Ovih dana jako loše spavam. I to ne zato što je naš „medical matress“ previše „medical“ pa naše pedesetogodišnje kičme svake noći ispravlja tako nemilosrdno. Drugo je u pitanju.
Brinem. Kao da nešto mogu da pomognem tom brigom. Sve znam teoretski. I da ne vredi sekiracija, i da samo mogu gore da napravim, i da smo svi u istom sosu, i da nije smak sveta, i da smo živi i zdravi, proći će i ovo. Proći će jednog lepog dana, ali ne uskoro. Ovde se krivulja sa brojem obolelih od COVID 19 tek uspravlja, iako je Muskat već 3 meseca u karantinu. A kad će da padne – izračunajte sami. Ono što je odavno palo i zacementiralo na dnu je – cena nafte. Bila je i negativna u jednom momentu, kad više nisu imali gde da je skaldište. Kao država koja celu svoju ekonomiju zasniva na jednom proizvodu, naravno da ih je pandemija oborila s nogu. Svakodnevno kao mantru ponavljam ono univerzalno (a kod mene upisano kao tetka Dragičino) – „biće to sve u redu na kraju“.
Ali šta ću kad mi trnci niz leđa prolaze, kad mi se koža ježi od flešbekova iz 2018., kad je sve „previše isto“ i kad su sećanja isuviše živa. Ali bukvalno. Rovare po želucu, mozgu, srcu. Ali ne agresivno, silovito, olujno. Sa tim bih umela da se borim. Ipak sam ja Blizanac. Padni, ustani, pa sve opet. Duh nas nikad ne napušta, što je pored zdravlja osnovni preduslov da ostaneš čitav u ovom ludilu.
Neee, to nije lav, već crv. Mali, malecki, ali uporan. Malo gricne, malo štrpne. Ponekad samo pomoli glavu. Pa i ako se odupreš, smrviš ga razumom i verom, on opet iz repa izraste. Eto ga iza ćoška, sačekuje na krivini, iz zasede. Sumnja. Briga. Strah. Neverica. Nemoć. Sto u jedan. Pa onda stid – jer realno, niko nije umro. Ništa se nije katastrofalno desilo. Nisam se razbolela. Nisam čak ni sama, Srđan je tu i dalje, hvala Bogu. Deca su na sigurnom, hvala našim najdražima i najbližima. Otac izašao iz bolnice, oporavljen i stabilan, hvala Sandri i svima koji su pomogli. Nisam ni gladna, ni žedna. Šta mi fali. Ali opet…
Osnovni motiv za odlazak is Srbije je previše kompleksan da bi se razumeo. Ni ja samu sebe ne razumem ponekad. To jest, često. Najpoštenije bi bilo reći da sam imala neki unutrašnji nemir koji me je terao dalje. Kao da sam prerasla okvire svog dotadašnjeg života. Ne znam da li bi drugačije bilo i da je neko drugo vreme, neka druga vlast, neka druga Srbija. Verovatno bi. A da li bi bilo bolje, to ne znam i nikad neću znati. Iskreno, i ne razmišljam o tome. Izabrala sam put, ta raskrsnica je prošla i ne osvrćem se. Rukovodim se time da je bolje kajati se što si nešto uradio, nego da nisi ni pokušao.
Ali, nije bilo lako. To znaju svi koji su otišli. Ideš dalje, to nije sporno. Samo što to nije auto-put pa da ubaciš u petu i samo pičiš. Više je neka kozja staza, i to kroz šumu. Znam da nema koza u šumi, ali ne mogu da kažem zečja staza. Mada i nema neke staze, sam se snalaziš. Bar u mom slučaju. Ispipavaš, meriš, malo ideš i naslepo, na instinkt. Zato i imaš (odličan) osećaj da si živ. Da delaš. Da je tvoj život tvoja stvar, a ne nekog ko povlači tvoje konce. Vrtiš se ponekad i u krugu, nekad dođeš i do provalije. Ali naučiš lekciju, naučiš i da se čuvaš, da provaliju ucrtaš na mapu svog putovanja. Ne kukaš, nego se presabereš i ideš dalje. Imaš i (bračnog) druga koji te pridržava i podržava.
Ono što te vodi, što je krstić na tvojoj mapi i svetlo što probija kroz grane tvoje lične šume su – slike. Slike koje si izmaštao. Slike kojih ima samo u tvojoj glavi. Dobro, možda i u nekom „life and living“ časopisu. Proizvod potrošačke kulture i osećaja da je život „tamo negde“. Ako ih i nisam rodila – ja sam ih usvojila. Kao Šurda. Ona sa palmom i morem, večnim suncem i vrućim vetrom, me je i dovela u Oman. Ali, dok gustiram nju, već usvajam sledeću. Jednostavna je, svevremenska – sa panoramskim prozorom, kroz koji gledaš u neko zelenilo, neku prirodu i neku vodu, dok spokojno pijuckaš čaj i čitaš knjigu udobno zavaljen u ogromnoj fotelji. To je moj sledeći krstić.
