Izgleda da nijedna avantura ne traje večno, pa ni ova naša, omanska. Upravo smo se pozdravili sa Seniorom koji nas je otpratio i dok čekamo na (novom, prelepom) aerodromu vreme ukrcavanja u avion za Srbiju, razmišljam o Miki Antiću i „Nepovratnoj“ – kako se sada (ne)uklapa u našu priču… Ili ovo samo onaj deo između strofa? A tako kaže i moj „kolačić sudbine“ od pre neko veče (vidi sliku).
Bog mi je svedok da sam sve uradila. Kao na filmu. Poslala preko 40 mejlova sa svojom biografijom i najmanje 20 klinika/bolnica lično obišla sa Srđanom. Na mejlove mi niko nije odgovorio. Bukvalno niko. Obilazak je bio plodniji. Negde sam došla do menadžera i tu sam obično dobijala i priliku za intervju, negde do HR-a i tu se uglavnom nisam proslavila, jer su jako povezani i protežiraju samo svoje kandidate (čitaj Indijce), a negde ne dalje od recepcionarke koja će „proslediti CV gde treba“. Aha. Tamo gde je bilo intervjua, sve je kao super ali… Ili nude samo procenat od pregleda ili imaju već pedijatra ili će im trebati tek u nekoj (daljoj) budućnosti ili traže nekog ko će imati veštine subspecijalista iz više oblasti, po mogućnosti i da operiše i sve to za platu mladog početnika opšte prakse.
U svakom slučaju, nekoliko puta je bilo blizu. Toliko blizu da smo već birali stan u tom delu Muskata i nameštaj za dnevnu sobu. Poslednji put pre tri dana samo. Ali, iz nekog razloga se kockice uporno nisu slagale i ja sam shvatila da ovo nije film već serija. Vreme je za drugu epizodu, na domaćem terenu. Koliko će ona da traje – to ne znam. Koja će biti sledeća, ni to ne znam. Kakvi su mi planovi – ne pitajte, jer je isuviše komplikovano, zamagljeno i isuviše zavisi od sticaja raznih okolnosti. Učim i učiću i dalje, a dokle ne zna se.
Jedino što sigurno znam je to da nas u petak čekaju naša deca, roditelji i prijatelji. Naravno i Mića! I jedino što za sada planiram je da uživam u tome…
Ovde je kraj i blogu, kao što rekoh, u ovoj epizodi. Hvala svima koji ste ovo putovanje prošli sa nama, smejali se i plakali sa mnom, pisali reči utehe ili novosti kod kuće. I da niko nije ovo čitao pisala bih, kao što se piše dnevnik ili feljton. Kao svedočenje, putopis, a uz to i terapija. Vrlo efikasna u slučajevima nostalgije, nedoumica, strahovanja, ali isto tako i sreće, radoznalosti i utisaka koje želiš da podeliš sa bliskim ljudima. Volela bih da vas sve ove priče inspirišu da jednom posetite Muskat i Oman jer je to predivna i egzotična destinacija za svačiji ukus sa divnim ljudima koji poštuju strance.
I lepo kaže Mika Antić, ne možeš nikad da se vratiš na staro… Jer u stvari, kad se jednom otisneš, ti više nisi onaj stari. Svakako smo nas dvoje živeli svoj san devet meseci. Moglo je i duže, ali je i ovako dobro.
Mi sada odlazimo, jači, srećniji i bogatiji za mnoga iskustva (neki i za 5kg ). I naravno, spremni za nove epizode!
NASTAVAK: PONOVO AKTUELNO