Ako bih morala jednom rečju da odgovorim na pitanje kakve su cene u Omanu, rekla bih – lude! 😵
Kako lude? Pa lepo, bar se meni (tada ludoj) tako učinilo: ono što je trebalo da bude jeftino, bilo mi je skupo i obrnuto. A u stvari, kao i kad odete na more – kako ko prođe. 🐑🐑🐑
Ja se po izlasku iz aviona fokusirala na vizu koja me je čekala, pasošku kontrolu, kao i održavanje prednosti u odnosu na stampedo koji je kuljao kad je stigao avion iz Kuala Lumpura. Gomila Malezijaca su se kao mravi razmileli po ionako malom Muskatnom aerodromu (kad može muskatna tikva i orašče, valjda je i ovo pravilno 😋) i pravili obruč oko mene. Intuicija (ovo je eufemizam, naravno) mi je šaptala da požurim i ja požurih, tj. prihvatih ponudu službenika koji me je, kao jedinu belu ženu u redu, izdvojio i sproveo preko reda. Požurih i – ne zamenih pare! A već je bilo 22.30 (po lokalnom vremenu razume se, oni su inače 2h ispred nas).
I tek kada me je Junior pitao da li sam gladna, setila sam se da nisam razmenila pare. Rekao mi je da oni ne primaju dolare i dao mi 5 reala. Al’ se pretrg’o, pomislila sam ja i – uzela naravno 😊. Da podsetim sve koji nisu pazili na času: 1 OMR = 2€. Kupila sam keks koji je koštao 0,7 OMR kutija (inače preukusan neki „Digestive“) i dve male vode za po 0,25 svaka. To mi kao nešto nije bilo skupo…
Sutradan sam sa Sulejmanom (o njemu malo niže u tekstu) obišla Muskat i na bazaru kupila magnet za 4€, a kad sam pitala koliko košta ona njihova kapica i dobila odgovor – 16€, naravno da sam pomislila da nisu normalni. Onda do menjačnice i neprijatno iznenađenje kada mi je Indijac izbrojao „samo“ 19,7 reala za 50$. Čak sam mu i rekla da mislim da je malo, ali me je samo belo pogledao. Da li zato što nije razumeo ili što sam lupala gluposti, ne znam. U svakom slučaju meni se učinilo da je to mnogo malo za ČAK 50 $ koji su u mojoj glavi trebalo da budu dovoljni za dva dana pa da sam i u Tokiju, a za Muskat sam ipak smatrala da nije ta kategorija. Pošto sam imala u vidu da će me izležavanje pored bazena u Interkontinentalu koštati 20€, a trebalo je i taksi da platim, pa sam odrešila kesu i u prvoj sledećoj menjačnici zamenila ČAK JOŠ 10$ 😅. Budala.🐒
Inače, na bazaru zvanom Muscat Souq je stvarno pitoreskno. Nisam ni znala za tu reč – souq kada mi je rekao „Idi vidi, stvarno je lep“. Mislila sam da mi pokazuje na drevne stepenice koje su imale kao neko odmorište, reko’ možda vidikovac i izađoh hrabro na vrućinu (sa sve džemperčetom 😂) kad već čovek kaže da je lep. Kad tamo, kao na slikama iz Istanbula i uspomenama iz Sarajeva, tržnica puna k’o oko i šarena kao orijentalne marame kojima su me nudili na svakom koraku. Trgovci ispred radnji, kao u Grčkoj (verovatno i kao na Kapali čaršiji) navalentni, zovu da uđeš, šire marame (zapeli za njih, dal’ mislili da mi treba jedna onako gologlavoj) i kade te mirisom jasmina. Sve vreme izvikuju cene koje se progresivno smanjuju i to proporcionalno broju prolazaka pored određene tezge. Tako sam ja, tražeći menjačnicu, kapicu na kraju kupila za 1 real tj. 2€!
Ko zna koliko bih „profitirala“ i kakve bih sve gluposti kupila, samo da mi nije bilo onoliko vrućina! Mada, moram da priznam da je pod kamenim svodovima bazara bilo ipak prijatnije nego napolju.
Kada me je dovezao do Interkontinentala i kad sam ga pitala koliko sam dužna, Sulejman (taksista, ukapirali ste do sada kad se već nisam setila da napišem) je skromno prošaputao 15 reala… A meni je kasa radila u očima i mozgu, oduzela 15 od 23 koje sam imala i ukapirala da neću da imam pare za nešto – ili za taksi ili za bazen? Samo da napomenem da mi je Junior prethodne večeri rekao da će poslati prijatelja, dotičnog Sulejmana, i da ne brinem jer me „neće odrati“ (u slobodnom prevodu). Ako 15 reala tj 30€ nije dranje, onda sam ja idiot! To sam bar tako tada mislila jer me je matematika uporno šaputala na uvce – ništa od bazena, a ja sam se nameračila baš, baš (a ko i ne bi po onoj vrućini). Po dolasku kući smo sabrali da me je vozio bar 60km po Muskatu, izigravao vodiča, slikao po potrebi i zaključili da sam u stvari ja njega odrala kada sam mu pružila 10 reala koje je on (šta će siroma’) zdušno prihvatio 😀😀😀. Nema veze, častiću ga kad budem sledeći put koristila njegove usluge…
Inače, prosečna porcija u restoranu košta oko 8€, hamburger od piletine, sa sve pomfritom košta 2€, „klub sendviči“ isto, ceđena pomorandža (al’ velika!) isto itd. Što bih ja rekla, cene – grčke! Znači nisu cene lude, nego sam ja bila luda i zamenila premalo para za premijerni boravak u stranoj zemlji i nepoznatom gradu. Ali, svaka se škola plaća, pa i ova moja…ali je nju platio, na žalost, siroti Sulejman. 😇
Nadam se da je bilo dovoljno ilustrativno, a kao prilog, evo i sličica. 😃
NASTAVAK: HRANA
