Da li ste ikada pisali dnevnik? Ja jesam. Više puta 😁. Prvo, svečano obećaš sebi da ćeš pisati svaki dan. Onda tako i radiš jedno nedelju – dve, zavisno od karaktera ☺. Onda dođu dani kad se ništa ne dešava pa samo pišeš sve isto. Onda počne da te mrzi da pišeš sve isto, pa preskačeš dane 😃. Ti „obični dani“ ionako nisu zanimljivi, to i ne računaš u neki propust. Ali! Čvrsto se zavetuješ da ćeš važne događaje obavezno upisivati i opisivati! Onda ti važni događaji dođu, ali tad nemaš vremena da pišeš, valjda je važnije da učestvuješ („neka, pisaću kad se sve završi“ ili „samo da prođe ovo/ono“) i tako polako, ali sigurno od tvog dnevnika ostane samo pokušaj. Tako je bar bilo u (svakom) mom slučaju. Do sada 😇.
Pošto je za mene blog neka vrsta dnevnika, onda se sve ovo može odnositi i na „Našu omansku avanturu“, ali se nadam da do toga neće doći. Jer dnevnici se ne pišu za sad, za ovo vreme – već za neka buduća, za starost, za unuke koji će da čitaju i da se smeju kad ga pronađu 😁. E, da li će društvene mreže tada postojati ne znam, ali neki trag ostaje.
U svakom slučaju, žurim da bar malo prenesem utiske sa naših izleta koji su se bez izuzetka dešavali zahvaljujući Tihomiru. Ovde je tako, cele nedelje samo smišljaš gde ćeš za vikend i već u četvrtak uveče se oseća ona euforija na putu ka gradu koja puni puteve, lokale, šoping molove i šetališta. Zato mi četvrtkom ostajemo kod kuće ☺. Dosta nam je bilo prvog puta što smo proveli 3 sata u kolima i 1 napolju 😏. Tada smo obišli šetalište pored mora u srcu grada i bilo je vrlo zanimljivo. Promenada na žalost nije sasvim pored obale, između je zeleni pojas na kom su skoro pravilno raspoređene grupice (uglavnom mladih) ljudi koji sede i uživaju uz urme, kafu i nargilu (Sarajevo, ljubavi moja… 😊). Sedenje na travi uz jelo i piće je ovde baš uobičajeno, čak i van parka na bilo kojoj zelenoj površini. A posebno na plaži i pored nje. Meni se baš sviđa ta opuštena atmosfera, samo mi je neobična tišina pošto bi kod nas verovatno treštalo sa svih strana ☺. I u samim lokalima je neobično tiho pošto nije uobičajeno da se pušta muzika.
Ali, to i nije bio izlet. O Sawadi plaži sam već pisala, videli ste i slike. Odmah sutradan smo išli u oazu pored jednog od većih „vadija“. A to mu dođu prazna korita koja imitiraju reke, jezera, potoke i oko kojih se obično nalazi zeleni pojas. Inače, Oman nema nijedan pravi vodotok, čak ni najmanju rečicu jer sve „ishlapi“ tokom dugih žarkih leta pa su vadi zanimljivi samo posle kiše a to je upravo bio prvi vikend po našem dolasku. Uz Tihomira, društvo nam je pravio i Bobi (Filipinac sa Novogodišnje proslave).
Prvo smo obišli neke tople izvore gde sam sebi priuštila pravi spa tretman sa ribicama iz potoka. Doručkovali smo pored vode diskretno se smejući Indijcima koji su se brčkali u „bazenu“ sa sve komplet odelom.
Obilazak samog vadija je podrazumevao pentranje po kozjim stazama. Ovo „kozjim“ slobodno shvatite bukvalno jer su svuda okolo izvirale ni od kuda. Inače je divokoza stalno prisutan nacionalni simbol Omana. Možete zamisliti naše iznenađenje kada je iza jedne stene odjednom iskočio Omanac skoro se sudarivši sa nama u sred te nedođije. Ne znam da li je pristojno da zabeležim Srđanov komentar da se „verovatno vraća od devojke“ 😂.
Pentrasmo se mi tako, ja u zlatnim patikama 😁 (pošto je avionski prtljag veoma ograničen), ali i sa Tihomirovim šeširom koji me je spasao sunčanice jer je bilo oko 30 stepeni tog dana (u sred zime 😃). Na puno mesta smo puzali četvoronoške i mogu vam reći da smo osvetlali obraz generacije i punačke populacije, čak iako mi je koleno dva puta iskočilo. Jedino što je Srđan prokomentarisao da će sledeći put razmisliti 😕.
Lepotu terasastih predela ćete bar delom videti na slikama, ali mi je žao što se nisam slikala sa čičicom koji je ostavio svoj posao u „bašti“ kako bi sa nama pošao da nam pokaže kraći i lakši put do sela (tj mesta gde smo ostavili auto). Sa svima se srdačno rukovao, široko (i bezubo 😋) se osmehujući onako sićušan, u suknjici na preklop oko bedara, što njima dođe kao donji veš i „light“ varijanta za ispod dišdaše. Baš je bio faca, šteta što nemam fotku. Inače, Tihomir nam je rekao da bi nas sigurno pozvali na ručak, samo da nismo u šortcevima. Eeee, baš šteta 😕. To bi tek bio doživljaj 😜.
Toliko o Wadi Bani Kharus, valjda dovoljno da svoj NOA dnevnik održim u životu. A evo, obećavam da ću se potruditi da sve svoje zaostatke ispeglam i da se posle samo katkad javim sa kratkim impresijama ili dužim opisima ako bude takvih koji to zaslužuju.
Kolorado
NASTAVAK: MUSCAT FESTIVAL
