KORONA – penzioneri

„Pitaće te starost gde ti je bila mladost“

Tom rečenicom su mnoge mlade generacije zastrašivane kad god su dangubili, nisu hteli da uče ili rade. Kruševac geto vas može podsetiti na još neke, svima poznate. Metla i ulica su nekada svima bili pretnja, ponekima i kutlača 😀

Nit oće da uči nit oće da radi

Gepostet von Kruševac Geto am Mittwoch, 15. April 2020

Ja sam to razumela u fazonu da ako ne učiš i radiš u mladosti, da ćeš u starosti da se zlopatiš bez ‘leba na stolu i dinara u džepu. Nije nešto ni palilo, bar kod mene. Ko će sa dvadesetak (ili manje) godina da misli na starost? Učila sam i radila, ali ne misleći na penziju, već da „produžim mladost“. Jer, nekako si bezbrižan dok ne počneš da radiš…

Jeste da vrlo dobro znaš kad je prvi, tata-mata si za brojilo, tarife i ostale začkoljice računa za struju (koji je napravljen kao uputsvo za spejs šatl), cene u prodavnici takođe znaš, ali ipak ti to nije glavna briga. Studenta svi žale, pomažu, tutnu po neki dinar dok se on nećka i stidljivo (i nečujno) odvraća „Nije trebalo…“

Ali, onog momenta kad si sam svoj gazda, nekako prođe i ta mlados’. To jest, da budem precizna, prođe ono ludos’ ,a mladost ostaje u skladu sa temperamentom, okolnostima, načinom na koji praviš neke izbore u životu. Ja i dalje smatram sebe mladom. Dobro, ne baš u cvetu mladosti, ali svakako još uvek imam dovoljnu dozu naivnosti i blesavila da u tome uživam, pa se nekako provlačim. A u stvari sam samo dovoljno naivna da verujem u to.

Moja mladost je bila bezbrižna (za razliku od zrelog doba), možda zato i hoću da je produžim. Odrastanje osamdestih godina je podrazumevalo banalne brige – gde ćeš u grad (kao da nije bilo samo par mesta za izlazak), gde ćeš posle škole (i s kim, naravno), koga ćeš sresti kad te pošalju u prodavnicu, šta ćeš pozajmiti od drugarice večeras i naravno – gde ćeš na letovanje?

Moje prvo letovanje bez roditelja je bilo 1983. godine u Dubrovniku. Sa starijim bratom, koji je iz nepoznatih razloga poveo svoju (čak 5 godina mlađu) sestru na ludo maturantsko letovanje preko ferijalnog saveza. Da li zbog para, popunjavanja broja potrebnog za grupu ili stvarno nije imao ništa protiv, to će moći samo on da kaže.

Uglavnom, ja sam se zabezeknula i u sebi vrištala od sreće! Tek što sam bila napunila 13 godina, završila osmi razred (blagoslov ranijeg polaska u školu), a već me je čekala avantura života. Dubrovnik, ferijalni savez, putovanje vozom do Kardeljeva (tako su se zvale Ploče tada) i drugovanje sa starijima od sebe – ih, radosti!

Terasa bivšeg Ferijalnog doma, sada hostela.

Samo putovanje je bilo doživljaj takođe, jer sam polovinu provela spavajući na rešetkama za kofere, ali mi je sve nekako u flešbekovima, kao i sve previše uzbudljive uspomene. Boravak u ferijalnom domu, izlasci, stopiranje, upoznavanje stranaca „bekpekera“ na dnevnom nivou, izleti, plaže (omiljena kod hotela Libertas), diskoteke u Starom gradu i na otvorenom, prave gozbe kada bismo posedali nakon Nermaca u prepunim baštama restorana, klopali i pili

Diskoteka Lazareti

ono što je njima ostalo (čitaj – sve) i tako varali konobare… Balavila sam gledajući moje odrasle cimerke maturantkinje kako se šminkaju, doteruju i spremaju za grad. Hoću li i ja nekad mazati lak na nokte tom brzinom i levom rukom? Hoću li ikad imati momka? ili bar pre nego ostarim… A te godine sam i prvi put skočila u vodu „na glavu“. Jooj, oduševljenja što sam pobedila svoj urođeni strah od visine i adrenalin koji šiba do neba! Nešto kao zip-line prošle jeseni, rekoh li ja da možeš da budeš mlad i sa 50+?

