Omanski drugari

Prođe i to. Jubilarni, pedeseti rođendan kojim je Srđan, za našu generaciju i naše društvo, započeo jedan niz koji će verujem ove godine biti baš gusto nanizan. Oni koji su tu tačku već prošli – neka ćute o bolovima u leđima, vidu koji popušta sve više, nesanici i slično, a neka podrže tezu da je čovek mlad upravo onoliko koliko se sam tako oseća. Srđan je uostalom baš dobar primer, jer mu Oman očigledno prija i u šestu deceniju je zagazio sa manje kilograma, preplanulim tenom, jačom snagom i opuštenijim umom, jednom rečju osvežen. Još žuti Ferari da nađemo i slika je zaokružena. Samo kuburimo s boju, nema na lageru 😇.

Sve u svemu izvrstan šlagvort za moju priču o društvenom životu u Omanu, koja verujte ima puno materijala, a koliko vidim tek će se nadograđivati.

Već se zna da je sve počelo sa Dragomirom i tako se i nastavlja. On je najviše zaslužan za naše pentranje po omanskim vrletima i nedođijama, jer nema šanse da bismo se bilo šta od toga mi sami, bez vodiča, usudili. A ne pitajte koliko to košta kad bi vam neka agencija upakovala, prava sitnica od par stotina dolara. Pored toga nas je upoznao sa ostatkom makedonskog lobija koji broji šest članova sa sve mojom polovinom i libanskim zetom 😉. Upravo su Ivona i njen simpatični Mišel deo naše početne ekipe koju smo utvrdili još na proslavama Nove godine i Božića. I mi smo se prvo nasmejali što se zove Mišel, a onda smo prosto se malo informisali o Libanu i saznali da se radi o Frankofonima i da je zato Mišel tamo često (muško) ime i da im se čak i predsednik tako zove. Najlepši deo druženja na internacionalnom nivou i jeste što saznaš nešto novo o nekoj drugoj zemlji, kulturi, običajima. Lepo je rekla Sonja da su ljudi drugih nacija mnogo zanimljivi za druženje. Ovde inače ima mnogo Libanaca, dosta liče na nas po temperamentu i dosta se druže sa Balkancima. Žene su im lepe, zgodne i ekstremno se doteruju.

O Bobiju sa Filipina sam takođe već pisala. I on je zanimljiv lik, rođen u Papua Novoj Gvineji, a živeo na desetak mesta do sada. Šteta što je nedavno otišao iz Omana, sigurno bismo se dosta i dalje družili. Mada, sigurna sam da mu je i u Kolumbiji (gde je sad) lepo. Dragomirov krug je inače nepresušan, jer na svom fakultetu ima puno zanimljivih likova koje i mi onda upoznamo i tako širimo ovaj naš (tek započeti) kružić.

Druga grana su Stojanovići, Irena i Zoran. Simpatičan par bivših policajaca koji sa svoje dve devojčice već šest godina živi svoju omansku bajku u prelepoj vili u našem komšiluku. Njihovo dvorište je inspiracija za zabave, roštiljanja i slična okupljanja, kao na primer Srđanov rođendan 😉. Za 2 meseca smo 3 puta bili na zabavi kod njih. Nije ni čudo što mu dozvola za alkohol ne dostiže mesec dana iako je u vrednosti 450$. Neizmerno smo im zahvalni za gostoprimstvo i pomoć u organizaciji naše male proslave. Doduše, i njihovoj „maid“. Zoran je izuzetno zabavan i duhovit čovek, a poreklo iz Vladičinog Hana svakoj njegovoj priči dodaje, meni tako drag, južnjački šmek. 😊 Uz to obožava muziku, sin je muzičara, time se i profesionalno bavio, a sada u kući ima opremu dostojnu manje diskoteke. Irena me jako podseća na moju jetrvu što je nju prvo žacnulo, a onda sam joj objasnila da to ne može biti bolji kompliment i da smo nas dve atipične srpske jetrve pošto se odlično slažemo, pa je prihvatila. Temperamentna, bez dlake na jeziku, „za sve je ima“,  sve informacije može da ti nabavi i sve poznaje. Ko poznaje moju Dacu, zna o čemu pričam i nije ni čudo da smo se našle od početka 😉. Preko njih smo upoznali Gorana, već pomenutog pilota i njegovu ženu Ivanu (ona je manekenka, vrlo prijatna i „normalna“) . U stvari, još i pre toga smo se slučajno sreli u Home centru gde smo svi bili na istom zadatku da nađemo poklon za Stojanoviće i njihov prvi party. Čuli su da pričamo srpski i prišli nam. Goran je na isti način prišao u supermarketu mojoj drugarici iz klupe Saški i njenom mužu kad je čuo da pričaju srpski. Silno se iznenadio kad joj je pomenuo da zna doktorku Miru, a Saška mrtva ‘ladna rekla „Aaaa, pa znam Miru, kako ne znam 😀“. Pa i sama činjenica da sam se sa njom srela u Muskatu nakon što se dvadeset godina nismo videle ni u Jagodini ni u Beogradu je luda.

Sledeći je moj „ženski kružok“ koji je započela moja koleginica Desa. Ona je dečji neurolog iz Niša, ali je prethodno osam godina živela i radila u Kuvajtu tako da je stalni podsetnik, kad god se neko nešto (razmaženo) požali na Oman i Omance, da je ovo ostrvo tolerancije i internacionalizma u odnosu na ostali arapski svet. Tako smo saznali da su u Kuvajtu česte peščane oluje, da ima i zime (čak je kaže i bundicu nosila), da se još luđe vozi (ako je to moguće) i da su Kuvajćani kao i ostali Arapi vrlo uobraženi i arogantni. Prema belcima su još i fini, ali se prema ostalim narodima ponašaju kao da ne postoje ili još grđe, kao da su stoka. Naši Omanci su, naprotiv, kao deca. Samo se smeškaju i pozdravljaju te na svakom koraku. Preko Dese sam upoznala još 7-8 žena, različitih godina i profesija i sada smo se tako združile da se sad svakog meseca viđamo u gostima kod jedne od nas. Prethodnog meseca nas je Milena dočekala kao da je slava, čak smo i poklone za 8. mart dobili. Uvek je zanimljivo, puno smeha, priča i iskustava iz Omana iz ženskog ugla naravno. A sve je počelo tako što je Neda donela Desi „Plazmu“ za čizkejk koji ona savršeno pravi. 😊

Najnoviji članovi našeg malog kruga su komšije iz Vršca, Nina i Dragan (stjuardesa i fitnes instruktor). Njih je Dragomir slučajno čuo da pričaju srpski dok nas je čekao ispred kuće, pa smo mi jednostavno prišli i jedno „dobar dan“ je bilo dovoljno da padne dogovor za kaficu kod nas na terasi jer stanujemo (bukvalno) kuća do kuće.

Sigurna sam da je krug tek počeo da se širi, a dokle – videćemo 😊. Sve u svemu, svi ovi ljudi beskrajno nam olakšavaju i ulepšavanju boravak u Omanu i bar za mrvicu smanjuju osećaj praznine koji neminovno postoji i postojaće kad god smo odvojeni od porodice i najbližih prijatelja. A najbliži ostaju u centru svih krugova i ta se povezanost ne da raskinuti pukom daljinom.

Ovi postovi će dodatno pomoći da vibracije ne prestanu ili se bar tako ja nadam.

NASTAVAK: PRIČA O CHC I DAN OTVORENIH VRATA U JEDNOJ OMANSKOJ ŠKOLI