Ovu sam epizodu mogla nazvati “Maltretiranje po Dubaiju”, a kum bi joj bio, naravno, Srđan. On će se svakako ljutiti što otkrivam ovaj biser, ali ne mogu da odolim. 😎
Naime, sve je počelo od potrebe da se napusti Oman kako bi Srđan ponovo produžio svoju (još uvek) turističku vizu. Da bismo izbegli finansijski fijasko od prošlog pokušaja da se prodje jeftinije (a to obično tako u životu biva), rešili smo da ovog puta bar zajedno odemo za vikend, kome je bio pridružen još i dan praznika, i tako konačno i mi vidimo taj Dubai (ko i svi u ovom delu sveta, ali i šire). Problem oko vize za Dubai je rešen po metodu bugarskih carinika tj. sa mnogu pari. 🙂 Za paket sastavljen od vize, smeštaja i avionske karte smo dali pravo malo bogatstvo (bar nama tako izgleda u ovim okolnostima, a u srpskim bi bilo skroz nemoguća misija). Ali, mom mužu je pala na pamet ideja da je bolje da plaća kaznu od 20€ po danu prekoračenja, nego da „se maltretiramo po Dubaiju“. 😂😂😂 Naravno da predlog nije bio prihvaćen. Ja baš volim tu vrstu maltretiranja. 😉
I tako pođosmo mi, sa sve predrasudama da se radi o novokomponovanoj prestonici kiča i megalomanije, a da su šoping molovi i ogromne zgrade jedine znamenitosti. Najveća zabluda je naravno bila da ćemo odoleti kupovini. 😂😂😂
Prvo prijatno iznenađenje nas je dočekalo još u Muskatu – novi aerodrom! Kako bi moji utisci one prve noći bili drugačiji da sam tu sletela… Ali, svejedno smo ga dobro obišli jer smo morali čak tri sata ranije da budemo tamo. Taman je i omanska viza bila stigla (u rekordnom roku – za dva minuta!). Dakle, opušteno za let od četrdeset pet minuta tokom kojeg su se stjuardese znojile pokušavajući u sprintu da nam podele sendviče i kafu, tako da smo se za poslednje gutljaje prosto otimali sa njima. 😉 Odlično mesto pored prozora je omogućilo fantastičan pogled na Dubai iz ptičje perspektive i sada nam je manje žao što nismo stigli da se popnemo na vrh Burdž Kalife. Aerodrom (tj. jedan od erminala) je naravno ogroman, blješteći i funkcionalan. Za nijansu mi je, ipak, onaj u Dohi lepši. Skupo plaćeni paket je imao i dobru stranu – čekao nas je šofer da nas odveze do hotela. Opa! U Rimu po rimskim običajima – znači gala od početka. Šofer se bio baš potrudio da nam usput pokazuje grad i one prve slike su zapravo još iz taksija. Odlična lokacija hotela (preko puta Dubai mola i Burdž Kalife) nam je praktično nametnula da to i bude polazna tačka prvog dana (imali smo samo popodne i veče). Doduše, imali smo hladan tuš još na početku – da je za osvajanje Burdž Kalife potrebna rezervacija unapred. Znači, otpada obilazak (citiram, da ne bude zabune 🙂) najviše zgrade u Evropi.
Nema veze, da pođemo od tog mola. Mol ko i svaki drugi: prodavnice i fudkort, da jedemo hoćemo a da kupujemo nećemo, naivno mislismo nas dvoje Dubai početnika. Kad ono… Već sam prilaz je divan, ceo mol u bojama peska, kamila i sunca sa trunčicama zlatnog sjaja, a bez tragova neukusa i kiča koje smo očekivali. Iako raskoš dominira, naravno. Veličinom nije impresionirao, mada smo to recimo očekivali znajući da ima preko milion kvadrata. Ali, to je samo naizgled. Otečene noge sa žuljevima na tabanima dokazuju suprotno. Sudbina, šta li je, da prva prodavnica bude Shoe Mart (sa rasprodajom, of course). Igrali smo se vatrom i ušli, zaljubili se u po par sandala i tašnu (neki) a neki još i u patike. Sve je bilo u rangu 10-20 evra, maksimum. U pravu beše naš ovdašnji drug Zoki kad je Srđanu znalački rekao namigujući – će kupiš, će kupiš… Zadovoljni kupovinom, odosmo da gledamo fontanu koja je počinjala svoj šou u 18h. Prvo sa terase, a posle smo sišli dole, da bi na kraju odgledali ukupno pet različitih aranžmana. Većinu sam snimila, pa možete pogledati. Rasprava tokom najlepše, sa Bočelijem, nas ofira da smo muzičke neznalice, ali svakako je doživljaj za svako uvo (i oko) neopisiv. Rađene su po ugledu na Bellagio fontanu u Las Vegasu, a sličnu (samo znatno manju i isključivo sa klasičnim instrumentalom) smo videli i u Versaju. U Barseloni nisam bila, ali znam da je i tamo raspevana. To ne mogu da vam opišem, to mora da se doživi.
U samom molu mi se najviše svideo suk, tj bazar sa orijentalnim šmekom koji kao da je autentičan osim što je savršen i… klimatizovan. Svidele su mi se i dekoracije sa orhidejama i cvećem (u čast prolećne kolekcije), retro sladoled kombiji na svakom ćošku, dečja igrališta i naravno vodopad koji smo otkrili poslednjeg dana. Sve je nekako classy i sa stilom. Uveče posebno zasija kao što i priliči velegradu kakav je Dubai. Da li da pomenem da od mola idu klimatizovani tuneli do metroa, hotela, Burdž Kalife i svega što je vredno videti u okolini. Samo ko ima duge noge za bacanje, a naše su bile već načete.