Kao što rekoh, bilo je bezbrižno i onako kako i treba da bude u tim godinama. Onako kako bih svakom poželela. Onako kako će današnji tinejdžeri preskočiti ove godine. I ko zna još koliko godina, kad nas finansije pritegnu. Onako kako neko možda nikad nije osetio. Najverovatnije zbog para (mada je to tada bila „sitna lova“ i ponosili smo se „neluksuzom“), ali možda nekog i roditelji nisu puštali ili im je nešto drugo bilo važnije. Ko zna? Prioriteti su različiti, a ja sam svoje uvek znala i borila se za njih.

Onda su naišle „zrele godine“. Sad kad pogledam unazad, bile su više nezrele nego zrele, bar do četrdesete. Baš tu negde kad je mama umrla, tu prestaje moje šlepovanje uz zabludu da sam još uvek mlada i da „ima vremena“. One noći kada sam shvatila da smo smrtni, da i oni koje neizmerno voliš moraju jednom da odu, a često i mnogo ranije nego što smo i sanjali – e, tada sam konačno odrasla. Postala čovek, što bi rekao Bane bumbar. To jest žena.

I decu sam rodila, a bila sam i sama dete. Sada to znam. I unučiće ću imati, a biću i dalje dete – žena. To jest baba 🙂 To što sam pedijatar, nije slučajno. To što mi je specijalnost školski uzrast, takođe nije slučajno. Moji obožavani tinejdžeri i adolescenti, tako često nerazumevani od strane roditelja, profesora i okoline. Oni su me održali iznad vode. Iznad onoga što je passe, što je uskogrudo i jednostrano gledano. No judging! Ne sudi ni sebi, ni drugima. Ko sam ja da kažem da je ovo ispravno, a ono nije? Mogu samo da pokažem, da budem nekome uzor, a to je najveća nagrada i najveći uspeh u životu.

Doduše, sudila sam sebi. Neprestano. Postavljala sve više i više kriterijume. Stremila ka savršenom, jurila neki Mesec i nervirala se što mi izmiče. Sve dok me drugarica-psihoterapeut nije naučila da sebi možeš ponešto i oprostiti. Isto kao i drugima. Ne mora sve da bude savršeno, a i ne treba, ne valja. Nesavršenosti su lepše i lakše se vole. Perfekcionizam je mana, hvala ti što mi reče!

Odgovornost nije, to je ostalo i dalje, tu kriterijume ne popuštam. Ali zato je dozvoljena mrvica lenjosti, tračak neozbiljnosti, tanana nit ležernosti. Zezaju me moji što su mi planovi nerealni, što pucam na visoko, što sanjam na daleko. A ne znaju da bi bez toga ja ne bih bila ja, da bi se ovaj motor ugasio, zvuci utihnuli, boje ublažile.

Zašto sam ovaj post posvetila penzionerima? Ovim podugačkim uvodom i sećanjima sam samo htela da kažem da ako me starost jednog dana priupita da li sam ikada bila mlada? Ne ono – da li sam učila, radila, štedela i slično. Nego da li sam živela mladost. Da ću imati spreman odgovor. Da mogu da ispričam dubrovačku epizodu, a i još stotine drugih koje su obeležile moje „sazrevanje“. Da mogu slobodno i da ostarim, ali neću! Bar ne još. Spremam se za nove epizode, novu sezonu 😉 Nego – penzioneri. Daj da krenem pre nego što se rasplinem i potpuno zaboravim…

Na to me je podstakao ovaj zatvor u kome se trenutno nalaze. Prezir i nipodaštavanje na koje nailaze svakodnevno, mnogo pre nego što im je Korona oduzela i poslednju trunku dostojanstva. Ako bude tako i dalje, ja opet odbijam da ostarim! Zaklinjem svoju decu javno da me nikada na taj način ne „štite“ od bilo kakve nemani i zla. A sebi želim da ne doživim ono što je moja tetka (inače najdivnija osoba na svetu, moja majka koju nemam) doživela u apoteci ovog februara. Da je, na pravdi Boga, izvređa i ispsuje mladić, govoreći joj grozote i prostote koje ne želim da citiram. Samo zato što je stara, što je penzioner i što je glasala (onako kako on misli da jeste, a nije).

Dao je sebi za pravo da je etiketira i ne znajući ko je ona. Ne znajući da je pametnija (to sigurno) i obrazovanija (to verovatno) i liberalnija (to 200%) od njega i njemu sličnih. Da je opozicionar i dok je Tito bio živ, da ume da misli svojom glavom i da joj televizor i računar ne služe umesto mozga. Da i ona lupa u šerpe iz svog zatvora, da je lupala kada on još nije ni bio u planu i da to uostalom nije ni važno.

