Prođe Nedina matura. Feeling : (plačljiva) razneženost & (plačljivi) ponos. Prođe i moj rođendan. Feeling : šta ima veze. A prođe i Mekunu ciklon ili orkan, kako ga već ko zove. Feeling: red panika, red briga, red gomilanje životnih namirnica u stilu penzionera iz devedesetih.
Eto prilike da se malo priča o klimi u Omanu. A to je priznaćete zanimljiva tema.
Orkan je poslužio kao inspiracija, ali i kao opomena gde sam došla i koliko je sve drugačije i tropskije. Sve je počelo najavom Bogdana pilota da se približava oluja, bar 4-5 dana ranije nego što će se stvarno i desiti. On inače redovno šalje ovakve izveštaje pošto njemu šalju iz Oman Air-a (logično), ali se sve svede na jak vetar i par (nevidljivih) kapljica negde u Omanu. Muskat oseti samo olujni vetar. Mada ni to nije prijatno kad si sam u kući.
Tako smo mislili i za Mekunu. Ali, iz dana u dan se u Indijskom okeanu ona spirala žarkih boja sa meteo izveštaja sve više bližila Muskatu. Počele su priče i podsećanja na Gono ciklon iz 2007. kada je Muscat bio razoren vodenom stihijom i vetrom, kada je je stradalo nekoliko stotina ljudi i kada je vojska morala da minira autoput da bi voda otekla u more! Pojma nisam imala da pesak ne upija vodu i da ovde i na najmanju kišu se prave jezera i reke. A jesu mi bili sumnjivi oni silni „wadi -sign“-ovi i stubići pored puta koji označavaju nivo vode koji je opasan za dalje kretanje tim putem. Koliko ovde nema padavina je upravo recipročno proporcionalno opasnostima koje proizilaze iz istih
Upravo iz tih razloga se požalih „starosedeocima“ , sve uz stidljivu najavu da ću im se uvaliti u kauč u dnevnoj sobi kad „počne da duva“. Niko se nešto nije uzbudio, kao to stalno najavljuju pa ništa, to je daleko, to ne važi za Muskat i tome slično. Dobro, pomirih se ja da se diže panika ni oko čega i da je činjenica da moj stanodavac živi sa četvoro dece na spratu ispod nas ima dovoljan „koeficijent sigurnosti“. Sve do četvrtka kada sam se probudila i prvo što pročitah na fb je bila objava moje koleginice iz Salale da „je počelo“. Šta je bre počelo, mislim se ja, zar se za dve – tri kapljice i malo vetrića upotrebljavaju takvi izrazi? A onda objašnjenje, sasvim u skladu sa ljudskom prirodom: bolnice evakuisane, prodavnice opustošene, a pumpe zakrčene I to pre nego što je ciklon uopšte dopreo do kopna. Leleee, lepo sam htela da i ja budem deo tog pustošenja, al’ mi đavo ne dade. Još počeše da me zovu i raspituju se da li sam se snabdela sa vodom, kao „sve drugo nema veze, ali dobro je da imaš dovoljno vode“. A mozak samo vrti – Jel’ stotinjak litara dovoljno? Dovoljno za šta? Odgovore potražite na Guglu i za*ebaćete se. A tek na You Tube, ohohoo!
Članaka o Gono ciklonu ima tušta i tma, a još više snimaka ljudi koje pred objektivom kamere odnosi bujica ili kako zajedno sa celom porodicom (a tu računam i džipa) tonu u mutnoj vodi. Onda malo afterpartija ili štajebiloposle, tek koliko da ti sto litara vode izgleda malo za npr nedelju dana bez vode i struje. Jesam li rekla struje? A klima uređaji? Po ovoj vrućini, u potkrovlju i sa dva vadija između mene i prve prodavnice… Malo je 100 litara! Definitivno!
Krećem u akciju, nema šta. Pa nisam ni ja od juče, mi bre imamo diplomu za pustošenje prodavnica, gomilanje osnovnih namirnica i preterivanje u svakom pogledu. Balon od 32l vode, konzerve, krompir, jaja, meso, hleb pogodan za zamrzavanje (to što neće biti struje me ne sprečava, naravno), čaj, kafa, keks i ostale gluposti su napunile korpu i ispraznile novčanik. Ako je nešto i ostalo to je otišlo na pun rezervoar i nešto keša (da se nađe, možda će mi trebati da potkupim nekog čamdžiju). Kredit za telefon i internet of course. Ja sam Srđanova žena, imam i lampu, nožić, tranzistor. Sve je tu, odahnula sam. Osim…što „tu“ treba da bude drugi sprat i 40-tak strmih stepenica u uskom hodniku sa prosečnih 200 stepeni Celzijusa. Srećom što naš čistač (zove se Sdžan, hehehe) voli dinar, tj rial i vrlo rado mi je pomogao da sve to prebacim u pećinu koja će me sačuvati od svih ciklona ovog sveta, pa makar trajalo i 2 nedelje. Ima se, može se.
Duvaj sad Mekunu!
Ovde bih komotno mogla da završim objavu jer se naravno sve okončalo sa jakim vetrom i razbacanim stvarima na našoj terasi, bez ijedne kapi kiše. Volela bih da i siroti meštani Salale to mogu da kažu, ali bar nije bilo ljudskih žrtava, a i slike moje koleginice su fantastične, pa pogledajte.
Ostatak priče o klimi u Omanu će doći čim pojedem sva jaja i krompir, izgrickam sav keks i popijem bar pola rezervi čaja, a toliku vodu ne mogu, priznajem!
NASTAVAK: BREAKING NEWS
