Ova nedelja je baš bila burna, neki dragi ljudi su me dirnuli u srce i učvrstili u ubeđenju da se trud isplati i da negativna selekcija ne važi uvek, koliko god se svaka vlast (svojski) trudila da je održi.
Ovo će po mojim proračunima biti poslednji utisak iz Omana u „prerezidencijalnoj fazi“. Viza i licenca su gotove, u toku nastupajuće nedelje očekujem konačan datum odlaska koji će pretpostavljam biti za 7-10 dana. Do tada će objave biti informativne, a možda i emotivne ako nas uhvati „neizdrž“ 😊. Po dolasku u Oman – kako bude, ali trudiću se da bude maksimalno deskriptivno, s tim da ne zamerite ako preovladava forma dnevnika. Sve u svemu, kako bude, a za sada – nešto o odevanju u Omanu.
Pre nego što sam provela (famozna 😊) tri dana u Omanu, naravno da sam se raspitala i edukovala kako da se obučem i šta da ponesem od garderobe. Znala sam da se, između ostalog, arapski svet razlikuje od ostatka islamskog sveta po jeziku jer svi govore arapski , ali nisam znala da se zemlje Persijskog zaliva razlikuju od ostalih arapskih (između ostalog 😊) – po odeći! Naime, u 6 zalivskih zemalja (SA, UAE, Kuvajt, Katar, Bahrein i Oman) je tradicionalna odeća beduina i šeika i dalje prisutna. Nikako samo za posebne prilike (tada obavezno), već i u svakodnevnom životu. Muškarci u ostalim arapskim zemljama, sever Afrike ili Liban, na primer, nose „normalnu“ odeću, bar sam tako ja razumela, a ako grešim ispravite me. 😊
Zalivski Arapi nose poznate bele (“čaršavaste”) haljine koje se u Omanu zovu dišdaše a u drugim džalabija, kandora ili tob, na nogama imaju sandale ili papuče, a na glavi “palestinke” (svaka zemlja ima svoju omiljenu mustru stolnjaka – crveno ili crno-belu, čisto belu itd.). Kod Omanaca su to kapice (“kume”) ili turbani. Kada na glavi imaju turban, obično je reč o svečanim prilikama. To mi je palo na pamet kad sam videla Juniora na dan ispita u puckabeloj dišdašii sa turbanom na glavi umesto bež haljina/vezena kapica kombinacije. A i Sultan Kabus na omanskim novčanicama ima turban tako da je to potvrdilo tezu. Kapice su inače preslatke i da sam imala svest o tome koliko smo svi u porodici glavati možda bi pala i neka slika sa jednom koju sam kupila kao suvenir na bazaru. Ovako, preletela je okean i sada može da pasuje samo mom trogodišnjem bratancu Vanji (ljubi ga tetka 😘). Naravno da na ulicama ima i muškaraca u (za naše pojmove!) “normalnim” odelima, ali to uglavnom nisu Omanci niti Arapi. Senior je inače na Fb imao i jednu profilnu sliku u klasičnoj poslovnoj varijanti sako+pantalone (sa nekog seminara u Kolumbiji), ali 99% vremena napolju (po svojim rečima) ipak provodi u dišdaši. Smatraju da (osim što ih čuva od vrućine i mirišu prafimisanu malu kićanku koja visi na vratu) oni na taj način čuvaju svoj identitet I tradiciju. O tome se naravno može diskutovati. 😊
A sad nešto zanimljivije – ženska odeća! Naravno da mi je to bila glavna briga jer sam želela da izbegnem situaciju već pomenutog sibirskog flaminga i da budem pristojno obučena za njihove pojmove a da opet ne narušim moj integritet i ubeđenja jedne savremene žene, bar onoliko koliko se to u Srbiji može biti. Sva Google literatura i svi poznanici su se složili u jednom: dovoljno je pokriti ramena i kolena i na taj način se zadovoljavaju omanski standardi. Ali, samo za strankinje. Doduše, naravno da ima neobaveštenih turistkinja koje šetaju šortceve i dekoltee po gradskoj štrafti, ali obavezno budu počašćene zabalavljenim zurenjem Pakistanaca, Filipinaca i drugih “aca” u koje ne spadaju Omanci jer su njihovi muškarci izuzetno stidljivi i skreću pogled kad vide tako nešto. Kad smo već kod toga, tu sam imala gaf takođe, ali srećom samo meni poznat (do sada 😊). Naime, njihova poslovna etikecija ne podrazumeva kontakt očima i najviše se to primetilo kod dr Takuba koji je inače i najsitniji (jesam li već rekla da sam se sve vreme osećala kao Guliver?). On je sve vreme gledao negde pored, kao neko stidljivo dete i ja sam sve vreme proveravala da li je kod mene “sve na mestu” i da nije taj pogled zbog toga bio tako usmeren. 😊 Srećom, nije. 😊 Inače, njihov Sultan je zabranio svaku vrstu feredže u poslovnim prostorijama tako da njihove službenice (npr. na aerodromu ili u banci) imaju uobičajenu uniformu kao i svuda u svetu, ali kosu pokrivenu hidžabom i to je to. Jednu jedinu burku sam za ona tri dana videla na bazaru, mada Junior kaže da je verovatno iz Saudi Arabije. Ipak, malo ima žena na ulici i većinom nose tradicionalne crne haljine – abaje koje znaju da budu vrlo “svečane”, zlatom i srmom izvezene, ali džaba ti bilo na onoj vrućini.
I za kraj, što se plaža tiče: na gradskim svakako nije preporučljivo da se nosi bikini, ali ima veliki izbor “prozapadnih” plaža, kao i hotelskih rizorta (kao što je bio “onaj moj” u Interkontinentalu) gde ne prolazi samo – monokini. Za svaki slučaj, meni je Aliekspres isporučio kinesku verziju burkinija koju ću podeliti sa vama, uz jedini uslov da ne umrete od smeha i naravno, ne pokazujete dalje 😜😯😂😂😂.
Konkurs za najduhovitiji komentar se otvara – sad!
P.S. Prvi je bio Srđanov komentar: nisi valjda 😨. Sledile su opaske o kaišiću koji je glavni ukras, kao što se da videti, a pobednik je moj brat od ujaka sa komentarom da je slika idealna da krasi zidove neke omanske berbernice ili autoservisa.😂😂😂
Moj stajling za omanske plaže
NASTAVAK: NEIZVESNOST