Biće i on jednom penzioner. Ulagivaće mu se ne jedan predsednik (nadam se ne sa bednih 100 eura), doživeće da neko misli da je nešto drugo, da ne zaslužuje da živi i da treba da umre. Slaće ga možda u „šetnju“ dva puta nedeljno pre ponoći, a u prodavnicu u četiri ujutru i dezinfikovaće POSLE njega, kao da je ON zarazan. Ne daj bože da doživi ovakvu pošast, ne daj bože da iko to doživi. 3 meseca na stend-baju, tri meseca ukradena, tri meseca sa strahom za buduće – ne mesece, već godine. Svi smo u istom sosu, manje-više.

Ovde je isto karantin, ali ne tako drastičan. Napuštanje grada je strogo zabranjeno, okupljanje takođe. Skoro ništa ne radi, plaže i more – niks. Ali nije zabranjeno da izađeš, da udahneš vazduh u bilo koje doba dana i noći. Nema tog osećaja stege i zatvora. Mada, omanska policija bije skoro kao indijska. Neki su klipovi sa onim dugačkim „batinama“ preko nogu upravo ovde snimljeni kada su se siroti „expati“ penjali u redu ispred banke jedan drugome na glavu kako bi i taj poslednji real poslali kući, svojima. Posle toga nikome nije palo na pamet da se „okuplja“. Sada ne moraju ni da opominju…

Odavno je Oman zatvorio granice, dovukao sve svoje studente i turiste iz inostranstva, udario katanac na džamije. Čak i sada, za vreme Ramadana. Zaravnili su krivu, svesni da im je javno zdravstvo kvalitetno, ali nedovoljno. Imaju odlične uslove, ali nemaju kapacitete. Ovde italijanski scenario nije ni moguć, jer nemaju ni toliko starih ljudi.

Dok smo još mogli na plažu…

Pacijenti su se osuli, delom i po preporuci ministarstva da se ide kod lekara bez preke potrebe. Radili smo sve vreme, u skraćenom obimu doduše, a skraćene su bile i plate. Takve će i ostati, čak 35%. Za koje vreme videćemo. I posao je pod znakom pitanja, samo najjači mogu izdržati desetostruki pad prometa. Videćemo koji je kalibar Starcare, držite mi palčeve!

Držite se i vi, čuvajte sebe i svoju decu, naravno i penzionere 🙂 Nisu oni (jedino) krivi što je vreme ludo.

 

Prethodni tekstKORONA – gastarbajteri
Naredni tekstDeja Vu
Mirjana Stankovic
Specijalista pedijatrije, trenutno zaposlena u Starcare Oman u Muskatu. Sa dvadeset i pet godina staža veteran u pedijatriji, a sa pedeset godina života početnik u životu i radu na Bliskom Istoku. Kao bloger, tek u jaslicama 🙂

Get in Touch

Napišite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here

Related Articles

Vreme je za UP!

Već neko vreme treperim. Ne drži me mesto. Uhvatim se kao nešto da radim, pa onda zaboravim. Jednostavno pređem na nešto drugo. Svu koncentraciju...

Bio jednom jedan virus

U stvari, bila jednom jedna planeta. Najlepša na Mlečnom putu, ma u celom Univerzumu. Nije za džabe na njoj nastao život i čovek. E, taj...

Quadraginta – 40

Četrdeset. Kakav je to broj? Običan, najobičniji. A opet tako prisutan u nekim svuda prihvaćenim (da li?) kanonima. Očigledno po više osnova magičan broj.Da...

Latest Posts

Vreme je za UP!

Već neko vreme treperim. Ne drži me mesto. Uhvatim se kao nešto da radim, pa onda zaboravim. Jednostavno pređem na nešto drugo. Svu koncentraciju...

Bio jednom jedan virus

U stvari, bila jednom jedna planeta. Najlepša na Mlečnom putu, ma u celom Univerzumu. Nije za džabe na njoj nastao život i čovek. E, taj...

Quadraginta – 40

Četrdeset. Kakav je to broj? Običan, najobičniji. A opet tako prisutan u nekim svuda prihvaćenim (da li?) kanonima. Očigledno po više osnova magičan broj.Da...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 9 : termini koji zbunjuju

Malo da napravim digresiju, ali mislim da će vas zanimati. Najviše se traže lekari sa statusom Mid -Career. Početnici u svojoj struci skoro nikako, a za...

Kako doktor sa Balkana može otići na Bliski istok – 8 : dokumenta

Kako se šalju dokumenta?Sva dokumenta moraju da budu skenirana i spojena sa prevodima, a u toku aplikacije ih "upload-ujete" na mestima gde se to...