Rekli biste nikakav problem. Možda i nije. Nije problem ni za prozor, ni za zelenilo, čak ni za vodu. Još manje za fotelju, čaj, knjigu. Jedini problem je spokoj i unutrašnji mir. To je moj cilj. To je moj Mesec kog uporno vijam kroz život. Kada smo 2018. bili u Omanu, osetila sam kako to izgleda u punom sjaju. Prve noći kod Tihomira smo popili po četvrtinu tablete za spavanje. Za ovolike ljude to nije ništa, mrvica tek. Ali već posle početnih par dana smo znali da je to – to. Da tablete nisu potrebne, da smo sasvim ok. I bolje od toga. San nam je sklapao oči sa lakoćom, isto kao što nas je Sunce ujutru budilo. Terasica mala, čaj i knjiga. Nasmejana na posao, nasmejana sa posla. Slobodni vikendi, prelepo vreme i raj na zemlji oko nas.
A onda je počelo. Prvo na kvarno i na sitno. Podmuklo i ispod pojasa, baš onda kad pomislim kako mi je dobro i zahvaljujem Bogu na tome što imam. Pri tom ne mislim na pare, jer dotične očigledno nisu ni namenjene ovakvima kao što smo mi. Mislim na pomenuti unutrašnji mir. Na cilj mog života, na konce i uzdu koji su u mojim rukama. Ili sam bar tako mislila. Spokoj je princeza na zrnu graška. Te mu fali ovo, te ono. Te ne može sa sumnjom, te ne može sa brigom. Zato je neizvesnost pobedila još u prvoj rundi, posle samo 7 meseci. Nokautom. Rečenicom kojom mi Ahmed Senior saopštava da Child Health Center posle Bajrama više neće raditi. Spoznajom da je gotovo. Da je sve mehur od sapunice, samo u boji peska i sunca. Sa palmom kao dekoracijom.
Zašto me u Srbiji nije sačekao spokoj? Tamo bar nema neizvesnosti. O, neee… Vrlo je izvesno da ćeš raditi od jutra do mraka, štedeti na „luksuzu“ i grejati samo jednu sobu, dežurati do besvesti kako bi priuštio odlazak u Beograd i vikend iz snova sa sopstvenom decom. I opet ne mislim na pare. Mislim na sve ono čemu sam se nadala i radovala kad sam se u Srbiju vraćala. Na sva druženja, pozorište i koncerte, izlete i vikende, kafe i ćaskanja sa ljudima koje volim i koji mi fale gde god da odem. Bilo je, nije da nije. Ali, samo na kašičicu. Mrvica koja je užasno nedovoljna da zadovolji apetite nekoga ko je gladan i ko je godinu dana smišljao kako će ispuniti dane u domovini.
Upravo ta glad, taj pubertetski (ili klimakterični, bolje reći) osećaj da nešto nedostaje je branilo spokoju da se ugnezdi i ušuška kod mene. Pubertet sam pomenula zbog razmaženih – Hoću još! Hoću sve! Hoću sad! Rano je za mirenje sa izvesnošću koja mi je bila udeljena. Ne želim da to što izdržavam dva studenta svodi moj život na kompromis. Ako odem u Beograd, ne mogu na izlet. Ako odem na Zlatibor, ne mogu na more. Ako kupim kartu za pozorište, nema za koncert. Nisam to zaslužila. Isuviše sam se davala, da bih kupila ostatke sa stola. Bude se stare ambicije, a čačka neki novi nemir. Vade se mape iz džepa, ali bez ucrtanih putanja, čak i bez krstića. Idemo!
Samo je slučaj hteo da opet odemo u Oman. Da li je to zapisana sudbina, konstelacija zvezda ili tarot karata, ko bi ga znao. Važno, opet smo ovde. Kao da smo se vratili kući. Poznati ljudi, predeli, klima, sve je kao pre. Još i bolje. Spokojnije. Bolnica je velika, razrađena, akreditovana i jedna od najboljih privatnih u Omanu. Nikakvi amateri i startap biznis kao prošlog puta. Klinika u kojoj radim prelepa, kolege odlične, sestre vredne, roditelji jednostavni i strpljivi ljudi koji poštuju sve što im ljudski i običnim rečima objasniš.
