započinje nešto, kreće skoro od nule, menja uvrežena shvatanja, postavlja standarde… Ako vam se čini uobraženo – nije. To je samo misija i vizija, a da li će se i ostvariti, videćemo.
Bila sam uznemirena što sam sama, što nema nikog koga bih pitala ili na koga bih se ugledala. Sada znam da je i to bolje za mene, jer ću moći da organizujem i sebe i druge onako kako meni odgovara i da postavim stvari onako kako ja mislim da treba. Svi koji me dobro poznaju znaju je da je već to ogrooomna radost za mene.🙂
Razgovarali smo o pedijatriji u Omanu. Ja sam ih ispitivala zašto su se odlučili da otvore baš pedijatrijsku kliniku, pošto nijedan nema dodirne tačke sa tim i dobila sledeće odgovore:
Oman je mlada zemlja, prosečna starost je 19 godina, prosečan broj dece je 6 (ne znam koliki je prosečan broj žena, maksimalan je „samo 4“ 🙂) To sam citirala Juniora koji takođe kaže da je njemu „i jedna dosta“ i da „većina prosečnih ljudi ima samo jednu ženu“, ali svakako ostaje šestoro dece 🙂 Pune ruke posla!
Takođe su rekli da ljudi nisu zadovoljni pedijatrima koji trenutno rade po državnim bolnicama, a privatnih ima malo. I to malo je po poliklinikama kojima je ta delatnost tek sporedna i jedina konkurencija se nalazi na sasvim drugom kraju grada. Doduše kadrovski dobro opskrbljena sa 2 pedijatra i 3 subspecijalista. Da ne pominjem da sam jedina belkinja u priči (oni su pristojno rekli „evropski doktor“). Valjda će to biti dovoljno da našu kliniku učini različitom od drugih, za početak.
Upravo sam tu rečenicu upotrebila za slogan („We make a difference“) i Vlada mi je uradio divne flajere čiju ću osnovnu sliku okačiti kako bih čula mišljenja. Takođe ću biti administrator facebook stranice, dizajner enterijera, odlučivati o cenama i opremi koja tek treba da se kupi, osoblju koje tek treba angažovati. A budžet je već potrošen, tako da zadatak neće biti nimalo lak. Plan je da za vreme probnog rada od 3 meseca sve to radim za osnovnu platu, a posle potpisujemo ugovor na godinu dana koji će se po potrebi obnavljati. Tada već planiram da to svoje (dodatno) angažovanje i naplatim. Da li ću uspeti, videćemo…valjda neće da provale da bih ja to radila i za džabe, kao i svih ovih godina u Srbiji, jer prosto ne umem drugačije. 🙂
Takođe su rekli da je većina pedijatara (i lekara uopšte) egipatskog i indijskog porekla i da su vrlo površni, pregledaju „s vrata“, malo pričaju, uvek daju injekcije i puno antibiotika tako da narod slabo ima poverenja u njih. Koliko je moguće drastično promeniti svest tako naučenih pacijenata? I to ćemo videti…
Sve u svemu, dobro poznat posao i ne bi smelo da bude većih problema. Osim – jezičke barijere, kuturoloških razlika, religijskih ograničenja, nepoznavanja omanskih lekova i procedura… Ali, šta je to za mene 😉
NASTAVAK: KLINIKA