Sutradan smo se videli sa Boletom, što nam je leglo kao da smo sa našim Akijem bili. Od dečaka – sada čovek koji sam zarađuje svoj hleb i kopa rukama i nogama da od onoga što mu se nudi uzme sve što u datom trenutku može. A u Dubaiju su mogućnosti ogromne, posla koliko hoćeš, plate velike, ali se i radi kao na Zapadu. I troškovi su kao na Zapadu, ako ne i veći, a i procenat dana koji propadne u prevozu je pozamašan. Tako da sve ima svoje…
Bole nas je vodilo na Džumeira plažu, sa pogledom na Burdž Al Arab gde smo videli kako je sve podređeno uživanju – svi su vukli neke sportske rekvizite, skutere, čamce, a hranu su naručivali da im se dostavi direktno na plažu. Ovde može dostava za sve i u svako doba dana i noći, čak i za paket žvaka, a kažu da je Dubai jedini grad gde Mekdonalds radi dostavu hrane na kućnu adresu. Za to su naravno zaduženi „Indijanci“ na skuterima koji ginu kao mravi na autostradama (smrti) u ovom gradu. Inače, na plaži, ali i svuda u gradu dominiraju stranci, Emiraćane skoro da nismo ni videli, ako ne računamo pasošku kontrolu na aerodromu. Zato je i dreskod labav, pa ima svega – od vrućih pantalonica do minića. Ako se i naiđe na Arape, onda su to su bahati Saudijci i Kuvajćani sa svojim ženama na kojima se samo oči mogu videti (Viton tašne i Manolo cipele ne računam, svakako). Ima i Omanaca koji u ovom okruženju izgledaju kao rođaci sa sela, a kažu da su one prelepe devojke sa raskošnim raspletenim kosama bez hidžaba i raskopčanih abaja isto Omanke koje su došle da malo vide sveta, a i da se bar ovde pokažu kad već kod kuće ne mogu.
Išli smo i na korzo zvano City Walk, delimično natkriveno, a većim delom potpuno klimatizovano šetalište. Za večeru smo išli u lokal jednog Beograđanina gde smo jeli original ćevape sa lepinjom i lukom, slušali Radio Jat i pazili šta pričamo jer su svuda oko nas bili ex Yu-ovci (recimo, u Muskatu smo obično opušteni i uživamo što možemo da slobodno komentarišemo).
Ako nemaš stari grad, a ti ga napravi. To bi bio opis Madinat Džumeira Suka, mesta gde smo se nauživali međ palmama, pored kanala (sa morskom vodom, naravno), a neki od nas i uz oznojenu čašu piva. Više čaša.
Na kraju smo išli do Dubai Marine, gde sve podseća na Njujork. Nema veze što (još uvek) nisam bila u Njujorku, nekako me podseća. Opet paradoks, luka u sred grada, šetalište i raj za večernje uživanje u bašti pored vode. Dubai je mudro sproveo more kanalom (kog eufemistički zovu potokom) i sada je skoro svaki deo grada na moru. Jedna je Dubai Marina, nije najlepša koju sam videla (lično preferiram male i pitoreskne), ali je svakako drugačija i posebna.
Vožnja metroom nazad u hotel je ponovo ličila na „Povratak u budućnost“, samo ovog puta kao noćna verzija. Dnevnu sam sasvim pristojno (neko će valjda uputiti i neki veći kompliment ) uhvatila foto – objektivom, ali za noćnu nije bilo šanse. Videćete kad dođe moj brat Vlada sa svojom opremom i svojim okom, kao i darom od Boga za fotografiju, kako to treba da izgleda. Do tada vam ne preostaje ništa drugo osim da pogledate moj album na Google photos (ostaviću link, drugačije ne može jer je slika previše), ako vas ne mrzi. A ako ste baš dokoni, pročitajte i komentare koji su mi pomogli da koliko god mogu skratim ovaj post (čujem vas da mrmljate koliki bi bio da nije skraćen, ali ću se praviti luda). Još bih više volela da i napišete po koji komentar uz slike, a i uz post – to posebno volim i imam osećaj kao da razgovaramo, a ne ovako – samo monolog.
Neću više da davim, ionako je ostao „samo“ akvarijum koji smo, onako ranjeni i umorni, izabrali za zadnje pre podne i – nismo se pokajali! I za to sam mislila da je kao i svi drugi, ribe ko ribe, poneka ajkula i raža, kornjača koliko voliš, meduze naravno. Ali, opet sam se prevarila (srećom). Predivan je, ogrooman (da li vas to čudi?) i vrlo interaktivan tako da nije dosadno i svašta nešto može novo da se sazna. Nisu samo ribe u pitanju, ima i „pustinjskih specijaliteta“, „džungla ambijenta“, čak i velikih ara papagaja koji slobodno lete. Preporučujem da ih pogledate jer su po mom skromnom mišljenju baš dobre, iako slike iz akvarijuma uglavnom smaraju, ali ne i moje.
Sve u svemu, da završavam polako… Prođe i taj Dubai vikend, vratismo se u naš Muskat koji nam je bar tri-četiri dana izgledao kao palanka, ali sada je sve ponovo došlo na svoje. Muskat je ipak mnogo lep, jeste nesavršen, ali ima svoj „Aladinasti“ šmek. Opet i za to mora da se dođe, vidi i lično doživi nešto novo i mnoogo drugačije. A tek posle Muskata, da se i vi malo maltretirate po Dubaiju.
NASTAVAK: SAOBRAĆAJ 2 – VOZAČKI ISPIT