Naša mala „ćerka- klinika“, sa svojih petnaest lekara različitih specijalnosti je za četiri godine već bila učvrstila svoje mesto kod Omanaca kao mesto gde mogu doći i sa punim poverenjem očekivati kvalitetnu uslugu. Gužve su bile svakodnevne, svi termini za zakazivanje popunjeni. Stalno su dovodili nove lekare, proširivali. Starcare (centralna bolnica) postoji već petnaestak godina, grade novu bolnicu za majke i decu koja mi raste pred očima i gde (opravdano) očekujem da ću raditi kada se otvori, najkasnije do kraja godine. Tako je bilo planirano.
Skućismo se bez većih problema, za vrlo kratko vreme smo stvorili dom koji obožavamo. Širom otvorena vrata, drugara sve više, aktivnosti čak i previše za (ipak) nedovoljno slobodnih dana. Ali svejedno. Sunce i more leče svaku boljku, a naš panoramski prozor sa pogledom u dvorište je lek za dušu. Fotelja, čaj i knjiga – sve kako treba. Spokoj se razbaškario, drema i ne sluti na zlo. Uživa u sadašnjosti, a praveći planove za (svetlu) budućnost. Deca nas posećuju naravno, pune nam baterije. Potvrđuju da su odrasli, da za njih zime nema. Aleksa se čak i finansijski osamostaljuje. Idila.
Onda je umro sultan Kabus. Završila se omanska bajka. Priča o čoveku koji je toliko voleo svoj narod, jedino su oni njega još i više voleli. Sve što je imao, nesebično je davao, izgradio zemlju i puteve, otvorio im prozor u svet, podigao bolnice i škole. Ovde nema poreza, struju i vodu država subvencionira sa čak 90%, školstvo i zdravstvo su besplatni. Zakon o radu štiti i radnike i poslodavce, kao da je socijalizam a ne apsolutna monarhija. Stari Kabus je postavio temelje, uložio u obrazovanje i kulturu, učvrstio prijateljstva sa celim svetom, proširio vidike. I više nego dosta. Slava mu, neka bar on spokojno odmara u svom ahiretu.
Smena sultana je obavljena elegantno, bez trzavica i nemira kako smo se (ipak) pribojavali. Svojski i bez negodovanja izdržasmo 6 nedelja žalosti. Nekako se i poklopilo sa kišnim periodom, „hladnim“ (samo 20tak stepeni zaboga) i uzburkanim morem. Naspavasmo se. Naoštrismo se za proleće iz snova, ali tipično i normalno za Oman. Gosti jedni za drugima, sezona opere, trke kamila, izleti i plaže. Taman kad je sve tako i počelo, opet je negde odlutao unutrašnji mir. Kako su se u Itailiji cifre sa pečatom COVID-a povećavale, tako su jedan za drugim padali u vodu svi naši planovi. Jeste da smo živeli bez spokoja na koji smo tako brzo navikli, ali crvić sa početka priče nije bio ni na vidiku. Tada mi je bilo krivo zbog gostiju i propalih vikenda, Zorbe i kamila. Bila mi je daleka jesen i oktobar, odlaganje mi se činilo maksimalnim crnjakom. Kako sam bila glupa.
Počelo je već u aprilu, kada smo primili samo pola plate za mart. Umotano u izvinjenje i obećanje da će se nadoknaditi kad sve ovo prođe. Niko se nije bunio. Svi smo bili svesni da je promet opao, skoro dvadesetostruko. Na našoj maloj klinici, od preko 300 pacijenata na dan, spali smo samo na petnaestak. Korone se ne plašim, to mi je posao. Kao što se oficiri celog života spremaju za (potencijalni) rat, tako i zdravstveni radnici već samim izborom svog zanimanja biraju rizik. Ovo je naš rat i bez gundjanja prihvatamo sve obaveze koje iz toga proističu.
Ali onda, hladan tuš. Zvanični mejl, prvi u nizu, od generalnog menadžera kojim nas obaveštava da će plate biti smanjene, proporcionalno visini plate. Onima sa najnižim platnim razredima nisu ni imali šta da uzmu, ostalima su stepeničasto skidali od 15% (medicinske sestre) do 35% (specijalisti).
Započeli smo pobunu. Udružili se sa istom mukom i prigovorili što nam uzimaju ono zbog čega smo došli na kraj sveta (nijedan lekar nije Omanac), što nam krešu tamo gde smo ugradili svoj spokoj, svoju sigurnost, svoje penzije (jer ovde, pored poreza, nema ni doprinosa, pa o penziji moraš sam da misliš). Tražili smo da umesto toga opet uzmu pola, ali da nam kasnije vrate, možda čak i na kraju ugovora. Tražili smo da bar bude manji procenat. Tražili smo da nam bar kompenzuju dužim odmorom ili još jednim slobodnim danom. Bili smo krativni do besvesti, smišljajući šta sve može, samo da nam ne uzimaju toliko. Toliko koliko je činilo razliku od onoga što smo napustili, od onoga što nas je obespokojavalo, od onoga što nam je branilo da se opustimo.
