U stvari, ovde kažu Ramadan, a šta je pravilno – ne znam. U svakom slučaju, stvari se menjanju što se nekoliko bitnih tačaka tiče.
Kao prvo, naše radno vreme se menja. Pre podne ostaje isto, ali uveče počinjemo tek od pola osam i radimo do jedanaest sati. Hteli su da radimo do pola dvanaest, ali smo ih ipak ubedile da smo sve žene i da „nije zgodno“ . 🙂 A taj argument uopšte ne stoji jer je ovde bezbedno i po noći, a posebno su Ramadanske noći žive i grad spava danju zapravo. Za muslimanski deo našeg kolektiva (Imal recepcionarka i Azra laborantkinja) sve je kraće za još po sat vremena, jer po njihovom zakonu ne sme poslodavac da ih tera da rade duže od šest sati kad poste. U nekim firmama se to odnosi na sve, ali kod privatnika retko.
I nije samo naše radno vreme promenjeno – sve radnje, ordinacije, kafane i uopšte sve što je uslužna delatnost i „mala privreda“ su se potpuno prilagodile noćnom režimu Ramadana. Uveče ulice vrve od kola, a prodavnice od kupaca. Kupuje se sve i svašta, kao da će sudnji dan (slično je i kod nas oko praznika, zar ne?), a najviše za večernju trpezu kada rođaci i prijatelji posećuju jedni druge. U vreme kada je zalazak sunca i hodža objavi da je postu kraj, kreće iftar – laka večera kojom se post prekida. Upozorili su me da je bolje da u to vreme (ako ne moram) ne vozim. Svi gladni, nervozni, žure… A pošto znam da ionako ludo voze, upozorenje sam bukvalno shvatila. U vreme kada ja idem na posao – oko pola osam, je takođe gužva. Tada je vreme za specijalnu, Ramadansku molitvu i u okolini džamija ne može da se prođe. Ali zato je preko dana super za vožnju. Uglavnom nigde niko, a pogotovo petkom nikad ne izlaze van pre podneva. Za šoping dušu dalo. J
Svuda su inače popusti, nagradne igre, izvlačenja. Čak je i naša „firma“ ustanovila Ramadansku nagradnu igru. Jedna je za posetioce – krstarenje brodicom oko Muskata, a druga na društvenim mrežama – za tačan odgovor i ako budeš izvučen, možeš dobiti avio-kartu do Salale. To je drugi po veličini grad u Omanu i ovde veoma popularna destinacija za letovanje jer imaju „zeleniju“ klimu. Ja bih rekla tropsku, jer je još bliža ekvatoru, ali je to možda za njih velika razlika u odnosu na ovu, pustinjsku. Ljudi stvarno dobro reaguju na kviz i mnogo puta smo „šerovani“ i „retvitovani“, a i promet se blago popravio. Navodno ću imati dosta posla i zbog prejedanja (čitaj povraćanja ), ali za tako nešto je još uvek rano.
Sve je nekako svečano, ukrašeno je divno i ljudi uglavnom nasmejani i lepo raspoloženi. Koliko će to da traje i kojom brzinom će ushićenje opadati, videćemo. Postiti na taj način (bez bilo kakve tečnosti i hrane tokom dana) na ovakvim vrućinama je baš podvig. Ovde čak i deca, otprilike preko 12 godina poste. Jeste da se goste posle noću, ali bez vode danju bogami… Nervoza i iscrpljenost neće izostati sigurno
Što se mene lično tiče, malo mi i odgovara. Jeste da radim noću do kasno, ali mi je zato pauza između smena duža. Sasvim je lepo koristim za svakodnevno plivanje i odmor, kao i za spremanje obroka sada kad je moj omiljeni „chef“ odsutan. Obično ima dosta spremljenih jela da se nađe, jeftinih turskih i indijskih restorana sa brzom i sporom hranom, ali sada jer sve zatvoreno do mraka. Ni CostaCafe ni Starbucks (tamo doduše šišaju sa cenama, pa ne idem ni kad radi), ni sladoledi, ni sveže ceđeno voće (to obožavam) – ništa! Na poslu sestra Harčana (hindu) i ja stižemo sat vremena ranije od muslimanskog dela „stafa“, pa skuvamo kafe, napunimo flašice vodom i odnesemo u svoje ordinacije i tamo pijemo, iz respekta prema onima koji poste. Znači, za nas nema neke razlike. Jedino kada sam bila u šoping molu, pa u garaži 300 stepeni, a u ustima ukus preslanog halumija od doručka, pa još par sati muvanja po prodavnicama. E, tad htedoh da svisnem za vodu. Nema gde ni da kupiš, osim u Carrefouru, gde je u proseku milijardu ljudi. Pa tek kad se dočepah kola i u diskretnom ambijentu, iza zatamnjenih stakala (nije dozvoljeno konzumiranje vode i hrane u javnosti) iskapih pola litra i malo se povratih. Posle sam se postidela jer ljudi mesec dana po celi dan izdržavaju, a ja kukam za par sati… Ono jest, halumi je kriv.
Nemam puno slika kojima bih ilustrovala ovu priču, pa sam rešila da proberem one sa džamijama, a po lepoti i veličini naravno prednjači…. gle iznenađenja – Sultanova
Ramadam Kareem!
NASTAVAK: KLIMA – CIKLON MEKUNU
