Naša Omanska Avantura – “NOA” dnevnik

Odakle početi?

324

Počelo je jedne večeri u Aleksinoj studentskoj sobi u Beogradu, posle osvojenog srebra na Evropskom prvenstvu u košarci. Sa knjigom u krilu i tabletom pod ruku, u stanju uzbuđenja i nadahnuća. Kao zbog srebra naših košarkaša, a u stvari treperim od treme pred svoj prvi odlazak u Muskat. Muskat? Gde beše to? Saznaću sutradan, jer upravo tamo letim kako bih polagala usmeni ispit za omansku specijalističku licencu.

Pismeni sam već bila položila u Beogradu, on line, 3 meseca pre toga. Težak je ispit bio, trema je delimično i od toga. Ali ipak, mnoogo više od osećaja da zaranjam u nepoznato, da otvaram zavesu iza koje je (za mene) nepoznati svet i nepoznati ljudi.

Nisam sama, sa mnom su u mislima moja porodica, moji prijatelji, kolege. I ja sam sa njima. Ali, to ne donosi očekivano olakšanje, naprotiv. Tamo gde idem, udaljavam se od svih njih. Prekidam pupčanu vrpcu sa onima koje volim.

Znam, telefoni i tehnologija 21. veka će pomoći. U početku. Vremenom sve manje, bojim se. Taj osećaj „napuštanja“ poznatog i bliskog mi pojačava tremu. Pa šta tražim tamo, onda? Ne znam. Tera me nešto iznutra. Golica. Svrbi. I kao što dete moraaa da počeše boginje koje ga svrbe i ja moram dalje. Na put.

Ali neću sama! Hoću da svoje blago od kuće ponesem sa sobom, ali i da novootkrivena blaga (koja me čekaju, znam to) podelim sa onima koje volim i koji će me razumeti.

Za početak je važno ono – razumeti. Zato je rešenje bila Facebook grupa sastavljena od ljudi meni najbližih, a uz to je uključivala i bliske ljude koji su se i sami otisnuli u svet. Bukvalno na sve četiri strane (falila je samo ova moja, azijska). Oni će znati, oni će mi pomoći kad mi bude teško. Oni će razumeti ako se slomi i sruši sve što te me sada drži „high“. Kako je kad je sve što voliš (pre)daleko. Zašto sumnjaš, zašto zazireš, zašto se dvoumiš („stoumiš“) kad si sve sam tako lepo smislio i sam si tražio „hleba preko pogače“

Ali, neki ljudi nemaju Fb profil. Ili se ne poznaju sa ovima iz grupe. A važni su mi. A tu su i kolege, koji će takođe razumeti ovaj put. Znaće šta znači da karijeru počinješ iz početka i na novom terenu. Znaće koliko truda je uloženo u sve ovo i koliko je teško raditi sa ljudima i kod kuće, a kamoli na drugom kontinentu – geografski, kulturološki, religijski, klimatski i na još sto drugih načina hiljadama milja dalekom. Znaće oni. A meni će biti lakše i lepše. Eto mejlova, pisama iz Omana (ukupno oko 40) koja su donosila pustinjski vetar u Srbiju.

Komentari i podrška primalaca su me radovali kao malo dete, osećaj je bio isti kao kad sam kao šesnaestogodišnjakinja na privremenom radu u Londonu čitala pisma drugarica i roditelja. Treperenje, sreća, ponos, osmeh za svaku prepoznatljivu foru, pa i neka suza se omakne tu i tamo- neću da krijem. Iznad svega, ono što su mi omanska pisma i fb grupa -NOA (Naša Omanska Avantura) podarili to je izuzetan osećaj povezanosti i bliskosti sa svim tim ljudima. Kako sa onima koje poznajem iz vrtića, tako i sa onima koje još nisam lično upoznala, a kao da se znamo 200 godina. Znači, upalilo je! Nisam presekla veze, naprotiv – ojačane su stostruko!

Reči podrške su imale još jednu posledicu, da se odvažim na pisanje bloga. Neko bi rekao isto je. A nije. Itekako nije. Ovo su ljudi koji me znaju, svaki moj korak je za njih logičan i “Mira style”. Čak i kad je nelogičan. A često je nelogičan. 🙂 Međutim, kada su u krug ušle pomenute kolege koje me malo ili nimalo ne poznaju, a dopalo im se – onda je i moje samopouzdanje raslo… Ima tu i sasvim intimnih momenata, mada ne mislim da je bilo šta degutantno. Samo iskreno do srži. Drugačije ne može, a i ne umem. Kroz te momente sam i sazrevala, terala sebe da poraz shvatim kao lekciju ili stepenicu do sledećeg puta. Došla sam do zaključka da je pisanje u isto vreme i lek i metoda učenja. Tek kad emociju staviš na papir, pa to još i prenoći, onda ono što je važno bude još važnije. A ono što je kratkoročno “strašno” i poražavajuće – posle bude samo iskustvo, crtica iz prošlosti.

Kako bih inače saznala kako je kad ostaneš bez posla, kad moraš da raskućiš ono što si tek skućio (i to u pedesetoj), obijaš pragove nezainteresovanih poslodavaca, gledaš u prazan inbox dok je rubrika “sent” puna tvojih brižljivo sastavljenih biografija i motivacionih pisama koje izgleda niko ne čita.  Prodaješ  auto koji nisi ni otplatio, otkazuješ stan koji si zavoleo kao svoj u kome si rođen i iz kog iznosiš biljku koju si naručio za rođendan, iako si znao da ideš. Inače, kupljena kao simbol mog ostanka u Omanu, jedna šeflera je uvenula u roku od mesec dana. Kažu, jer je zalivsko leto vreme kada biljke tamo umiru, a ja znam da nije. Ja znam da je to bio još samo jedan znak da treba da se ide kući. Kroz pisma i grupu, kroz artikulisanje emocija i pisanje neizgovorenog, kroz naknadno čitanje napisanih redova sam ukapirala da to nije smak sveta. To kad se probudiš, a ne ideš na posao. To kad nemaš plan za svaki dan, svaki minut dana. To kad nemaš plan za život, već pustiš da ti se život dogodi.

Meni se baš dogodio. 🙂 I događa se još uvek. Naučila sam da uživam u onome što imam sad i da ne žalim za onim što je bilo ili što će biti. Jer sve se događa “sa razlogom i za veće dobro”. I bloga ne bi bilo da nije Omana i pisama. Rešila sam da probam, da pozovem i potpuno nepoznate ljude na moj brod, na svoju pustinjsku lađu, da podelim sa svima ono što doživljavam i proživljavam. Korist je za sve. Nekom možda vetar u jedra, a meni mir, spokoj i uživanje. Pre svega pišem za svoju dušu, tako da ne zamerite na dužini posta, stilu pisanja ili možda neukim komentarima s moje strane. Ja to tako, a vi?

Muskat noću
Muskat noću

 

Nastavak: NAŠA OMANSKA AVANTURA

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here