Niko od nas nije došao što je gladan ili žedan. Bili smo situirani i pre, bez egzistencijalnih briga. To što je ova persona za računarom htela više, to je moj problem. Večiti. Ono po šta smo došli nisu pare, već budućnost. A tu se ipak radi (i) o parama. Radi se o bezbrižnosti, o onom momentu kad počneš da razmišljaš o putovanju a ne o računu za struju. Da se osećaš da to što si učio i radio, što još uvek učiš i radiš i što ćeš do kraja učiti i raditi (od čega ne bežim nijednog momenta), da si time nešto i zaslužio. Zaradio. A ne samo radio. Ko razume, shvatiće. Htela sam da to produžim i na postomansko razdoblje. Mea culpa. Mnogo ‘oću.
Na sve naše prigovore i zahteve, odgovoreno je jednostavno. I odrečno. A onda je otpušten kolega sa Internog odeljenja. Uh, neprijatnog li iznenađenja. Još od dana kad je rekao da imamo sastanak sa ejč-arom, bilo mi je sumnjivo. Zna se kada te zove HR. Dva puta. Kada dolaziš u službu i kada odlaziš iz nje. Crv je otvorio oči. Potpuno se trgao iz hibernacije, protegao i spreman je da opet rovari. Da li će i mene zvati? Neće, ipak je na Internom manje posla. Jeste, to je bilo pre korone. Ali, sada je pedijatrija najpogođenija služba. Deca ne idu u vrtiće ni u školu, roditelji se itekako boje da ih dovode, osim za veeliku muku. A i tada verovatno biraju državne institucije jer misle da im je put do COVID bolnica tako brži i lakši. Posebno Omanci koji su činili 99% naše klijentele. Ipak je to samo za njega. Poslednji je i došao. A ja par meseci pre njega… Ne, nije to isto. Pedijatri su sigurni, biće opet posla za nas preko glave, koliko pre par meseci su dvojicu lekara dovodili da nam pomažu… Ne, neće pedijatriju…
A onda su otpustili radiologa. Jedinog u našoj klinici. Veliki udarac za dijagnostiku i za budući kvalitet rada. Čovek u šezdesetim godinama, iskusan, potkovan, na njegove izveštaje se uvek moglo osloniti. Nijedna upala slepog creva mu nije promakla. Nemamo hirurga, ali imamo doktora Pala. Kad on kaže da je apendiks, onda ovi u centrali već spremaju operacionu salu. Otkud njega? Radi od osnivanja. Jedini je u svojoj službi, ostaće samo tehničar… Ali, dobro. Doktor Pal nije izgledao mnogo pogođen. Kao da se i obradovao. Već je odavno pričao da želi da se povuče, da ide u penziju. Da se vrati u rodnu Indiju naravno. Dovoljno je zaradio da može malo i da uživa. Taman. Nije to tako strašno, možda su oni sve to i uzeli u obzir. Ne, neće pedijatriju…
Onda su otpustili i pedijatra! Kolegu Dildara, Iračanina koji je ovde takođe od osnivanja. Do skoro mu je i žena radila kod nas kao ginekolog, pa je prešla u državnu bolnicu kada su hitno tražili njenu struku. To se ovde smatra glavnim zgoditkom. Plate su skoro duplo veće, stan i školarine plaćeni, mnogo privilegija na svakom koraku. Bar je tako bilo pre korone. Sada više ništa nije isto. To je već bio udarac u glavu. Potres mozga, izbačaj iz sedla. Kako bre pedijatra? Pa ko će da im radi već za par meseci, kad ponovo bude ludnica? A crv se podmuklo javlja: „Ko ti kaže da ćete izdržati još par meseci? Možda je ovo tek početak kraja?“. Potpuno me je slomilo. Ponovo mi je u glavi scena sa Seniorom iz 2018. Već viđeno. A i Bajram počinje sutra.
Polako se sastavljam i prikupljam komadiće razbijenog samopouzdanja. Lepim i krpim tamo 
gde su rupe baš velike. Hrabrim se i tešim. I sebe i svoje. Ne dam crvu da digne glavu i da mi šapuće po celi dan – eto ti, opet isto, sama si tražila… Sedim ispred svog prozora, gledam u naše dvorište sa cvećem i biljem koje Srđan tako brižno neguje. Čaj je tu, ali ne čitam knjigu. Nemam potreban mir za to. Imam samo crva. A imam i knedlu. Deja vu…
Ko to drži naše konce? Recite mu da se ne igra više…
