Spremajući se (mentalno) za ovu našu avanturu i Srđan i ja smo dosta razgovarali o hrani (za sve koji nas znaju to je apsolutno logično ☺). Plan je da glavni kuvar bude Srđan, da istraži namirnice, restorane, kioske i naravno lokalnu pijacu. Probaćemo da se uklopimo u lokalnu kuhinju, ali i da je malo „unapredimo“. Takođe ćemo probati i da maksimalno uvrstimo ribu u svoj jelovnik jer je riba u Omanu nacionalni ponos. Smatraju da je tamo najbolja na svetu i da su rođeni ribari, a na kraju krajeva i Simbad moreplovac je bio Omanac ☺. Junior je takođe mornar (inženjer u mornarici, ali kaže da je u duši mornar) i kaže da je gde god da se našao u Evropi probao ribu i da „nigde nije bila ni prineti omanskoj“. Koliko je to istina, a koliko samo hvalisanje, reći ću vam za nekoliko meseci kad budem pisala nastavak ovog utiska (zašto mi se čini da će ovaj utisak imati najviše nastavaka 😉 😇).
Do tada, mogu samo preneti utiske o ono malo obroka što sam probala.
Počela sam od keksa, sećate se, kupljenog od Juniorovih 5 reala one prve večeri. To veče nisam ni mogla da jedem, ali mi je ujutru lepo legao uz čaj i dosta sam ga i kući vratila tako da su i moji ukućani potvrdili da je odličan! Možda je vama smešna ova konstatacija, ali ja sam mislila da je tamo sve nekako „uvrnuto“ i drugačije pa tako i jedna banalna stvar kao što je – keks. 😊
To jutro me Sulejman odvezao do nekog restorana brze hrane, kakvih je tušta i tma na svakom koraku u Muskatu i tamo sam igrala na sigurno izabravši neki sendvič sa piletinom. Odličan, ukusan, mada za mrvicu jače začinjen nekim neobičnim začinom (koji sam posle osetila u više jela i ne znam kako se zove). U lepo zapakovanoj kartonskoj kutiji je preko sendviča bila i pristojna hrpa odličnog pomfrita uz mini kesice senfa i kečapa, dakle sve isto kao i u nekoj našoj lokalnoj pekari.Tada mi je doduše glavni utisak naravno bila vrućina jer sam se u svom džemperčetu obilno znojila dok sam čekala da bude gotovo. Nisam znala zašto su u tim malim „restoranima“ uvek vrata otvorena što čini klimu bespomoćnom i unutra je nemoguće opstati. Ali, uskoro sam saznala zašto – kada sam čula pisak sirene kola na koji su konobari skakali i izlazili napolje do vozača. Dotični bi hranu naručivao kroz prozor svojih kola i u bezbednoj hladovini čekao svoj obrok. Omanski drive in! Vrlo praktično, moram priznati. 🙂
Isto veče sam ponovo konzumirala brzu hranu u vidu nekih klub sendviča, opet sa pomfritom (to je izgleda standard) i opet sa piletinom i opet se osećao taj začin kojem (opet) ne znam ime. Senviči su bili izdašni i poslužili i za doručak sutradan ☺️. Beskonačni niz sendviča je prekinuo Junior kada me je vodio na ručak posle ispita. Pitao me je da li sam za omansku hranu ili za nešto internacionalno, ali ja sam znala da ne bih mogla mužu da izađem na oči ako ne probam nešto lokalno i izabrala naravno omansku hranu. Nisam ni znala da se radi omanske hrane ide u – turski restoran! Ili se možda samo zabadava zove „Turkish palace“. 🙂
U svakom slučaju, tamo smo jeli prelepu čorbu od sočiva, piletinu serviranu u nekoj supi i kari pirinač. Iako se zvao „kari“ nije ličio na ono što mi zovemo karijem i on mi je objasnio da je to skroz drugačiji začin od indijskog, iako se isto zovu. Junior mi je tada naglasio da se u Omanu jede rukama (navodno, sa kože se na taj način upijaju enzimi koji pomažu varenju), ali je on zarad mene ipak uzeo pribor, iako sam ga ja uveravala da mi je svejedno kako će on da jede dok god meni ostaju viljuška i nož.
Sve je bilo izvanredno ukusno i sa ukusom tajanstvenog začina, mada sam u supi oko piletine videla i kim. U svakom slučaju ohrabrujuće, kao i cena celog menija iz tri dela (u stvari četiri jer je bila i salata, pristojna čak i za moje pojmove) – 4 reala (tj 8€). Tada mi je palo na pamet da bismo možda mogli da pozovemo Juniora i njegove na neki srpski specijalitet koji bi bio po halal standardima, ali tada još nisam znala broj članova porodice, pa sam ipak zaključila da je mudrije da ćutim. Inače, imam sliku te hrane, sa sve Juniorom pa ćete bar odokativno imati uvid.
Kasnije te večeri su me vodili u riblji restoran i tamo sam probala ražnjiće od morskih plodova koji su bili fenomenalni! Ako ste primetili, Junior i dr Jakub su imali prelepe tanjire u obliku školjki u kojima im je bio serviran rižoto sa morskim plodovima, a Senior je jeo ribu, zaboravih joj ime.
Jako mi je žao što vam ne mogu preneti utiske o slatkišima za koje sam ubeđena da su jednako ukusni ili bar tako izgledaju. Usled tadašnjeg posta, morala sam se zadovoljiti urmama kojima su bili pridruženi badem i indijski orah, a oni koji su ih probali potvrdiće koliko su ukusne. Svakako će nam biti često u kući jer spadaju u omansko (ili bolje reći svearapsko) nacionalno voće.
Sve u svemu, nije loše. „kako sam se nadala dobro sam se udala“ kad je hrana u Omanu u pitanju.
Bože, koliko rečenica o četiri obroka (od toga dva su sendviči 😀), ali ruka sama ide.
NASTAVAK: SAOBRAĆAJ
