Dragi moji,
dobila sam (opravdane, priznajem) kritike da sam vas ostavila već na početku putovanja. Ako je opravdanje to što sam sa aerodroma uletela u „kućevne“ obaveze, posao, dežurstva, nastavak priprema za odlazak (koje su trenutno bile stopirane do ispita, čisto protiv uroka radi) onda sve razumete.
Odlučila sam se da pišem o ispitu pošto je to i bio razlog mog putovanja, a što je još važnije i uslov za dobijanje licence i posla u Omanu.
Pismeni ispit u vidu testa, koji sam polagala u Beogradu je bio organizovan kao prijem u NASA-u. Otisci prstiju, skeniranje dužice oka, pretresanje, nedozvoljavanje da se čak i voda unese (a tog dana je u Beogradu bilo 42 stepena, baš me ‘oće vrućine). Pošteno, za takvu vrstu ispita je potrebno (i dovoljno) oko godinu dana, prolaznost je jako mala (namerno je održavaju na 30%), ali su me oni zbrzali da to bude što pre i ja sam iskoristila studentsku atmosferu u Aleksinom stanu i… prošla! Samo moja porodica i ja znamo kakav je i to stres bio i koliko sam uložila (ja truda, a oni podrške – hvala još jednom).
Ovaj usmeni ispit, je bio stresniji jer je uključivao i putovanje u Oman, ali i zato što su pripreme daleko odmakle i što bi neuspeh mnogo teže pao svima nama, poništio sve dosad uloženo i uneo sumnju u konačni ishod uopšte. Nemojte da se ljutite, ali to što niko nije sumnjao u to da ću da prođem mi je u stvari bio dodatni pritisak (naopačke, al’ šta ću kad sam luda).
Dakle, tog dana sam ustala u 5.30 (jedva da sam i spavala te noći, ali te omanske noći su ionako sve bile besane iz različitih razloga) i natenane stigla da sve pripreme obavim do 7.30 kad me je Hamad Junior čekao u lobiju hotela. Hteli smo da osiguramo da ćemo uprkos jutarnjem špicu biti na vreme u Ministarstvu zdravlja (ona bela zgrada ispred koje sam se slikala) i na kraju smo već u 8 sati stigli na „lice mesta“. Ispit je bio zakazan za 9 sati. U međuvremenu sam popunila formulare iz kojih sam videla da će ocenjivati kandidatovo znanje, iskustvo i ličnost. Takođe je pisalo da će rezultati biti tek sutradan i to na njihovom Twiter i Facebook nalogu (?!). To mi naravno nije odgovaralo, jer je u međuvremenu trebalo da vodim i razgovore sa poslodavcima oko posla, ali šta je tu je… Do 9h su došli i drugi kandidati, sve pedijatri i uglavnom Egipćani i Indijci. Tek tada su nam rekli da je ispit pomeren za 12 sati! Ja verujem da je svako od nas izračunao koliko smo još sati mogli da spavamo i da je rezultat bio poražavajući. Ali, još jednom – šta je tu je.
Hamad Junior je sve vreme bio uz mene i rešili smo da odemo na kafu negde što smo i uradili. Sve vreme smo razgovarali o ordinaciji, poslu, tako da je vreme ipak letelo i nisam se ni osećala kao pred ispit. U 11 sati smo ponovo bili tamo i čekali. I čekali. I čekali… Službenik (koga smo davili na svakih 5 minuta) je obećao da ću biti prva i mi smo i dalje čekali, čekali…
U pola dva je tek došao profesor! Samo jedan, iako su bili najavljeni trojica. Službenik je održao obećanje i prozvao me prvu.
U kancelariji me dočekao čikica (bolje reći dedica) u belom mantilu, ali sa njihovom tradicionalnom kapom na glavi, simpatičan i vrlo dobroćudnog izgleda. Moja trema je, nakon toliko dugog čekanja i razgovora o poslu i ordinaciji, potpuno iščilela i ja sam sedeći za stolom preko puta profesora sasvim zaboravila s kim razgovaram i zbog čega. To je, naravno moglo da me košta, ali nije – naprotiv, mislim da mi je pomoglo (naročito za „personality“ ocenu).
Dedica je dodatno doprineo tome prijatnim „kakokodkućeporodicadeca“ uvodom (tradicionalno omanski). Pitao je kako mi se izgovara ime, gde sam studirala, gde i šta radila. O tome sam najviše pričala i to mi je sasvim odgovaralo, jer sam se nadala da će se izbeći pitanja koja ne spadaju u moj domen rada. Kada je krenuo sa ispitivanjem, sve je bilo u stilu: „U ordinaciju Vam dovode dete sa tim i tim simptomima…“ i nije bilo teško. Imala sam osećaj da samo glasno razmišljam i razgovaram sa kolegom. Posle tri pitanja mi se zahvalio i rekao da se za rezultate interesujem sutra. Imala sam dobar predosećaj i tako je i bilo.
Inače, rezultat sam saznala tek kad sam sletela u Beograd i uključila net. Zatekla me čestitka malog Hamada i screenshot sa fb i oznakom PASS! Jeeee! Od 18 kandidata je 10 prošlo, a od 5 pedijatara – tri, što znači da je prolaznost ipak bila značajno bolja nego na pismenom ispitu, a i pošteno – bio je lakši.
Sve u svemu, veliki kamen sa srca je pao, knjige konačno idu u fioku (bar za neko vreme 🙂), a mi možemo da privodimo kraju svoje pripreme za odlazak.
Znam da je post predugačak, ali kao što rekoh, ovo su beleške i za mene i moju porodicu, a možda i za neka buduća pokolenja, ko zna. U stvari, nadam se da će ovakve objave objasniti naše motive, razmišljanja, nedoumice i možda neke buduće postupke. A sa druge strane, doprineće slaganju slagalice zvane Oman koja podrazumeva i stanje u društvu, kulturu, tradiciju, odnos prema obrazovanju i zdravstvu i na kraju krajeva sve što sam ja doživela i što ću, verujem, tek doživeti.
Oni koji su sve ovo već čuli, slobodno mogu da preskoče.
P.S. Suprotno od ovih koji će preskočiti, oni koji žele da znaju sve detalje u vezi sa postupkom licenciranja za Bliski Istok, kao i svašta još ponešto na temu rada lekara na ovim prostorima, mogu preuzeti moju brošuru “Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski Istok?”.
NASTAVAK: POSLODAVCI
